Баба би села на „мошти“ старе букве,  ћутала и гледала где манитамо.

Сатима је знала да седи и ћути, чинило се ко да је никла из тог пања, ко да ће да разграна и олиста.

Сатима тако док не удари шакама о колена и подвикне: „Почините, ђецо!“

И све би тад стало.

Не само ми, изгледало је као да све стане да- почине.

Ни ветра, ни птица, ни потока, ни точка више куће, ни дима из сулундара, ни клепетуша с ливада, ни Земља у круг, ни откоса у ропцу…ништа!

Као да планине одахну и згуре се да почину.

Онолике планине а стале би у две шаке, под нокте, чинило се…

Е, то нам фали! Ту је јад свих наших јада- заборавили смо да починемо, заборавили смо шта то значи.

Није то да скрасиш гузицу и одмориш, но да скрасиш душу.

Да уставиш себе пред собом, да се питаш са собом, да видиш докле си и куда ћеш?

Починеш да себе од себе, и друге од себе, растеретиш.

Да се тишине поразговарају, да се мир намири, да се протегнеш мимо себе- од постања до вечности.

Јурцамо ко гоњени, ко прогоњени…

Данас живимо за сутра, сутра за прекосутра, прекосутра за…унапред проживимо животе, још ко деца остаримо, а ко старци пребирамо по ситнини дана, сиротиња што се муке нагледала да добра не види.

Лактамо се да стекнемо све што нам не треба, само нек га је што више па ће се, ваљда, у бесмислу наћи какав смисао..?

Деци остављамо зидове убеђени да су двори, а не тамнице…

Ђедови су нам остављали ливаде, иконе и образ.

Оставили су нам по камен да га узидамо у манастире и да се дозидамо манастирима, а ми камен у ципелу- нек жуља, нек крвари, нек очи испадају, и овако су се муке нагледале да добра не виде.

Заборавили смо да починемо…

Бога се сетимо кад га прокажемо и распнемо.

Молимо се да не чује туђе молитве.

Срећа је ако зло закуца на врата до нас.

Љубав је колико успемо да скријемо презир.

Осмех је гримаса.

И тако: данас за сутра, сутра за прекосутра, прекосутра за…ни гробови нам неће знати починути.

Куд се то рвемо са животом славећи ако га победимо..?

Заборавили смо да починемо. Заборавили смо и шта то значи.

У већим ципелама се не стиже даље…

Питај се прво са собом, човече, па ћеш и у другима чути најбоље од себе.

Искрено ћеш се себи обрадовати у туђој радости.

Нек се тишине поразговарају, нек се мир намири, нека те сутра за сутра, а данас за јуче…

Почини, Србине, вечност ти је дата да је живиш а ти се о своје кораке саплићеш.

Почини, не дај да ти уморе душу, не остаје за тобом докле си стигао, но одакле си пошао.

Ђедови су ти остављали ливаде, па јесу ли зидови једино што ће о теби говорити, прећуткујући те..?
Михаило Меденица