Владимир Умељић: АГРЕСИВНА НЕТРПЕЉИВОСТ НЕМАЧКИХ ЕЛИТА ПРЕМА СРБИМА НА КРАЈУ 20. ВЕКА

Немачке водеће елите су крајем 20. века врло консеквентно сатанизовале Србе и бавиле се интензивно „декултивисањем“ њихове културе, као и ревизијом њихове историје.

То је припадало концертираној пратећој кампањи при слеђењу циља разбијања друге Југославије на српску штету и уситњавању српског националног корпуса на бројне националне мањине у новонасталим балканским државама.

Једна швајцарска историчарка је понудила могуће објашњење тог не само рационално, већ и непревидиво негативно емоционализовано мотивисаног поступка тј. процеса, у коме су учествовали политичари, академски ауторитети и сви медији.

 

Медији су се, као што је познато, утркивали у степену дехуманизације тадашње циљне групе, при чему су се како професионална етика, него и остаци хуманистичког морала негде изгубили:

„Срби (…) неписмени, дегенерици, силоватељи, убице беба, касапи и агресори (…) народ разбојника и терориста (…) раса парија, труле јабуке у бурету Европе (…) они морају да буду неутралисани (…) прљаве убилачке животиње (…) пси и творови са балканског ђубришта (…) копилани (…) животиње користе своје ресурсе знатно умешније него ови наопаки створови, чија је припадност људској раси у великом закашњењу (…) заслужују да буду устрељени попут дивљих паса (…)“

Слависта и професор бонског универзитета др Потхоф пише пак 1998. о „атавистичким Србима и хомеровским Хрватима“, за њега су српски хајдуци у народној епској поезији само „крволочни друмски разбојници“, дела епског јунака Марка Краљевића су „страшна“ и

„варварска“, та од Срба толико вољена и уздизана поезија је „сирова“ и „свирепа“, Милош Обилић је човек „сумњивог морала, јер подмукли убица“ а српски „Косовски мит“ је пак превасходно „једно проклетство, чија опасност проистиче из чињенице да је он ето служио као опасни идеолошки инструмент једне фашистичке, насилне и експанзивне политике на крају 20. века“.

Његов колега, проф. др Клуге са Универзитета Тибинген пак обзнањује годину дана касније:

„Сугерисао бих, да би српској деци требало забранити у школама учење националне епске поезије.”

Историчар Александар Корб просвећује стручну и општу јавност тврдањама „да се у НДХ није догодио никакав Србоцид (…) да су само наводно крволочне усташе били сањари и визионари, које су срби перфидно сатанизовали, градећи свој цинични мит о српским страдањима (…)“ Овде још пар речи о другом ословљеном аспекту, само неколико примера говора и делања водећих немачких политичара тог времена и њихових неуморних, интересно вођених покушаја мењања прошлости.

Један несумњиво класични пример редефиниције стварности пружио је тадашњи немачки шеф владе, Савезни канцелар Герхард Шредер. Он је, наиме, у једном интервјуу дословце изјавио:

 

„Ова актуелна акција немачке савезне армије Бундесвера на Косову је погодна у том смислу, да учини да немачка историјска кривица на Балкану избледи“.

 

Ја сам га на то у једном отвореном писму суочио са доле наведеним (и основним) историјским аспектима те његове интерпретације „немачке историјске кривице на Балкану“ и замолио да објасни свој став:

1. Немачка војска је у Првом светском рату (у оквиру једног војног савеза) напала Србију и дошло је до дугогодишње окупације српске државне територије. Албанци су тада и под заштитом тог војног савеза сво време вршили погроме над аутохтоним српским становништвом Косова и Метохије.
2. Немачка војска је у Другом светском рату 1941. (у оквиру једног војног савеза) напала Србију (тада Југославију) и дошло је до дугогодишње окупације српске државне територије. Албанци су тада и под заштитом тог војног савеза сво време вршили погроме над аутохтоним српским становништвом Косова и Метохије. Албанци су тада чак регрутовали међу собом једну читаву СС-дивизију („Скендербег“) и ставили је нацистичкој Немачкој на располагање.
3. Немачка војска је и у овом НАТО-рату 1999. (у оквиру једног војног савеза) напала Србију (и Црну Гору) и дошло је до дугогодишње окупације српске државне територије. Албанци су тада и под заштитом тог војног савеза сво време вршили погроме над аутохтоним српским становништвом Косова и Метохије.
4. Ако пођемо од тога, да сте Ви, господине Председниче, сасвим правилно уочили констелацију снага и односа у Првом и Другом светском рату, и на основу тога препознали и признали немачку историјску кривицу на Балкану, што је наравно за свако поштовање, молим Вас за једно појашњење: Како је, наиме, могуће да сте Ви при овом последњем нападу немачке војске на суверену српску државу (трећем у веку) а уз исту констелацију снага и односа (немачка војска у оквиру једног војног савеза и локални Албанци против Срба) могли да уочите „погодност компензовања немачке историјске кривице“ из два светска рата?

Реакција немачког шефа владе (тј. из политике или медија), наравно, никада није уследила. Изостанак одговора је међутим увек један одговор.

Бескрупулозност ове радикалне кампање, још једном, служила је једном прагматичном политичком циљу, али њена непревидива острашћеност представља једну додатну и не баш уобичајену димензију.

Једно могуће објашњење, и то поводом Јасеновца и светских ратова, понудила је једна швајцарска историчарка.

У мају 2020. излази у једним немачким дневним новинама у Берлину прилог Еберхарда Рондхолца о концентрационом логору Јасеновац, под насловом: „Заборављени логор“. Овде почетак тог текста:

„Заборављени логор

У нашој земљи нема никаквог подсећања на концентрациони логор Јасеновац. У Хрватској је подсећање на њега подвргнуто спољнополитичким калкулацијама. Наследници усташких фашиста имају у Блајбургу место свог ходочашћа.

По читавој Европи се поводом седамдесетпете годишњице краја Другог светског рата организују дани сећања на ослобађање Аушвица, Бухенвалда, Терезиенштата…

Чудно је да се једно место ужаса при томе практично и не помиње у немачким медијима

– хрватски концентрациони логор Јасеновац на хрватској а њему припадајућа „Убилачка поља“ („Killing Fields“) на босанској страни, одвојени реком Савом. Најмање 83.000 људи је тамо од стране џелата фашистичког усташког режима дословце поклано,

 

односно толико их је поименце пописано, али њихов број је далеко већи. Упркос томе, то име познаје само минимални број људи у Немачкој, иако је то био један од великих логора смрти у Другом светском рату, који није био вођен од Немаца, али за који су Немци одговорни (…)“

На то се огласила швајцарска историчарка др Барбара Хуг својим коментаром

„Неисписана историја“:

„Историја Балкана – ко је њу заиста писао? Ко је њу сазнао, ко је свестан ње? Ко схвата паћенички пут овог предела, чије становништво је било немилосрдно жртвовано интересима великих сила?

О Хрватској су изашле две књиге на немачком, које би смеле да говоре истину о томе и стога су за препоручити.

То је дело Ђура Затезала „… јер они су знали шта чине“. Сведочења очевидаца о Србоциду у „Независној Држави Хрватској“, у којој је Владимир Умељић у својој

уводној рецензији посветио много простора феномену геноцида (ауторска примедба: ја сам, поред рецензије, и превео ту Затезалову књигу, оригинални наслов: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ на немачки, дао јој овај парафразирани наслов из Светог писма и снабдео је фуснотама, које чине ово изузетно вредно дело пријемчивијим за немачке читаоце).

Умељић је 1994. објавио и своју студију „Време окупације и геноцид у Југославији 1941-1945.“ и посветио књигу „свим невиним српским жртвама бесмисленог геноцида и свим невиним крватским и муслиманским жртвама слепе освете у Југославији 1941- 1945, као и свим другим жртвама људског безумља, које увек изнова постиже, да љубав према ближњем падне у заборав“.

(…)

Србија је изашла из Првог светског рата као победник и, како изгледа, то се овој земљи не може опростити. Та победа 1918. је по свему судећи остала трн у оку и

„хуманистичких“ а у ствари нељудских наредбодаваца 1999. О некаквом следственом миру не може бити речи.

Ко би се уопште о томе побринуо? Ко је за то уопште заинтересован?“ Барбара Хауг указује, дакле, на историјске чињенице:

• Срби су рекли не немачком царству и – припадали ратним победницима, са тешким последицама по Немачку;
• Срби су рекли не Адолфу Хитлеру при првом покушају њиховог кажњавања и – припадали ратним победницима а са тешким последицама по Немачку;
• Србија је рекла не „НАТО-империји“, чији есенцијални стуб чини Немачка, на крају

20. века („Та победа 1918. је по свему судећи остала трн у оку и „хуманистичких“ а у ствари нељудских наредбодаваца 1999.“) и – не сме се ни по коју цену дозволити да она и из овог по други пут покренутог поступка кажњавања изађе као победник.

То значи да како један идеолог развија смернице развоја друштва и државе, један политичар прави конкретне планове и доноси одлуке, један генерал води војску, један новинар прави јавно мњење, тако и наука даје свој допринос жељеном кажњавању и коначном вађењу „трна из ока“.

У конкретном случају, не сме се нипошто дозволити да Срби добију статус признате геноцидне жртве без обзира на фактично стање, јер то би их ето и формално изједначило са усудом Јевреја и Рома, захтевало пијетет и поштовање, и пореметило делање идеолога, политичара, милитариста и медија при њиховом кажњавању.

Охрабрујуће (и надоносно) је сазнање, да је то очигледно познато и на Западу.