МИЛАН РУЖИЋ: КО САМ ЈА?

Збуњени сам дечак коме је лако сузе на очи натерати. Траг на прашњавом шумском путу и налет јаког ветра у летње предвечерје. Пробушена сам врећа успомена и емоција, па оне испадају из мене кад год ме неко, од оних који су у врећи ишта оставили, сретне или позове, а онда збуњено гледа у оно што се пред њих проспе и чуди се да ли је то тако било онда кад је још увек постојало, за разлику од данас кад се добро крије. Сав сам од речи и покрета. Усталасана сам ливада обрасла узрелом травом што се повија пред поветарцем присности, непокошена и дивља која чека најхрабрије, оне који се не боје змија, крпеља и замки за медведе, да уђу у дубоку траву и пропуте до извора.

Сав сам од сећања и призивања у свест ствари због којих сам се смејао и плакао. Неисплатива сам фабрика у којој се сваког часа нешто поквари, па се стално изливају срећа и нови смех, залог за старе дане поред врелог камина, уз албум са сликама које ћу тек да направим, када ћу се са осмехом сећати свих и свега у инат тадашњој старачкој деменцији.

Ја сам будућност у телу садашњости с мислима у прошлости. Војсковођа армије речи, некад слабе, а некад тријумфалне и окрутне. Кажу да треба имати такву армију да би се човек бранио од напада света, али ова моја се некад отме контроли, па пијани глаголи, и распуштене именице, ти ратни профитери, командују како им је воља остављајући иза себе насмејане, уплакане или љуте жртве којима ће само тренутак касније, попут свих великих режима, придеви дићи велелепне споменике.

Чим ме напусти неко драг, у мени се роје сузне приче, па их тако влажне и зарозане шаљем да одлазеће испрате тамо где су кренули. И нема никога кога сам познавао да је отишао, а да у мени није остао да боли, недостаје и подсећа. Све што су они били, још увек су, а оно што сам ја њима био, нека им носи планинска струја са орловима који се њоме дижу увис.

Љубав сам неузвраћена из које неки позајмљују песме. Шверцер сам што из купеа мог детињства искаче кроз прозор на свакој станици да провери своје пакете спаковане другима, а никада испоручене и у свакој вожњи их имам све више. Ко ми је крив када у приче које пишем, тамо где треба да стоји прималац и његова адреса, не наводим њихово име све мислећи да ће пакети сами знати да дођу до њих, а да ће горди примаоци ценити оно што им нисам ни послао.

Други људи имају главе, а ја свемир у ком је сваки човек галаксија за себе осута звездама као речима које сам им говорио док су се њихове планете сударале са астероидима моје привржености. На тим местима никле су свемирске станице из којих само понекад у бестежинско стање окружења излети понеки шатл лепих речи у виду позива који је сада већ постао сложена комуникација са другим формама ванземаљског живота. Људи у главама имају памет, а моја је пуна прича, сувишних скупина речи које само мени нешто значе, али се сналазе кад треба да се допадну другима. Претворе се у метеоре, па пројуре кроз атмосфере људи онако зажарене не би ли се што пре забили у њихове уши или очи, па као метеорити леже на тлу срца прогоревши у њему неки ожиљак као подсећање на нешто заједничко.

Остао сам оно дете што огуљених колена, на које сваки час спада шортс лабавог ластиша, са мотком у рукама преврће опало лишће тражећи јестиве печурке. И даље сам зашмркљали знојави идиот који у мајици кратких рукава пола сата држи снег на челу пијаног другара на минус двадесет на неком осамнаестом рођендану до ког ни њему ни мени није стало. Занесени сам сањар што седи у мраку на месту изнад града одакле је први пут видео његова светла. Узбуђени беспосличар који се одвојио друштва да би испред школе гледао у прозор на ком је казала да ће се видети њена рука како маше ако је расположена за планинарење наредног дана. Глас сам неких деликвената који разбијају прозоре хотела под стеном где се једне зимске ноћи неко друштво заносило причама о свему, а на рачун сна. Лош сам ученик лекције о изјављивању љубави на сто језика који је научио само осамдесет и декламовао их са паркета некоме на трибинама између поена које је освајао или губио. Велики сам плишани пас ког сам једном поклонио зарађујући новац прескакањем школских ужина. Кретен који је хтео да прескочи понор, па се изнад њега једва задржао рукама док су му гране парале ноге на местима сада претвореним у два једнака ожиљка. Раме сам које је излетело из лежишта када је хтело да дохвати једине две непоједене трешње на дрвету, па је треснуло о земљу и псовка сам изговорена човеку на сеоској аутобуској станици који је то исто раме наместио. Осмех сам на одушевљеном лицу које са бицикла посматра околину док се из звучника чује његова омиљена музика и црвенило на образима постиђеног примаоца похвала за које нисам сигуран да су оправдане. Тиха и мирна планина опијена лепотом свог поднебља која се на најмањи титрај неправде претвара у разуларени вулкан који ће по цену онога што је нарушено порушити све око себе.

Стидљиви писац, какав-такав, који у својој соби, наднесен над стоном лампом, плаче док пише, а смеје се док о написаном прича, направљен од свега онога чему дугује причу, а и сам је све оно што ће икада написати.