М. К. Бадракумар: Пад Бахмута води у нову ескалацију рата

Саопштење лидера земаља Г7 срочено у 2.700 речи о Украјини, које су издали након састанка у Хирошими, замагљује горуће питање данашњице – такозвану противофанзиву против руских снага.

Наступила је заглушујућа тишина, од када су се појавиле гласине о нестанку главнокомандујућег украјинских оружаних снага . Још је значајније да се председник Владимир Зеленски ретко појављује у Кијеву пошто обилази светске престонице – Хелсинки, Хаг, Рим, Ватикан, Берлин, Париз, Лондон и Џеду, те на крају Хирошиму. Изгледа да је нешто труло у држави Данској.

Када је окончан самит Г7 шеф групе Вагнер, Јевгениј Пригожин објавио је у суботу да је руска операција овладавања Бахмутом, стратешким комуникацијским чвориштем у Донбасу, која је потрајала 224 дана, успешно приведена крају, надјачавањем отпора који је пружало више од 80.000 украјинских војника.

Ово је болан тренутак за Зеленског, који се прошлог децембра шепурио пред америчким законодавцима на Капитол хилу да „као и битка за Саратогу (1777, током Америчког револуционарног рата,) тако ће и битка за Бахмут променити путању наше борбе за независност и слободу“.

У међувремену, како би скренули пажњу, воде се расправе о суптилној промени америчке политике у вези са снабдевањем Украјине авионима типа Ф-16 у неодређеној будућности. Заправо, нико не може да каже у каквом ће стању бити украјинска држава када ови авиони буду пристигли. Не би требало да буде изненађујуће што се Бајденова администрација још увек премишља. Ф-16 је издашан извозни производ, а питање је шта би се десило уколико га Руси смакну са неба својим високотехнолошким оружјем и тако баце сенку на његову славу.

Три услова

Руси су изгледа закључили да ништа мање од потпуне победе неће довести до тога да Американци и Британци разумеју да су три ствари које стоје иза специјалне војне операције нешто о чему Москва једноставно не може да преговара: безбедност и сигурност за етничке руске заједнице и њихово право да живе мирно и достојанствено на новим територијама; демилитаризација и денацификација Украјине и неутрална, суверена и независна Украјина ослобођена америчког стиска, која није непријатељски оријентисани сусед.

Можемо закључити да ниво америчког непријатељства против Русије само учвршћује московску одлучност. Уколико англосаксонска алијанса настави да вуче ескалаторне потезе, руска кампања би могла да се прошири на целокупну територију источно од реке Дњепар. Руси у овом рату играју дугорочно; лопта је сада на америчкој страни терена.

Оно што пада на памет јесте говор који је прошлог јула одржао председник Владимир Путин током свог обраћања Думи. Том приликом је рекао: „Данас чујемо да они желе да нас потуку на бојном пољу. Па, шта рећи? Нека покушају. Већ смо чули много тога да Запад жели да се бори  против нас до „последњег Украјинца“. Ово је трагедија за украјински народ, али изгледа да је то правац у којем се ствари крећу. Међутим сви би требало да знају да ни изблиза још увек нисмо отпочели ништа озбиљно“.

Но, руска операција је сада коначно почела „озбиљно“. Логика иза овог одлагања је непогрешива. Путин је подвукао у свом говору да би Запад требало да зна да што дуже буде трајала руска специјална војна операција, „све ће им теже бити да преговарају са нама“.

Колико може Кијев?

Стога, намеће се велико питање о украјинској контраофанзиви. Руске снаге у сваком погледу су војном надмоћне. Чак и уколико језгро украјинских снага које су трениране на Западу, и које броји неких 30-35 хиљада војника, успе да оствари некакав „продор“ дуж 950 километара дуге линије фронта, шта ће се десити после тога?

Немојте мислити да после тога неће уследити масиван руски контранапад. Украјински војници могу само да се нађу у ватреној замци и да претрпе огромне губитке, у десетинама хиљада. Шта би англо-саксонска осовина тиме остварила?Осим тога, украјинска војска је толико темељно исцрпљена да после тога ништа не би стајало на руском путу према Харкову и Одеси.

И овде лежи парадокс. Од тог тренутка Руси не би имали са киме да воде преговоре.

Уколико америчко понашање у прошлости на нешто указује – било да је то у Вијетнаму, Авганистану или Ираку и Сирији – Вашингтон неће урадити ништа. Ово се не би могло боље саопштити него што је то написао добро познати амерички стратешки мислилац, пензионисани пуковник Дејвид Мекгрегор раније ове недеље:

„Могу да вам кажем да Вашингтон неће урадити ништа. И одувек сам упозоравао… да ми (САД) нисмо континентална сила, нисмо копнена сила нигде другде осим у нашој хемисфери. Ми смо превасходно ваздухопловна и поморска сила, отприлике као Велика Британија. И шта то значи? Када ствари крену лоше по нас, ми отпловимо, одлетимо, одемо кући… То је оно што стално чинимо. На крају ћемо једноставно отићи, то је тренутно на дневном реду“.

Мртва тишина Г7

Разумљива је мртва тишина у изјави Г7 о предстојећој украјинској контраофанзиви. Саопштење Г7 би требало ставити у контекст са извештајем који се појавио у Политику на почетку самита у Хирошими и који, цитирајући високе америчке званичнике, разрађује дрски план да преобрази рат у Украјини у „замрзнути конфликт“, упоредив са оним на Корејском полуострву или у Кашмиру.

Званичници из Пентагона свакодневно говоре да недавни пакети војне помоћи Украјини одражавају „преоријентацију према дугорочној стратегији“ Бајденове администрације. Према овим извештајима, амерички званичници већ говоре Кијеву о природи њиховог односа у будућности.

Принципијелно гледано, уколико се искључи кандидатура Украјине за чланство у НАТО, западне гаранције би могле да се протежу од узајамних споразума који би укључивали клаузулу сличну петом чланку уговора којим је НАТО успостављен до договора о испорукама оружја (у израелском стилу) са Украјином а које би омогућиле „да се сукоб креће негде између активног рата и нерешене пат позиције“.

Заиста, изјава Г7 отпочиње концептуализовањем „европеизације“ Украјине реформама, тржишном економијом коју покреће приватни сектор и западне финансијске институције те снажењем кијевских војних капацитета за одвраћање Русије.

Објава рата

Ово је заиста невероватно. Тек што је разобличен један погрешни наратив – који говори и руском војном поразу у Украјини и свргавању Путина – појављује се нови, заснован на упрошћеном уверењу да ће Русија прилећи и мирно посматрати из прикрајка како САД интегришу Украјину у западни систем савезништава како би оставили отвореном живу рану на руским западним границама, која би деценијама црпела руске ресурсе и усложњавала односе у суседству.

Међутим, реакција руског министра спољних послова Сергеја Лаврова на самит Г7 потврђује да Москва неће упасти у замку „замрзнутог конфликта“. Лавров је рекао: „Погледајте одлуке о којима се расправљало и које су усвојене на састанку Г7 у Хирошими и које су усмерене на двоструко обуздавање Русије и Народне Републике Кине?“

„Циљеви су објављени гласно и отворено, и подразумевају наношење пораза Русији на бојном пољу, али се не заустављају на овоме, већ је циљ да се Русија поништи као геополитички противник, заједно са сваком другом  државом на свету која буде истицала свој независни положај“.

Лавров је такође указао да експертска заједница из западних земаља отворено говори о раду на сценаријима усмереним ка распарчавању Русије и „да не прикривају да је само постојање Русије као независног центра у несагласју са циљем западне глобалне доминације“. Министар је додао: „Морамо да пружимо чврст и конзистентан одговор на рат који нам је објављен“.

Ипак, није да Американци нису кадри да виде рат кроз руске очи. Овде можете прочитати писмо које позива на извесну разборитост у Вашингтону који је потписала група бивших америчких дипломата и војних заповедника повезаних са Ајзенхауеровом медијском мрежом. Иначе, они су платили писмо буде објављено у Њујорк тајмсу, али је остатак медијског естаблишмента одлучио да га игнорише.