Вадим Левентал: ПРИШАПНИТЕ ЦЕЗАРУ

Ево, Александар Андрејевич Проханов, велики, пише о шизофренији у нашој богомданој отаџбини. „На Дан победе на Црвени трг се износи победнички стаљинистички барјак, а истовремено је Маузолеј, свети олтар Победе, опремљен украсима од шперплоче <…>. Затворен је `Меморијал` – омиљено дете јељцинизма <…>. А у исто време, сачуван је `Јељцин центар`, плодоносни споменик Јељцину…“

Па да, све је тако, а примера је заправо много више. У нашој држави данас нема организационе идеологије, али ће се појавити, прориче Проханов. И нико не зна каква ће она бити. А Проханов наговештава да он нешто зна. Узалуд је, каже, данашња власт окренула леђа књижевности. Као што су вође покојног Совјетског Савета својевремено окренуле главу од тужних пророчанстава Трифонова и Распутина, као и од алармантног романа „Шта хоћеш?“ Кочетова, где је, како је сад већ јасно, до детаља предвиђен слом земље и издаја комунистичких идеала.

Па, тешко ми је са сигурношћу да кажем на које тачно књиге Проханов алудира, али ево једне игре која је занимљива: какве би књиге, која дела најновије руске књижевности могли препоручити руководству земље – да прочитају, да би понешто разумели о савременом руском животу? Да би осетили какви и одакле ветрови дувају.

То је, наравно, само игра, али зашто се не поиграти?

Ево какав ми избор пада напамет.

Требало би почети од романа Павела Крусанова „Угриз анђела” из 1999. године – јер је то прва књига новије руске књижевности из које постаје јасно да руски свет, ма шта се под њим подразумевало, не пристаје да буде, не жели да се помири да буде изван велике историје. Никакве хипотеке, никакве машине за прање веша на кредит, не, не, све је то кокетерија, тренутни хир. У стварности, без трансценденталне експанзије свог „ја“, без укључивања у мејнстрим светске историје, руској особи је досадно, она вене. И чим се укаже прилика да себи врати величину, а себе у вечност, он ће ту прилику одмах искористити.

Могло би се наставити са романом Захара Прилепина „Сањка” из 2006. године – књигом из које постаје јасно да руски човек, са искуством социјализма иза себе, више неће пристати да буде трпељиви пацијент. У Русији сви прекрасно могу да виде какав је руски Џини коефицијент: неки са микрокредитом до плате, а неки омастили брке народном нафтом и гасом. И ако Руси ћуте, онда је то само привремено, јер Руси упрежу споро, а и зато што је народ контузован тридесетогодишњим Јељцин центром и музејом Гулага. Али чак и контузован, он кроз наркотични сан машта о финалу „Сањке“.

Међутим, народ није сам. Имамо и елите. Које живе, према Богомолову, у вилама. Али много пре него што је помодни московски редитељ почео смело да критикује елиту, већ их је уметник и писац Максим Кантор описао, раставио на делове, систематизовао и бичевао у „Уџбенику цртања“ (успут речено, исте 2006. године). Канторов роман вреди прочитати да бисте разумели: са таквим елитама не само да нећете далеко догурати, већ једноставно нећете учинити ни један корак. Не само да нећете учинити ни један корак, већ ћете полако али сигурно тонути у мочвару, као у несвест, неспособни да померите ни ногу ни руку.

Шта ће се десити ако се ништа не уради са свим овим скупом чињеница – па, можете се обавестити у великој причи Михаила Елизарова „Болница“. Или у роману Михаила Гиголашвилија „Ђавољи точак“. Гиголашвили га је довршио 2009. године, а онда је, или од дугог досадног живота у Европи, или од прекомерне употребе дрога, скренуо памећу, али то не поништава претходно остварење. Са Елизаровим у интарзираној минијатури, са Гиголашвилијем на огромном платну – види се шта ће бити са отаџбином и нама ако се одмах нешто не промени.

У „Зимском путу“ (2015) Леонида Јузефовича и даље је видљиво – то јест, сваке године све видљивији – како спор између црвених и белих, као снег, иде и нараста, како руско поље исцрпљује конфликт који се не може решити, јер ту не може бити никакве уједињујуће идеологије, авај, мораће се бирати: или-или.

Коначно, књига Лава Данилкина из 2017. „Пантократор сунчевог праха“, моћна Лењинова биографија, као да нам наговештава шта и кога је овде требало бирати, али и успут објашњава да ће, услед објективних околности, избор највероватније бити управо супротан, ма колико то било страшно.

То су моји предлози. Које књиге је Александар Андрејевич имао на уму – нека каже он. Самог Проханова, чини се, треба читати у целини, као, иначе, и Лимонова – али кога данас можете натерати да прочита чак и ову кратку рецензију од 4.500 карактера?

(vnnews.ru; превео Ж. Никчевић)