Марсељ Хафизов: Па, команданте, хоћемо ли да пуцамо?

Херојски подвизи, стратешки маневри, аналитички непогрешиве процене и чувена „игра тенкова“ на минском пољу учинили су га једним од јунака овог рата

Марсеља Хафизова нису ни пуки стицај околности нити ополченска страст довели на источни фронт. Он је каријерни официр руске војске, тенкиста и добитник највиших признања на светским такмичењима тенкиста.

Татарин по оцу, Маријац по мајци, Хафизов је одрастао у руској републици Мари Ел коју су САД својевремено високо рангирале на листи регија које у случају рата са СССР прво треба напасти. Избор војног позива у овом делу Русије скопчан је са поимањем части.

Као школарац прве године Војне академије, слушао је о прогонима Руса у Украјини, али каже, ни у сновима није могао да замисли да ће му кроз седам година судбина доделити место команданта батаљона, који се не једном нашао „очи у очи“ са озлоглашеним батаљоном „Ајдар“.

Херојски подвизи, стратешки маневри, аналитички непогрешиве процене и чувена „игра тенкова“ на минском пољу – учиниће га једним од јунака овог рата.

Сценарио за филм посвећен његовом животу, врви од невероватних детаља. Има 27 година. У жестоком гранатирању, смрт га је мимоишла. Из ростовске болнице пребачен је у Москву где му је ампутирана рука. Из болничке постеље, у разговору за РТ Балкан, каже:

„Мислим да нисам био спреман да напустим своје саборце. Сувише би ми недостајали на оном свету.“

Хафизов иначе избегава интервјуе, али овај пут прави уступак, јер, процењује, ако је то за српску читалачку публику, онда то није само разговор са новинарима. То је, каже, начин да се захвали српској браћи на подршци.

Ваша командна одговорност била је Запорошка област. Које су биле горуће тачке на овом правцу?

У првим данима СВО командовао сам најпре четом. Ушли смо са југа, из Запорошке области и прошли читаво Запорожје, целу линију фронта. Тешки сектори су били код села Николскоје код Угљедара. Било је тешко и у околини града Пологи, у области Гуљај-Поље. Ово су вероватно биле најосетљивије тачке.

Прошли сте пут од изучавања ратне стратегије на Војној академији до учешћа у рату. У првим данима СВО ви сте спремни за све или, пак, затечени? С каквим уверењима улазите у рат?

Никада раније се нисам борио, иако сам обучаван и припреман за рат. Једно је замислити га, а друго видети и доживети, посебно доживети губитак другова, пријатеља, вољених људи.

Управо сам разговарао са човеком – и одједном он је отишао у битку, и њега више нема. Недостају ми речи да објасним тај осећај. За таква искуства човек никада не може да буде довољно обучен у школи.

Друго, да сте ме питали пре 22. фебруара, када је постало јасно да је оружани сукоб известан, када смо припремали наоружање, опрему и људство за борбене задатке – шта је за мене СВО – одговорио бих да је то задатак, наредба, део уговора, професија. Да будем војник и штитим интересе државе. Али, знате, када сам дошао на фронт, разумео сам да је ово борба не против непријатеља већ против самог зла. Овде у виду имам украјинске националистичке батаљоне, посебно батаљон „Ајдар“ и Територијалну одбрану.

Схватам да ово може да звучи чудно, али њихове методе ратовања се у потпуности разликују од оних које примењују Оружане снаге Украјине. У њиховим редовима не постоји кодекс ратника, нема људског разумевања, они крше сва правила рата. Не можете тако безочно убијати цивиле, не можете са толико нељудскости докрајчивати рањенике. Они су то радили.

Сусрели сте се са „Ајдаром“?

Не желим ни да се сећам тога. Разумете? Људи су престрављени њиховим злоделима, цивили их се јако плаше, ми војници смо дубоко згрожени. Они су војска зла.

То препознаје локално становништво? Како се оно односило према руској војсци?

У Запорошкој области су нас гледали испод ока, неповерљиво, али зато када смо ушли у Донбас имао сам утисак као да сам код куће, у Русији. Народ је хрлио ка нама. Било је то тако дирљиво.

Сећам се, када сам сишао са тенка и кренуо да са другим командантима потражим штаб јединице ради даље координације борбених задатака, из дворишта су изашла два старца. Они су нас дочекали раширених руку, назвали синовима и понудили ручак. „Момци, остао ми је џак кромпира, могу ли вас почастити!“

Да ли разумете? Тај старац је имао само тај џак кромпира, али желео је да га поклони руској војсци. Они су пажљиво слушали о успесима руске војске, пребирали наше победе, радовали се њима.

У том тренутну сте већ, такорећи, прекаљени ратник. Али прва борба, вратимо се на њу, како је она изгледала?

Прва борба ме затиче на месту команданта тенковске чете. Иначе, требало би знати да наши команданти увек иду први, а затим и цео састав јединице. Сећам се, поред мене је седео нишанџија…

Можете ли себи представити распоред у тенку, где седи посада? Пуцају на нас, митраљез са оптичким нишаном погађа тенк, неподношљиво бубњање по оклопу, експлозије у близини парају уши, експлодирају мине…

Пред мојим очима у ваздух одлази борбено возило пешадије, и, да будем искрен, уплашен сам и збуњен. Све то гледам први пут. Омамљен, окрећем се лево ка нишанџији и на његовом лицу видим само одлучност.

„Па, команданте, хоћемо ли да пуцамо?“, пита.

У том тренутку сам схватио да, док год су око мене тако храбри и непоколебљиви људи, нема разлога за страх. „Хоћемо“, одговарам са смешком, и са одједном стеченим миром.

О вама тенкисти у Донбасу испредају легенде. Можете ли да се присетите како сте из минског поља извели шест нетакнутих тенкова?

То је претеривање, сваки тенкиста би се исто понео у ситуацијама и пред изазовима пред којима се нашао мој батаљон.

Наиме, у лето 2022. постављен сам на место команданта батаљона. Велика част, али још већа одговорност, посебно у околностима када сам уместо 22 затекао 14 тенкова, од тога свега четири функционална. Проблем је био и тај што момци у бригади нису имали велико искуство.

Кренули смо од почетка. Прво смо се бацили на посао поправљања тенкова, а затим и на вежбање координације. Све приче које колају о нашим подвизима везане су за једну непријатну околност – ми смо имали свега неколико токи-вокија. То је значило да ја пратим мапе и уз помоћ једног дрона координишем кретање осталих тенкова. Тако се једном десило да смо нетакнути изашли из минског поља.

Пуцање из затворених положаја, а само на основу мапа, била је моја пасија још на Академији. У рату она је само доведена до савршенства. Некако су се победе саме низале. За то није заслужно само моје познавање стратегије и аналитике, већ и апсолутно поверење момака. Они су практично предавали свој живот у моје руке. И ми смо побеђивали.

То је, верујем, делом искуство стечено на Академији, али и чињеница да сте били победник такмичења „Тенковски биатлон“ одржаног у Москви 2022. на којем су учествовале екипе из 23 земље?

Да, понели смо титулу првака света, а већ 2022. нишанџија са којим сам се годину дана спремао за ово такмичење, био је у мојој посади. Са њим сам у истом тенку провео прва три месеца рата.

Разлика је што током вежби нисте мета на коју пуцају, што вам живот није у опасности и не можете да умрете. Али, искуство се показало драгоценим.

Када је у току рата долазило до квара тенка, уопште нисам размишљао шта даље – моје руке су саме радиле. Сви покрети су доведени до аутоматизма. То су важне ствари. У ванредним ситуацијама свака секунда је пресудна и ви немате тај луксуз да дуго размишљате. А било је тренутака када нам је то заиста спасило животе.

То је био тенк „Т-72“?

Да, истина.

После тешког рањавања у једној од битака, будите се у московској болници. Шта вам у првом тренутку пролази кроз главу?

Знате, нисам одмах схватио да ми је рука откинута, али сам осетио да се не помера.

Пре почетка операције, хирург је рекао да ће учинити све што је могуће… Нисам гледао у правцу руке, нисам био психички спреман. Када сам се пробудио после операције, схватио сам да сам остао без руке. Ампутирана је.

Тешко је, заправо. И мислим да свако има свој начин да се носи са тим. Али и очекивао сам такав исход, био сам спреман на најгоре. Углавном, догодило се најгоре. Мислим да живот ту не стаје, шта сад? Морамо ићи даље. Да, наравно, нико ми неће вратити руку, без руке је то сасвим други свет, могућности су ограничене, рецимо, не можете да извадите кључеве из џепа, али с друге стране, можете да урадим много тога. И радим дупло више, за своје момке на фронту.

Нисте помислили да је избор војне професије био непоправљива грешка?

Никада. Свестан свих ризика, уписао сам војну школу. Још једном понављам да се мој однос према служењу Отаџбини још више утврдио након онога што сам видео на фронту. Не постоји кајање. Ово је велико искуство у борби за мене као официра и наставићу да га користим, како бих помогао својим момцима на фронту.

Везе са саборцима су, кажу нераскидиве. Како ви гледате на ово братство?

Лудо сам поносан на своје момке, на кадар са којим сам био од првог дана СВО. То су прави мушкарци. То што они у битку улазе без трунке страха, заслужује свако поштовање.

Друго, они ризикују своје животе зарад другова. Било је много случајева када је рањенике требало вадити под ватром. И нико ни секунду није премишљао. У рату ствари стоје другачије. Друг је све. Када ми је пресечена артерија на руци, крв је липтела на све стране. До болнице, мој саборац је рукама стезао тачку на рани. Говорим о сатима…

У којој мери народ Русије препознаје значај СВО?

Не могу да говорим у име целог народа Русије, могу да говорим у своје и име људи којима сам окружен. Они су уједињени, потпуно свесни чињенице да пред собом имају заједничког непријатеља. Невероватно је колико нас је ова ситуација ујединила, колико људи бесплатно и свим срцем покушава да пружи свој допринос СВО.

То су дивни, обични људи. Баке плету чарапе за фронт, деда у Москви пече пите за рањенике, девојчица црта слике за момке на фронту. Људи који зарађују по 10.000 рубаља, или пензионери, одвајају за војнике на фронту две до три хиљаде рубаља месечно. Знао сам да људи помажу, али колико, то сам видео тек када сам се вратио у Русију.

У филму који се снима, пореде вас са херојима Великог отаџбинског рата. Како се односите према томе?

Не сматрам себе херојем. Наши дедови су победили, а ми још увек нисмо. Наши дедови су прави хероји челичног карактера који су однели победу над фашизмом. Дубоко им се клањам.

Данас се момци боре, гризу за победу, сусрећу се са непријатељем сваки дан – некад у равноправној борби, некад у неравноправној… Ризикују животе, чине јуначка дела. Сви они су подједнако јунаци овог рата.