Н. Кусовац: Ко не гледа у прошлост, нема будућност

Истиче да је вазда био неодвојиви део снажног српског националног корпуса. Његових вредности које сматра јединим истинским путоказом за опстанак нашег народа и идентитета, не само ових дана, него кроз векове. Не само у матици већ свуда где Срби опстају, наслањајући се управо на исконске вредности у историји, давно утемељене. Истовремено, историчар уметности Никола Кусовац (88), преиспитује се да ли је достојан те историје и предака.

Ова дилема је нит која везује странице његове најновије књиге Поглед једног српског националисте, у издању „Информатике”. Између корица је тек мали део његове капиталне баштине преточене у две хиљаде каталога, књига и ликовне критике.

– Моји погледи су упрти у прошлост, немам више шта да гледам напред. У годинама сам када је преда мном само вера у васкрсење, а иза мене безмало цео живот – каже Кусовац за Новости.

Васпитање је суштина

– Суштинско питање је да ли сам изневерио своје претке и да ли сам их достојан оним што јесам и што нисам радио. Увек сам радио кад је било тешко и трудио се да не изневерим оно баба Станино питање: „Мали, знаш ли ти чији си?”

Наравно да је Никола то знао, јер га је она непрестано подсећала да је син њеног сина Јакова, официра краљеве војске у Југославији, унук њеног супруга Шака, представника елитне јединице црногорске војске, праунук командира перјаничког Никице, сина знаменитог војводе и команданта књажеве гарде попа Ђура. Уосталом, како не би знао када је честита старица, пошто је Никола са шест година остао најстарија мушка глава у кући, терала његову мајку и стрину да устану кад год би ушао, не да би му указали какво поштовање, него нагласиле и тако упозориле на његове обавезе. То га је, на неки начин, одредило за цео живот.

– Васпитање јесте суштина, а ја се приде бавим културом – говори Кусовац – Рано сам схватио да је теза да база одређује надградњу, како су нас учили марксисти, погрешна. Јер, мозак, култура и зрелост одређују суштину базе. Народ који не схвати да је тај погрешан став до краја заоштрен у либералном капитализму нема будућности. И то је моја паника. Никад нисам наседао на то да се једначи лепо и ружно. Знао сам да ће оног часа кад се изједначи лепо и ружно доћи друго, много опасније питање – о добру и рђавом. Ово је време великог зла, што би рекао Добрица Ћосић, и неће нам бити лако ако му се не одупремо. Изузетно сам поштовао Николу Кољевића који је дефинисао суштинско питање да наша прошлост дефинише нашу будућност. Када то разаберете морате да се окренете прошлости и да је чувате.

Кусовац каже да је у овом и оваквом свету тешко бити српски националиста.

– Свест нам је опрана. Успели су да нас тешко оштете. Бавим се заштитом културних добара, знам шта је моја брига, тако да нису могли сиве ћелије да ми исперу и да видим ружно као лепо. Људи који су насели имају другачији поглед на живот. Надам се да ће народ коме припадам, кога волим и поштујем одолети крилатици: Доста је гледања у прошлост, гледајте само у будућност. Надрљали смо ако то будемо радили.

Често Никола истиче да не би поднео да се нашао у позицији „19 силеџија” који су 1999. бомбардовали ни крив, ни дужан мали народ. Много је срећнији што припада том малом народу на ког су се, како каже, окомили.

– Срећан сам што припадам таквом, а не силеџијском народу. Нисмо ми тукли Немце, него они нас – каже Кусовац – Од Лазара на овамо определили смо се за небеско деловање, а то значи на муку која је сажета у реченици Добрице Ћосића да побеђујемо у рату, а губимо у миру. То је природно јер смо се определили за страдалничку нит. Нити нас Бог штити, нити је на нашој страни. То се види по ономе што нам се дешава. Али, ми смо се определили за оно што се најбоље дефинисало 27. марта 1941. године – да је бољи гроб, него бити роб. Ниједан други народ то није изговорио. Волим што сам на страдалничкој страни и што ме туку. Не бих могао да поднесем да некога бијем.

Најболнија рана

Кусовца, ипак, ране његовог рода боле. Као што га његови подвизи и успеси храбре, држе у вери и теше у нади да се може сврстати међу оне његове сународнике што их је књижевник Брана Црнчевић препознавао као брижне Србе. То сведоче и текстови који су се нашли између корица књиге Поглед једног српског националисте, а које је Никола написао и објављивао у протеклим деценијама. Упозоравао је Никола да су српски споменици на Косову и Метохији језгро националне баштине, а истовремено и необориве тапије Срба на просторе Космета. Можда више и није битно да ли су они који су могли реаговали на Кусовчева упозорења. Битно је да се брижни чувар културног наслеђа, због својих ставова никад није покајао.

– Косово је тешка рана на српском телу, можда најболнија – каже нам. – Први пут сам на Космет отишао са свешћу где идем 1957. године. Као студент историје уметности имао сам праксу у Дечанима. Било је то романтично упознавање тог краја. Поново сам се везао за Косово у зло доба. Део оставштине изузетног уметника Александра Томашевића био је у јужном делу Косовске Митровице. Одмах сам кренуо доле. На срећу, Ацина братаница, која је била преводилац у КФОР-у, успела је да је пребаци на безбедно. Све његово је било на сигурном. Ишао сам још неколико пута деведесетих, чак сам водио Милоша Шобајића и Мому Капора, са којима смо се моја супруга Гоца и ја породично дружили. Сећам се како је Милош био одушевљен када је први пут у животу пролазио ибарском долином. А, Мому су сви волели. И Срби и Шиптари. Чашћавали су га пићем и поклањали му дуван.

Ишао је Кусовац тад да отвори изложбу једном мање познатом сликару из Митровице.

– После отварања наступио је фолклорни ансамбл. Гледали смо младе и стасите људе како играју српска кола – прича Кусовац.

– Шобајић који је био већи националиста од мене, није могао да сакрије одушевљење. То су људи о којима лоше мислиш, рекао сам му. Испоставило се да сам био у праву. Шиптари су у српској ношњи играли наша кола. Срби су били мањина.

„Новости” ме заувек „купиле”

– У младости сам написао један текст о манастиру Пустиња до кога ми је било јако стало и као сваки млади човек понудио сам га прво Политици – прича Кусовац. – Прође недеља, прођу две, не појављује се. Пошаљем Борби, а они га објаве сутрадан. После тога сам увек кад имам нешто озбиљније текстове слао Борби. Касније сам такве текстове објављивао у Вечерњим новостима. Ваш лист ме је „купио” у време Мања Вукотића када је тадашња власт не трпећи мој национални поглед и брижност ударила на мене на прљав начин. Подметнули су ми да дајем нека стручна мишљења и да се са њима тргује. Наравно да је суд одбацио оптужбе као неосноване, а Новости су једине новине које нису дале ниједну ружну нотицу о том случају.