Слободан Антонић: Напред – ка Византији

Украјински рат деловао је као катализатор у лабораторији политичких идеја Русије. Развиле су се нове концепције, а неке старе су обновљене (овде). Међу поново рођеним визијама нашла се и идеја византизма.

Тако је Владимир Можегов објавио текст „Напред – у прошлост, или Византија као идеал“ (овде; срп. овде). Он каже да је Ромејско царство у петом-шестом веку било „највиша тачка у светској историји уопште. Такав успон у свим областима људског живота – у философији, култури, антропологији, јуриспруденцији, социјалним и друштвено-политичким односима – људска цивилизација никада није познавала и вероватно никада неће“.

Духовни основ Византије, у тренутку њеног рађања, чинили су, пише Можегов, „највећи философи европске цивилизације“: Василије Велики, Григорије Ниски и Григорије Богослов на Истоку, односно Аурелије Августин на Западу. „У време кад је европски Запад био у стању потпуног дивљаштва“, каже он – рецимо, реч је о германским царевима: Отон I је научио да чита тек у 30. години, а Конрад II није умео ни да се потпише (овде 104) – у Цариграду се 851. отвара угледни ромејски универзитет (уп. овде 153-154).

Јустинијан објављује зборник хиљадугодишњег римског права, као основ византијског грађанског друштва – док се на Западу писано право обнавља тек од 12. века (овде 149). Дотле, полуварварски западњаци правду деле „судским двобојем“, „божијим судом“ или надметањем странака – која ће од њих наћи више „сведока“ да се закуну како је „право“ на њеној страни (овде 425).

Светско чудо архитектуре

Цариградска Света Софија (537 г.), каже Можегов, била је хиљаду година непревазиђено светско чудо архитектуре. Надмашиће је, тек 1593, купола Базилике Светог Петра. Технолошким чудима Ромеја свакако ваља додати и „грчку ватру“. То је чувено тајно оружје, чији је састав био и остао познат само Византинцима (овде 138). Њом су одбили арабљанску опсаду Цариграда (овде 165), те код Цариграда спржили флоту од 10.000 бродова кнеза Игора (овде 88; овде 266-267).

Можегов слави и „уравнотежену империјалну економију, с државном регулацијом и контролом трговачке делатности“. И заиста, док је Запад спао на пуку натуралну економију, преставши да кује златнике (овде 91; овде 16; уп. овде 54), Ромеји имају развијену новчану привреду (овде 53; овде 49; 302-3). Византијски златник номизма универзални је новац, од Шведске до Цејлона (овде 178; 185; 192; овде 297-9). Његов курс је стабилан читавих шест векова – „јединствени рекорд у историји неке монете“ (овде 297).

Византија је богато царство. Годишњи буџет је, у доба Јустинијана, 3,2 милиона номизми (овде 179), плус трибут у житу из Египта (0,8 милиона; овде 8). Василије II пак располаже ризницом од 720 милиона номизми (овде 201). Само обиљем обдарена империја може да издржава величанствену престоницу. Она у доба Јустинијана има 350.000-400.000 становника (овде 57; овде 257), а неке процене иду и до 650.000 (овде 7), па и милион (овде 87).

И доцније, Цариград је највећи град на планети. Процене бројности житеља за 11. век износе 400.000 душа (овде 135; овде 107), 500.000 (овде 88), па чак и 600.000 (овде 257). У то време, највећи западноевропски градови тек су блатњаве варошице. Престони Лондон Едварда III, у 14. веку, нема више од 40.000 житеља (овде II 11), а тек 1593. ово средиште новорођеног светског капиталистичког система успева да пређе 100.000 становника (овде 285).

Истински идеал

Можегов хвали и „византијски социјализам“. Описује га као „огромну сељачку заједницу, изнутра слободну и заштићену царском влашћу од самовоље богатих намесника и земљопоседника“. У томе препознајемо одјеке данашњих руских расправа о могућности изградње „православног социјализма“.

За Можегова Ромејско царство је „идеал“, „путоказ“, „Северњача према којој иде путања вашег брода“. Он каже да је „философска, друштвено-политичка, естетска мисао Византије била је граница могућег у нашем свету. Цела потоња историја Европе, хришћанског света, историја људског духа и европске философске мисли“, после Византије, „била је само историја пропадања„.

Византија може бити истински идеал јер, примећује Можегов, данашњи остаци постхришћанског Запада „догоревају нам пред очима: у безличном хаосу умножавања полова и прохтева, осликаних у холограмима виртуелне реалности“ (овде; срп. овде).

* * *

Можегов овим чланком још једном актуелизује чувени спис Константина Леонтјева Византизам и словенство (1875). У тој књизи, Леонтјев Русију види као моћну синтезу словенског супстрата и формативног ромејског принципа (ἀρχή).

„Систем византијских идеја створио je нашу величину, повезујући се с нашим патријархалним, простим начелима, с нашим, древним и, у почетку, сировим словенским материјалом“ (овде 33). „Пренет на руско тле, византизам је нашао земљу дивљу, нову, једва доступну, земљу огромних простора, наишао je на народ прост, свеж, који још ништа није искусио, на народ простодушан и искрен у својим веровањима.“ (17)

Византизам, пун „искрености, лепоте, топлине, херојства и поезије“ (15), укоренио се у руски народ и оплеменио га. „Читаво наше уметничко стваралаштво, у својим најбољим манифестацијама, дубоко је прожето византизмом“ (9). Настала је нова и оригинална синтеза: „Наши предмети од сребра, наше иконе, наши мозаици“ (9), необични „храм Василија Блаженог у Москви, чудна грађевина с пуно недостатака, али крајње оригинална, руска, која je јасније од пређашњих указала на наш властити стил у архитектури“ (7).

Два идеала

Два суштинска идеала византизам је усадио дубоко у Русију: самодржавље и православље. Они су постали есенцијални део руског идентитета (26). „Шта ће нам Русија, ако није самодржавна и православна?“, пита се на другом месту Леонтјев (овде 149).

Византизам је, сматра Леонтјев, дао унутрашњу чврстину Русији да преброди сва искушења. „Византизам нам je дао снагу да издржимо татарски погром и дуготрајно плаћање данка“, омогућивши да се Русија ослободи Татара (овде 26-27). „Византизам нам je дао снагу у борби с Пољском, са Швеђанима, с Француском и Турском. Под његовим окриљем, ако му останемо верни, имаћемо снаге да издржимо и притисак целе интернационалне Европе – ако би она некад покушала, пошто код себе уништи све узвишено и лепо, да и нама наметне трулеж и смрад својих нових закона o малој земаљској свесрећи, o земаљској радикалној светривијалности!“ (27).

Леонтјев је чак пророчки предвиђао да је у Русији могућ „савез социјализма с руским самодржављем“. То ће, по моделу Константиновог прихватања хришћанства, можда преобразити Империју и сачувати је од западњачког труљења (в. овде 287-8).

Познати византофил међу руским мислиоцима био је и Николај Трубецкој. И он је видео Русију као својствену следбеницу Византије. „Русија се до Петра Великог, по својој култури, могла сматрати можда најдаровитијом и најплодотворнијом наследницом Византије“ (овде 91). Руси су, својевремено, „могли слободно да бирају између романо-германског Запада и Византије“. Али, њихов избор био је исправан – пошто је дао „веома добре резултате“ (90).

То је било стога што је у Русији „све што је добијано из Византије усвајано органски“ – док је спрам религије и културе Запада код Руса постојало „инстинктивно осећање репулсије“ (одбијања; 91). „На руском тлу византијска култура се развијала и обогаћивала“ (90) све до Петра Великог. Он је покушао да на руско стабло накалеми западни изданак (91). Руска елита је после Петра позападњачена, али не и народ. Он је органски прихватио и надоградио „традицију византијског православља“ (92).

Снажни елементи

Криза Русије почетком 20. века настала је управо због раскорака између западњачке елите и византофилног народа. Раније се „здање руске културе завршавало византијском куполом“. Али, због позападњачења елите „ова купола почела је да се замењује горњим спратом романогерманске конструкције“. Међутим, културна основа народа томе није одговарала – и „врх је почео све више да се накривљује, те се на крају срушио“ (97).

То се збило у револуцији 1917. „Повратак византијским традицијама је, наравно немогућ“ (97), оцењује Трубецкој. Јер, ни народна културна основа више није чисто византијска: „Не може све да стане у византијске оквире – ми нисмо Византијци, него Руси“. (98) Али, сачувани су снажни елементи византијске традиције у Руској православној цркви. А „у будућности ће овај византијски елемент руске културе, проистичући управо из црквене традиције, можда чак и јачати“ (98).

* * *

Током Украјинског рата, о потреби да се на Русију гледа као на савремену Византију, пише и The American Conservative (овде). Аутор Е. Константини прави паралелу између хиљадугодишњег Византијског и петовековног Руског царства (укључив СССР и данашњу Руску Федерацију). Тако, расулу у Византији, током 11. века, одговара хаос у Руском царству, почетком 20. века. Пандан Алексију I Комнину, који је обновио снагу Империје, био је Стаљин, који је „оживео руску царску величину“. Надаље, западњачко заузеће Цариграда 1204. одговара паду Русије под западну хегемонију 1991. А Михаилу VIII Палеологу, који је ослободио Цариград 1261, обновивши Царство, одговара Владимир Путин.

Настављајући ову паралелу, Константини упозорава да је Запад, својевремено, направио далекосежну стратешку грешку. Он је наставио да и после 1261. руши Византију. Западњаци, наиме, вођени краткорочним интересима и похлепом, нису видели да уништењем Византије отварају пут много опаснијем непријатељу – Турцима Османлијама. И управо ће моћно Османско царство, које је заменило слабу Византију, у наредна три века бити главни војни изазивач Западу – који ће га на једвите јаде савладати.

Рушећи Русију, из опсесивне жеље да распарча и уништи ово древно царство, упозорава Константини, Запад неопрезно отвара пут далеко погубнијем непријатељу – Кини. Јер, ако се Кина, због западњачке лакомислености у украјинском рату, докопа руских ресурса, каже Константини, САД и Европа ће се наћи лицем у лице с противником кудикамо озбиљнијим но што је данашња Русија.

Златно доба

Шест месеци после овог упозорења, и Александар Плеханов прави истоветну паралелу Византија=Русија, опсесивни Запад и Османлије=Кина (овде). Својевремено су Османлије, користећи сулуде насртаје западњака на Византију, запоселе њен главни привредни ресурс – Малу Азију. А онда су заузеле и сам Цариград, каже Плеханов. Размиља ли Запад шта ће се десити ако случајно, по истом обрасцу, САД и ЕУ распарчају Русију – а Кина заузме источни Сибир?

Као што се види, Византија се, у овим размишљањима, види различито: 1. као друштвено историјски идеал (Можегов); 2. као историософски аспекат „руске идеје“ (Леонтјев и Трубецкој); или, пак, као 3. аналитичко оруђе за стратегијско сагледавање украјинског рата (Константини и Плеханов).

Дакако, Ромејско царство остаје и надаље вечно место надахнућа. Као рецимо, за Јејтса и његово Једрење у Визант (овде, 76-77). Јер, и овај уметник и мислилац Јустинијанову Византију види као златно доба уметности:

Није то земља за старе, док млади

Грле се, и птице у крошњи роморе,

У обиљу смрти пљуште водопади

Лососа, од скуша ври надошло море (…)

Да им не заспи сањиви цар, и

Са златне ћу гране тада запевати

За византску господу и госпође

О ономе што бӥ, бива, ил ће да дође.