Српски интелектуалци: Француско-немачки споразум представља признање независности Косова

У Народној скупштини Републике Србије 13. маја, у суорганизацији посланичких група Српски покрет Двери – Патриотски блок, Српска странка Заветници и НАДА (Нови ДСС-ПОКС), одржан је округли сто на тему „Правне и политичке последице француско-немачког споразума о КиМ”.

О овој изузетно значајној националној теми, говорили су: проф. др Слободан Орловић, проф. др Игор Вуковић, проф. др Часлав Копривица, проф. др Милош Ковић, проф. др Зоран Чворовић, проф, др Дејан Мировић, проф. др Бранислав Ристивојевић, др Драган Петровић, др Миша Ђурковић, Бошко Обрадовић, народни посланик и председник Двери, и Данијел Игрец, саветник посланичке групе Заветници. Округлом столу је присуствовао и проф. др Мило Ломпар.

У наставку доносимо кратке исечке из обраћања учесника.

Проф. др Слободан Орловић: Прошла је четвртина века откад нам је Запад ставио до знања да Косово и Метохију не сматра делом Србије. Привидни преговори отпочињани су, прекидани, између осталог и због једне круцијалне ствари, а то је проглашење независности Косова 2008. године, да би се дошло до чак и горе, мрачније фазе, а то је прихватање, корак по корак, противуставних уговора, почев од Бриселског споразума. Француско-немачки споразум и ситуација на терену непобитне су потврде да људских и институционалних права за српски народ нема.

Проф. др Игор Вуковић: Сам француско-немачки уговор има јасне уговорне стране. Не може нико тврдити да је то споразум, како је била прича око првог Бриселског споразума, овде је реч о Србији и „Косову”. Дакле, уговорна страна није аутономна покрајина Косово и Метохија. Када је реч о томе да мишљење може изразити неки представник државе, чији пристанак обавезује државу, а то су шеф државе, шеф Владе и министар спољних послова, држава је начелно везана пристанком представника, на основу његове функције и то за све акте који се односе на закључење уговора.

Проф. др Зоран Чворовић: Оно што је неспорно, из угла међународног права, француско-немачки споразум је обавезујући. Између осталог, примена споразума уговорних страна је доказ да су стране прихватиле споразум, односно уговор. Примена је почела тиме што су 2. маја Вучић и Курти усагласили текст Декларације о несталим особама. Албански сепаратисти се крећу у оквиру једног јасног плана, за разлику од српских политичара који виде да им се руши кућа, односно Косово и Метохија, и покушавају да од онога што се руши што мање падне на њихову главу, а да не покушају да било шта ураде да би се та кућа реконструисала и сачувала.

Проф. др Дејан Мировић: Увод у француско-немачки споразум, због чега смо пре две године поднели и кривичну пријаву, јесте Вашингтонски споразум, тачније члан 15. у којем је Александар Вучић, кршећи законе и Устав ове земље, пристао да тзв. Косово постане чланица међународних организација, после мораторијума од годину дана. Одговорно тврдим да је француско-немачки план у ствари разрада члана 15. Вашингтонског споразума. заснован на уговору две Немачке из 1972. године.

Проф. др Бранислав Ристивојевић: Чини ми се да сувише нагласка дајемо на међународно-правне последице француско-немачког предлога. По свему судећи ћемо све више у чистим међународним односима решавати овај проблем и покушавати да сачувамо и животе и интегритет наших људи на Космету и на крају крајева и интегритет земље. То значи да ће све више зависити од тога колико је реално држава јака и народ јак, спреман и способан да се бори, а не да ли нека одредба међународног права говори у нашем интересу или против наших интереса.

Проф. др Часлав Копривица: Добровољну предају Косова и Метохије српски народ, прво као национални идентитет, а онда као политичка заједница, неће преживети. Мислим да је то намера Запада.

Проф. др Милош Ковић: Немамо много користи од међусобних оптуживања, морамо се уједињавати. На странкама је да артикулишу ту врсту уједињавања. Овај блок има потенцијал да буде друга политичка снага у Скупштини и да потом остварује много боље резултате. Уједињавање, без икаквог права на грешке. Видимо да имамо енергију и да у гласачком телу имамо расположење које би могло да се артикулише у једном државотворном правцу. Све међусобне разлике, примедбе, када је у питању одбрана граница државе, треба ставити у други план.

Др Драган Петровић: Када погледамо Косово и Метохију ми видимо пропуштене прилике и расељавање нашег народа. Мења се однос снага у свету. Морамо схватити да имамо мисију. Морамо да се боримо. Требало би да направимо један савез и економско-социјални програм, који могу направити угледни економисти.

Др Миша Ђурковић: Запад је почео да интезивира одређене процесе, укључујући и преусмеравање опозиционе енергије од национално-косовске нарације. Све личи на период пре пада Слободана Милошевића. На КиМ остале су још просвета, у неком ширем смислу и здравство, укључујући и Универзитет у Косовској Митровици. Већ се увелико ради на преношењу и ова два система. Ми немамо политичку класу која може ово да изнесе. Треба да размишљамо да ли можемо и како да направимо једну нову политичку класу.

Бошко Обрадовић: Када говоримо о правним и политичким последицама француско-немачког споразума, нисмо завршили ни попис правних и политичких последица досадашњих спорних споразума, од првог и другог Бриселског, преко Вашингтонског споразума до данас. Суштински нисмо подвукли црту о последицама досадашњих споразума, који су додатно отежали позицију државе Србије, а посебно отежали позицију српског народа на Косову и Метохији. Досадашњи споразуми су изменили прилике и повлачење државе Србије са севера КиМ 2013. године данас прави драматичан проблем за опстанак српског народа на Косову и Метохији. А француско-немачки споразум имаће још опасније последице јер значи да се по први пут једна власт у Србији одриче дела државне територије.

Данијел Игрец: Обраћам се у име Српске странке Заветници која је предложила да се формира један посебан Тим за одбрану Косова и Метохије, са задатком да припреми свеобухватну националну стратегију за преговоре о косовском питању. Данас расправљамо о споразуму који има судбоносне и далекосежне последице по српски народ и управо због тога би иницијатива за оваквим састанцима требало да потекне од оних који сносе највећу одговорност за политику према Косову и Метохији, а то су представници актуелне власти. Одговорно тврдим да је де јуре признање суштинска и најопаснија последица француско-немачког плана. Без обзира што се у плану не помиње термин „међусобно признање“, у међународном праву су битне радње које држава предузима и само на основу тих радњи оцењују се правне последице.