БРОДСКИ И ШОЛОХОВ: ШТАП И ШАРГАРЕПА ГОСПОДИНА НОБЕЛА

 Пише: Желидраг Никчевић

Велики празник! Данас прослављамо словенске светитеље Ћирила и Методија и Дан словенске писмености. А уз то, и рођендан двојице руских нобеловаца – Јосифа Бродског и Михаила Шолохова. Чињеница која заслужује мало подсјећање.

Бродски је то сигурно знао, и веома је чудно да тим поводом није забиљежио никакве рефлексије, мада се у његовим стиховима готово увијек осјећала конкретност времена. О рођендану, међутим, ни слова. Познато је колико се Набоков нервирао због тога што се родио истог дана кад и Лењин. Зашто Бродски, с његовом вјештином да гради личну митологију, нигдје не помиње ту наметљиву коинциденцију, ни у интервјуима, ни у прози, ни у стиховима?

Логика нас лукаво подстиче на упоређивање судбине двојице истог дана рођених нобеловаца. Има ли то смисла? Да ли код њих двојице постоје било какве биографске додирне тачке? На први поглед – не. Једина очигледна веза су „околонобеловске“ перипетије Ане Ахматове, 1962. и 1965. године. Након што је 1965. почаствована Оксфордском тогом, то је изгледало врло вјероватно, али је баш тада Нобелову награду добио Михаил Шолохов.

На том трагу, у руској критици недавно је објелодањена претпоставка да између додјеле Нобелове награде Шолохову и биографских околности будућег лауреата Бродског ипак постоји и јача веза. Објашњење иде отприлике овако.

18. 18. маја 1965. године на сто Секретара ЦК КПСС П. Н. Демичева стигло је писмо кандидата за члана ЦК КПСС, једног од руководилаца Савеза писаца Алексеја Суркова:

„Данас сам добио писмо од књижевника Сартра, адресирано на Предсједника Президијума Врховног Савјета СССР А. И. Микојана, поводом судског случаја грађанина Ј. Бродског. То писмо шаљем адресату, а његову копију достављам Вама.“

Знаменити философ, који је тих година себе прогласио „сапутником“ Комунистичке партије, овако пише Микојану:

„Господине Предсједниче,

Узимам слободу да Вам се обратим овим писмом само зато што сам пријатељ ваше велике државе. Често боравим у вашој земљи, сусрећем много писаца и одлично знам да оно што западни противници мирне коегзистенције већ називају `случајем Бродски` представља само необјашњиви и жаљења достојни изузетак. Међутим, желим да вам саопштим да се антисовјетска штампа тиме користи да би започела велику кампању, представљајући тај изузетак као примјер типичан за совјетско правосуђе; идући дотле да оптужује власт за непријатељство према интелигеницији и за антисемитизам. <…> Напади непријатеља СССР-а, који су и наши непријатељи, постају све жешћи. Желим да напоменем да су мени не једном предлагали да јавно изнесем своју позицију. Све до сада ја сам одбијао да то учиним, али ћутати постаје исто толико тешко као и одговорити“.

Сматра се да је то Сартрово писмо било последњи аргумент који је совјетску власт навео на решење да пјесника ослободи – у септембру исте године Бродски је кренуо на Запад. А 15. октобра објелодањено је име новог лауреата Нобелове награде за књижевност – био је то Михаил Шолохов. На први поглед, између та два догађаја нема никакве везе – али, да ли је тако? У разговору са шведским новинарима Шолохов је рекао да га је додјељивање Нобелове награде помало изненадило. Прве идеје о њему као могућем претенденту појавиле су се у шведској штампи тридесетих година, кад „Тихи Дон“ још није био завршен. Кажу да се то десило захваљујући дипломатским напорима Александре Колонтај. Током неколико година награда се није додјељивала због Другог свјетског рата, али већ 1946. име Шолохова поново фигурира на списку кандидата. Додуше, тада се први пут помиње и име Бориса Пастернака. Међутим, јачањем хладног рата и кандидатура Шолохова регуларно се отклањала, тим прије што је проблем ауторства „Тихог Дона“, који га је пратио од тренутка публикације прва два тома романа 1928. године, остајао отворен. На једној од стокхолмских конференција Шолохов се нашалио да Нобелову награду добија са закашњењем од 30 година.

Вратимо се мало уназад. Године 1958, претичући Шолохова, лауреат Нобелове награде постао је Борис Пастернак, а године 1964. Жан-Пол Сартр, међу разлозима који су га навели да одбије Нобелову награду, наводи и жаљење због чињенице „да је Нобелова награда додијељена Пастернаку, а не Шолохову, и што је једино совјетско остварење које је добило награду била књига објављена у иностранству и забрањена у родној земљи.“

И ево, годину дана касније исти тај Сартр директно се обраћа Микојану поводом случаја Бродског: „Мени су не једном предлагали да јавно изнесем своју позицију. Све до сада ја сам одбијао да то учиним, али ћутати постаје исто толико тешко као и одговорити“.

Међутим, на списку номинованих конкурент Шолохову више није Пастернак – него Ана Ахматова. Њена побједа, очигледно, ставила би тачку на Шолоховљеве нобеловске претензије. И Сартр – свјетски познат, али апсолутно неконтролисан „агент утицаја“ компартије на Западу – отворено пријети Микојану да ће отказати ранију лојалност. Романса са Совјетским Савезом и без тога га је скупо коштала. Некадашњи господар мишљења и најутицајнији интелектуалац одједном је у очима свјетске јавности – да не говоримо о дисидентима – био лишен ореола слободног мислиоца. Опште мишљење јасно је изразила Лидија Чуковска: „Омражени Сартр“. Од тог „гријеха“ француски мислилац мораће да се искупљује до краја живота. Његова посјета Совјетском Савезу у мају и јуну 1966. бојкотована је од дисидената, а Солжењицин је демонстративно одбио сусрет, оптуживши Сартра за саучесништво са Шолоховом.

Нагађати о резонима совјетских апаратчика још је бесмисленије него о логици шведских академика – али на том фону додјела награде Шолохову заиста може да изгледа као некаква накнада западног свијета за ослобођење Бродског. Узгред буди речено, касније се совјетски идеолози са својим француским „сапутником“ потпуно разилазе. Кад је 1966. године Сартр ступио у заштиту Сињавског и Данијела, његов глас није био услишен. Године 1967. Сартр је отказао учешће у раду на конгресу совјетских писаца, 1968. је критиковао улазак совјетске војске у Чехословачку, 1969. осудио искључење Солжењицина из Савеза писаца, а пред саму смрт подржао Сахарова и бојкот Олимпијских игара у Москви.

Тешко је повјеровати да Бродски – који је током читавог живота бранио право пјесника на отворени дијалог са властодршцима, који се писмом обраћао директно Брежњеву – никад није размишљао о том сижеу. И потпуно је немогуће повјеровати да ту позадину није осјећала Ана Ахматова, којој је преостало да живи још само неколико мјесеци. Ако се ћутање Јосифа Александровича још и може објаснити некаквом унутрашњом деликатношћу и незгодним положајем, онда је одсуство чак и наговјештаја о томе код Ахматове – свједочанство њене запањујуће, истинске племенитости. Свједочанство великодушности, „умијећа праштања“ – а то је главна лекција коју је Бродски научио током дружења са Аном Ахматовом.

Прича је окончана додјелом Нобелове награде самом Јосифу Александровичу. Он није могао да не осјети утјешну а истовремено сурову иронију Времена, и није без разлога своју нобеловску бесједу започео помињући „оне које је ова част мимоишла, који нису успјели да се са ове трибине обрате urbi et orbi“ – међу њима и Ану Ахматову.

Читавој причи, међутим, треба додати важну напомену. Случај Бродског (и пратећа нобеловска комбинаторика) веома је индикативан са још једног аспекта. Очигледно је да Западу веома недостају истински руски културни ауторитети који би ратовали на његовој страни. Узимати недаровите – то је опасно. А са даровитима – као што показује случај Бродског – може бити још опасније. Наиме, све код Бродског, од поријекла до биографских околности и стилистичког манира, гурало га је у космополите, у класичне либерале, „интегрисане у свјетску заједницу“. И шта се десило? Почео је стиховима о руском народу, наставио опјевавајући руску империју, и завршио прикивајући на стуб срама све прошле и будуће светлане алексијевич. Зов велике руске књижевне традиције показао се јачим и од зова крви, и од захтјева тржишта, и од привлачних обећања либералног естаблишмента.

Откуд сад то? Ствар је у томе што блиставу традицију руске писмености од времена љетописца Нестора формирају људи који остају вјерни Русији и руском свијету – упркос свему. Као што каже Јегор Холмогоров: „Ако у теби постоји божанска искра талента, онда ће у твојим књигама обавезно прорадити Пушкин и Достојевски.“ Од тога се ни у Стокхолм побјећи не може.