Георгије Зотов: КАКО ОПАМЕТИТИ ФАШИСТЕ

…Упознао сам га случајно пре 25 година. Тражио сам прави воз на бечкој станици, пришао ми је старац који је стајао у близини: чуо је мој лоши немачки и проговорио руски – такође не баш добро, али боље од мог хохдојча. Пола сата пре поласка воза позвао ме је на кафу.

– Како знате руски? – питао сам, мада сам већ нагађао одговор.

– Ра-тни за-ро-бље-ник – у слоговима је одговорио постарији Аустријанац. – Четири године сам код вас у Омску шегао дрва.

– Свидело вам се?

– Извините, не баш… – осмехнуо се.

– Да ли сте веровали Хитлеру?

– Наравно да јесам. Ко год вам каже да је увек презирао нацисте и знао да ћемо изгубити рат – лаже вас. Код нас у Аустрији кога год питаш из тог времена – све антифашисти. А ко су онда оних 99% који су гласали за присаједињење Аустрије Рајху?

– Где сте били заробљени?

– У Шлезији, у фебруару четрдесет пете. Пуцао сам у Руса, нисам погодио. А он ме није убио, лупио ме по њушци, одузео ми пушку. Био сам млад, сажалио се на мене. – Он уздише. – Дозволите ми да платим кафе.

– Не.

– Жао ми је. Желим да се захвалим вашим људима. Што мене, будалу, нису убили, него су ме хранили у заточеништву.

Поздравља се и одлази. Гледам за њим.

Од тада сам био у контакту са неколико људи који су ратовали против нас. Углавном, причали су разне ствари: али у једној ствари сви су се слагали.

Бившег (и последњег) премијера НДР Ханса Модрова упознао сам пре три године у Берлину (преминуо је недавно, у фебруару, у 95. години). Модров је заробљен у мају 1945. године, док је био у Волксштурму (милицији) Трећег рајха, и није крио своју прошлост. „Био сам млад фашиста, обожавао сам Хитлера. Кад би ми рекли да пуцам у Русе, без сумње бих пуцао. Али мој гарнизон се предао, а мене су послали као заробљеника – у логор у близини села Боровка, 20 километара од Москве. Био сам спреман да умрем, речено нам је да нас бољшевици неће поштедети. А совјетски стражари, мушкарци у годинама, делили су храну са нама, као са својом децом.“

Модров је 1952. посетио Лењинград, где је видео страшне последице блокаде и разрушену палату Петерхоф. „Ово је огроман број уништених живота, судбина. Возио сам се кроз градове које су спалили нацисти. То се никад не може заборавити. Совјетски војници нису били ни близу тога да у Немачкој ураде оно што је немачка војска урадила у СССР-у. Био сам шокиран ценом коју је Совјетски Савез платио за сламање нацизма. Европа је дужна да памти ваше жртве, а Русија чини праву ствар што с помпом слави Дан победе“.

Схватате, ово је говорио човек из нацистичке „милиције“, заробљен са оружјем у рукама.

У Хамбургу сам срео још једног постаријег ратника. Био сам на интервјуу са крупним бизнисменом, а он је позвао свог оца: „Рекао сам му да ће нам у госте доћи Рус, било му је веома занимљиво“. Отац је био још снажан старац, изашао је да се поздрави, не ослањајући се на штап.

– Зовем се Дитер. Одакле си, младићу?

– Из Москве.

– О, био сам тамо некад… четрдесет четврте.

Одмах сам се сетио колоне Немаца заробљених у Белорусији током операције „Багратион“, ходали су улицом Горког – тада је моја 19-годишња бака изашла да их погледа. Рекао сам то Дитеру.

– Можда је и мене видела. Био сам каплар, моја чета је била опкољена, предали смо се. Мислили смо да ће нас све јавно обесити ту у Москви, али не. Вратио сам се четрдесет осме. Знате ли због чега заиста жалим?

– ?

– Морао сам да бежим да не бих ушао у Вермахт. Да се сакријем. У шуми негде да живим, само да не будем на Источном фронту. То је била касапница. Хеј сине, шта сам ти рекао, сећаш се?

Очигледно, фраза је много пута поновљена. Бизнисмен је јасно изрецитовао:

– Никад не ратуј против Руса.

– Тачно – настави стари Дитер поучно. – Имао сам среће што сам остао жив. А многи моји пријатељи нису. И нећу да лажем, тих година сам Хитлера сматрао богом. Али остали Немци ће вас сад полетно лагати да су били против и да су га горљиво осуђивали.

У речима ових оронулих стараца, некада младих, здравих момака, који су засуканих рукава у сиво-зеленим униформама шетали нашом земљом, има посебне искрености. Сви признају да су обожавали Хитлера. И сагласни су: они су криви, они су саучесници у злочину. Али са „цивилима“ је другачије. Ако разговарате са Немцима који нису били на фронту, онда ће се 99% њих заклети да нису подржавали нацизам и да су се борили против проклетог Хитлера како су знали и умели – најбоље што су могли. Један је увече скидао портрет Фирера са зида и полагао га лицем надоле (човек озбиљно сматра да је то била борба). Други се више пута није одазивао на јавне радове, изговарајући се да је болестан: „Да су сви тако поступали, Рајх би зарибао, али ја сам био у мањини“. Трећи грађанин једном није узвратио пијаном комшији као одговор на нацистички поздрав. И такође себе сматра херојем. Делити летке, бацати хлеб у гомилу изнемоглих совјетских затвореника? Не, сматрали су да је то превише опасно за њих и њихове породице. Једна старица из Минхена ми је рекла:

– Код нас је радила једна остарбајтерка (девојка отерана у заточеништво) из Белорусије, саосећала сам с њом.

– Како сте саосећали?

– Слабо смо је хранили, али смо и сами били гладни. Али мајка је никад није тукла.

Бака је сасвим озбиљно уверена да су на тај начин њени родитељи били „партизани“. Покрет отпора.

Бившег СС официра Рохуса Миша срео сам на месту „Фиреровог бункера“, збрисаног са лица земље – тај човек (телефониста Рајх-канцеларије) остао је уз Хитлера до краја и био један од сведока његовог самоубиства. Остарио, потпуно оронуо, делимично подетињио, свакодневно је долазио на место где се налазила његова бивша „канцеларија“, и комуницирао са туристима, проналазећи у томе забаву. Рохус је постао познат својом аутобиографијом „Последњи сведок“ и уживао је у популарности. И он је помало знао руски, целе фразе, али ми је пријатељ превео разговор. „Фирер и Ева су умрли, а ја сам два дана седео у канцеларији и нисам знао шта да радим. Претходно је он наређивао, а ја сам слушао. И шта сад? Покушао сам да побегнем и Руси су ме заробили. Нисам могао ни да пуцам у ваше војнике! Победили су Фирера, ушли у Берлин – то нису људи, већ зачарани витезови“.

Године 1953. Миш се вратио у Берлин и тамо водио фарбару. Уз дрхтави осмех он ме хвата за руку, стиска је и понавља као опчињен: „Свима објашњавам, свима – не треба ратовати против Руса, не треба ратовати против Руса, не треба ратовати против Руса.“

Рохус Миш је преминуо пре десет година, у својој 96. години.

Знате ли у чему су се сложили сви ови потпуно различити људи који су се вратили из нашег заточеништва? У последњим речима које је изговорио Рохус Миш, и тај отац бизнисмена из Хамбурга. Сваки од њих је, без оклевања, као да је отштампано, изговарао: „Не треба ратовати против Руса!“ И сви наши бивши непријатељи су се заклели да ће то завештати својој деци.

(Телеграм канал Г. Зотова; превео Ж. Никчевић)