Милош Тимотијевић, исто­ри­чар – ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И КОМУНИЗАМ

Због вере у посебну мисију православних Словена, потом обновљене националне Русије, као и балканских народа, Николај Велимировић је уобличио блажу оцену комунизма, чију је идеологију и државну праксу превасходно одбацивао због агресивног атеизма и примитивног материјализма

Недавно се, у издању Института за балканолошке студије САНУ и „Сент Себастијан преса“ из Лос Анђелеса, појавио, на енглеском, зборник „Епископ Николај Велимировић: стара противречја у историјском и богословском контексту”. Теме су крајње важне и озбиљно обрађене: космполитизам и екуменизам владике Николаја до 1919, његов боравак у Енглеској у Првом светском рату, однос према прехришћанској филозофији, питање Љотића и Збора, доба регентства кнеза Павла и конкордатске кризе, национализам, фашизам и антисемитизам који му се „спочитавају”, проглашавање Николаја за „народног непријатеља“ после рата, рад на библиотеци „Свечаник” у дијаспори, однос према демократији, рад у Светском савету цркава и делатност у Америци. Аутори су Слободан Г. Марковић, свештеник Александар Ђаковац, ђакон Филип Калингтон, Растко Ломпар, Драган Бакић, Владимир Цветковић, Радмила Радић, Немања Андријашевић, Драган Шљивић, Срећко Петровић и епископ Максим Васиљевић. Једна од тема зборника је однос владике Николаја према комунизму а њоме се бавио Милош Тимотијевић, саговорник „Печата”.

 

Комунисти су, после Другог светског рата, владику Николаја прогласили за „народног непријатеља”, а одузето му је и држављанство. Пре рата, међутим, његов уплив је дотицао и умове оних који ће постати комунисти. Добрица Ћосић је, између осталог, у младости бирао између Николајевог хришћанства и револуције, и пред крај живота је о томе говорио. О каквој противречности је реч? Како је текла Николајева мисаона еволуција?
Све до 1919. Николај Велимировић имао је прозападњачку усмереност у свом интелектуалном деловању, да би после доласка у Охрид изградио став противљења Западу, у знаку одбране „источног усмерења српског духа” које је поистоветио са православљем. Универзалне идеје нису нестале са овим преокретом, али оне се у „послеохридској” фази више не изводе из екуменизма, панхуманизма и теохуманизма, већ из потпуне идентификације са традиционалним православљем утемељеним на светоотачком хришћанском наслеђу. Југословенство постепено уступа место српском светосављу у знаку „народне теодулије” (унија православних балканских држава-нација), а филозофија свечовечанства теологији Богочовека историјског православља васељенских сабора. „Послеохридски” антимодернизам владике Николаја заступао је народне традиције српско-словенског православља, личност је одређена саборном реалношћу, слобода концептом „слобода за”, истина жртвовањем, друштво се доживљава као органско јединство сталежа, а економија одређује задружном солидарношћу. На такав став значајно је утицало искуство Првог светског рата, слом руског царизма, геополитички цинизам великих западних сила према Балкану, изневерене наде у југословенско јединство, као и успон тоталитарних идеологија.

Како су се развијали Николајеви ставови према комунизму?

Период између два светска рата скоро у потпуности припада „послеохридском” периоду у мисли епископа Николаја Велимировића, у којој се он истрајно противио негативном утицају западног модернизма и материјализма. Иако је и марксизам схватао као један од производа модерности, владика Николај заправо никада није директно иступао против комунизма у форми посебних говора и чланака. Зато се такви ставови могу уочити и анализирати у бројним текстовима у којима критикује модернизам и успон тоталитарних идеологија, потом бољшевичку власт у Русији и на крају у упозорењима на опасност од почетка новог великог светског ратног сукоба.

Отпор Европи, тражење свог пута и вера у мисију Словена обележили су и многе расправе о културном идентитету и путевима његовог даљег изграђивања. Отпор Западној Европи долазио је и од модерниста и традиционалиста. Такав став се поклапао и с веома јаком русофилском струјом код српских интелектуалаца, чији су се ставови углавном подударао са идејама руских „славјанофила” који су инсистирали на сопственој самобитној православној словенској култури.

Секуларизација друштва у Западној Европи и материјалистичка култура били су главни предмет критике владике Николаја Велимировића између два светска рата. Према његовој визији, припадност православној цркви сузбијала је гордост и самовољу, а затим развијала смерност и послушност, што је био начин да се избегну „замке” модерног друштва. Целокупну стварност посматрао је кроз визуру религиозности, укључујући и потребу за променама. Када је у питању сам појам „револуције”, владика Николај је Христове идеје сматрао револуционарним, али у религиозном смислу, разликујући политичку и духовну револуцију. Говорио је: „Револуционарна је само у односу човека према самом себи. Револуција хришћанска је морална, унутрашња и духовна и то је једина оправдана, корисна, позитивна и конструктивна револуција. Све остало, што је Европа назвала револуцијом, није ништа друго до гомила злочина, већа или мања”. Појава хришћанства тумачена је као највећа револуција, која непрекидно траје у контексту спасења људске душе.

Епископ Николај није избегавао да директно и отворено изнесе своје мишљење о актуелним економско-политичким питањима времена у коме је живео. Како је тумачио актуелне појаве у свету и код нас?

Заиста, Николај се редовно оглашавао о актуелним питањима. Тако је 1932. изнео свој став према тадашњој економској кризи која је потресала цео свет. Као и у другим приликама владика Николај је и ову наизглед свакодневну и сасвим профану појаву изван поља вере ипак посматрао у категоријама религиозних поука, јер је реч „криза” преводио и приказивао као „суд” за људске грехе, као традиционални начин објашњења за све невоље које би их задесиле: „И садашњу финансијско-економску невољу народ сматра као суд Божји, но не говори суд него криза. Да би невоља била умножена неразумевањем! Јер док се изговарала разумљива реч суд, знао се и узрок због кога је невоља дошла: знао се и Судија који је невољу попустио; знао се најзад и циљ попуштене невоље. Чим је пак употребљена реч криза, реч неразумљива свима и свакоме, нико ништа не зна да објасни ни због чега, ни од кога, ни к чему? Само се тиме разликује садашња криза од криза које су од суше или поплаве или рата или помора или гусеница или друге неке напасти.” Узрок економске кризе видео је такође очима конзервативног теолога: „Грехом богоотпадништва проузроковали су људи ову кризу и Бог ју је попустио да би људе пробудио, освестио, одуховио и к Себи повратио. Модерним гресима – модерна и криза. И заиста Бог се послужио модерним средством да уразуми модерне људе: ударио је по банкама, по берзама, по финансијама, по валутама новца. Испретурао је мењачке астале по целом свету, као негда у храму јерусалимском. Произвео је небивалу панику међу трговцима и мењачима новца. Диже, обара, меша, збуњује, застрашује. Све да би се охоле главице мудраца европских и американских пробудиле, освестиле и одуховиле. Да би се усидрени у луке материјалне сигурности сетили душе своје, признали своја безакоња и поклонили се Богу Свевишњему, Богу Живоме.” Окончање кризе је најављивао тек после покајања људи („Докле охоли проузроковачи ове кризе не капитулирају пред Свемоћним”). Владику су његови критичари упозоравали да у својој критици материјализма ипак није доследан, јер је допуштао „сјај” и „богатство” храмова.

Занимљиво је да је владика Николај критиковао и капитализам, и то радикално, сматрајући да се положај радника мора апсолутно поправити.

Критика капитализма као узрочника појаве сукоба у друштву, а затим и окретање радника ка атеизму и комунизму, било је и становиште које се ширило међу припадницима богомољачког покрета који је предводио епископ Николај Велимировић: „Радници су данас обманути. Њихове вође су богаташи, професори, књижевници, који се старају да преко радника дођу до власти и славе. Радници су из огорчења безбожни. Њихов комунизам је комунизам из очајања. Ово огорчење и ово очајање је плод немилосрдног капитализма. Велики капиталисти су највећи безбожници и највећи материјалисти. Они су практички, а лажна наука теоријски омогућили безбожништво код радника.” Владика Николај је заправо био свестан да је бољшевичка власт у Русији условила да се положај радника у западним земљама поправи: „Па ипак мора се признати, да Русија и на туђем послу није остала бескорисна за човечанство. Страх московски учинио је, да се стање радничког сталежа поправи свуда у свету – изузев Русије. Страх московски одсекао је непотребно сало капитализму целога света. Страх московски као хладан млаз пробудио је и побудио старешине и вође народа по свој земљи, да испитују и лече ране неправде према малим људима у својим народима и државама.”

Епископ Велимировић није био потпуни противник модернизације друштва, па је у својим проповедима често истицао да треба примити техничке новине са Запада, али не и промене које уништавају „стару веру и побожност”. Да ли би то значило модернизацију без атеизације?

Заиста, највећи проблем у европској цивилизацији видео је у атеизацији: „Опасност је у томе што смо окренули леђа јединој истини, јединој стварности, јединој срећи – Христу. Ми смо сахранили Христа, по други пут смо га сахранили и као да то није било доста, поставили смо га наопако. Уместо њега, обожавамо филозофе, као Маркса у Русији; Ничеа у Немачкој и у Италији; и Дарвина у целом свету. Обожавамо науку, микроскоп, машину. А шта је све то у ствари? Ништа до прах. То би имало извесну вредност ако бисмо на све то гледали просто као на пројаве које нас воде у покорност Христу. Уместо тога ми проводимо време у изучавању нижег света, минерала, хемијских процеса, микроба и у порицању вишег света. То може водити једино у пропаст.”

Критика Западне Европе често се темељила на ставовима Достојевског и Шпенглера, и њиховом „пророчанству” о пропасти Европе, али и уздизању Словена као нове цивилизације у будућности. Какве су биле његове позиције с тим у вези?

Владика Николај је у тексту „Опозиција Богу”, објављеном јуна 1940. године (у време када је Други светски рат „беснео” у Западној Европи), дао своје виђење „пропасти Запада” условљено одступањем од хришћанских норми и догми, што је била полазна основа за све идеологије против којих се епископ борио у јавним наступима: „Опозиција Богу на Западу није поникла у простом народу него међу људима добро писменим и ученим, дакле међу књижевницима и фарисејима, као и у времена древна. Најпре се ударило по хришћанској етици па онда и по догматици. Најпре су лакомислени књигописци писали лакомислене књиге, а лакомислени сликари сликали саблажњиве слике, од којих су, неке сачуване до наших дана и у папским дворовима у Риму. Тако је рушењем етике припреман терен за рушење догматике. Потом је настало рушење Богом откривених догми. И ово рушење трајало је последња два столећа. Најпре француски енциклопедисти и енглески утилитаристи, па социолози и законописци, па немачки метафизичари, па дарвинистички природњаци, па разорни романсијери и такозвани реалистички уметници, па научници са својим упорним и фантастичним теоријама и најзад злоупотребитељи свих научних проналазака у себичне сврхе, а на разорење вере и морала код омладине европске. Тако је опозиција Богу расла, температура се повишавала, запаљење се ширило.”
Бавили сте се и Николајевом борбом против „три интернационале”.

Отпор модернизму укључивао је и противљење свим тоталитарним идеологијама у чијем корену је видео атеизам и богобораштво. Јавно је исказивао негативан став према „три интернационале”, католичкој цркви, капитализму и комунизму, којима је супротстављао слободу коју носи православље: „Црква види три интернационале: црвену, жуту и црну интернационалу. Они мисле да је само црвена интернационала опасна, а ове друге или не виде ил’ не знаду, па и не мисле о њима. Истина: црвена хоће зло. Она је глупа: хоће да нас учини једноликим, да нас учини луткама. Црква види још и црну интернационалу, која хоће да све Цркве националне уништи и да учини интернационалну Цркву. Има још једна интернационала, жута, а да није ње не би било ни црвене. Жута интернационала јесте интернационални капитал, картел-капитализам. Капитализам је зло, које гоји црвену интернационалу.”

Став владике Николаја о тоталитарним идеологијама можда најбоље осликава посланица европској хришћанској омладини из августа 1939. године („Три авети европске цивилизације”). Николај Велимировић је оптужио Дарвина, Ничеа и Маркса као главне кривце за одступање од хришћанских норми у савременом свету: „Дарвин је носилац фаталне научне теорије. Ниче је носилац фаталне етичке теорије. Маркс је носилац фаталне социјалне теорије.”

Сматрате да Николај комунизам није нападао као антикапиталистички него као безбожнички покрет?

Владика Николај није нападао комунизам као идеологију која се бори против капитализма већ као део модерности која пропагира примитивни материјализам и тоталитарну богоборачку власт која се служи насиљем: „’Зашто Црква мрзи комунисте?’ Ко вам је то казао? Цркву могу да мрзе, а Црква не сме да мрзи своје непријатеље. Црква осуђује недела комуниста, а никако комунисте као људе. Црква осуђује насиља комуниста, убиство цара и деце његове, убиство многих архијереја и свештеника, хапшења и гоњења хришћана, исмевање вере, пљување светиње, продавање икона, прекопавање гробова светитељских, ругање моштима светитељским, претварање храмова у позоришта, ригање хула против Бога и Христа Његова, забрану молитвених скупова, величање Јуде и Сатане, безумно унижење човечије личности до мајмуна, низвођење вредности човека до вредности једног клинца у машини, материјалистичку заслепљеност, која не види ни Бога, ни душу, нити икакву духовну стварност. То је Црква одувек осуђивала, осуђује и осуђиваће. Све то не воли Бог, па не воли ни Црква Божија. Али није истина да Црква мрзи људе, ма то били и гонитељи њени. Није истина да Црква мрзи руске комунисте као људе. Не само да их Црква не мрзи, него се моли Богу за њих. Хоћете ли веровати кад Вам кажем да се Црква моли Богу за руске комунисте?”

Да ли је владика Николај нудио православну алтернативу свету уморном од интернационала? Какав је, рецимо, био његов став према евроазијском покрету?

Владика Николај је управо 1921. отворено похвалио доктрину евроазијства, коју је окарактерисао као религиозни покрет, изразивши уверење у преображај и „покајање” Русије: „Европа представља мању вредност, Азија већу; но уједињене – представљале би пуну вредност. Отуда поклич: натраг ка православној цркви; она је коректура за европски кључ, за мистерију Азије. Алфа и омега руског народа је православље, веле Евразити.” Владика Николај је истовремено у богомољачком покрету који је настајао у Југославији видео сличну снагу за преображај земље на хришћанским основама.
У идеолошко-политичком погледу владика Николај Велимировић је заговарао стварање „Средњег система” на принципима монархизма, православља, свесловенства, отпора комунизму, нацизму и либерализму: „Наша осовина је од Јегејског мора до Тихог Океана, или од Солуна до Владивостока. То је појас православних народа, којим је подељена земља на две хемисфере, на источну и западну.” Епископ Велимировић је православну „осовину” проглашавао за „баш оно што свима људима и народима треба”. Преображај комунистичке Русије посматрао је на мистичан начин, а не као део војног подухвата, јер је терор бољшевика био део недокучивог Божјег плана, о чему су говорили и светогорски монаси: „Господ љуби свет неизречено. Он зна циљеве свега и рокове свему. Ради неког будућег добра Он је попустио ово страдање на руски народ. Ја то не могу ни схватити ни прекратити. Остаје ми само молитва и љубав. Тако ја и говорим узбуђеној братији: ви можете помоћи Русији само молитвом и љубављу. Љутња и вика на безбожнике не поправља ствар.” Државна политика била је потпуно супротна, а борба епископа Николаја током кризе око Конкордата окарактерисана је као „бољшевичка”, „противдржавна”, да би га поједини генерали окарактерисали чак као „комунисту”, а римокатолички клерикалци као противника Југославије и „великосрбина”.
Шта бисте, на крају овог разговора, могли рећи о Николајевом схватању комунизма као идеологије и праксе?
Вредносна упоришта и јавни наступи владике Николаја Велимировића увек су изазивали различита тумачења, па и осуде. Његов антимодернизам и противљење тоталитарним идеологијама укључивали су и антикомунистичке ставове, али који су по свом облику, снази и садржају битно другачији него код десничарских покрета из прве половине 20. века. Вера у посебну мисију православних Словена, потом обновљене националне Русије, као и балканских народа, условили су да владика Николај уобличи знатно блажу оцену комунизма, чију је идеологију и државну праксу превасходно одбацивао због агресивног атеизма и примитивног материјализма.