Турска у недељу 14.маја бира председника и парламент на изборима, који се оцењују као најнеизвеснији у последњих две деценије, уз уверење да су то најважнији избори на стогодишњицу оснивања Републике Турске, као и да се та земља налази на прекретници.
Председник Реџеп Тајип Ердоган изборе је расписао на таласу спољнополитичких успеха у вези са ратом у Украјини. Земљу већ дуже време потреса економска нестабилност и последице недавног разорног земљотреса, па процене говоре да ће о резултатима одлучивати унутрашња питања. Предстојећи избори ће такође директно утицати и на формулисање геополитичких односа у контексту војног сукоба између источног и западног блока који се одвија на тлу Украјине.
Турски бирачи у мају ће одлучити не само о томе ко ће владати земљом, већ и којим ће економским путем Турска кренути и коју ће улогу имати у ублажавању или јачању глобалних и регионалних сукоба.
Рат у Украјини, компликовани и затегнути односи са Грчком, дуго и безуспешно чекање за пријем у ЕУ, позиција у НАТО-у, лавирање између САД и Русије – све су то фактори који ће имати велики утицај на бираче који ће одлучивати да ли да глас дају Ердогану, искусном политичком „лисцу”, или против њега.
Председничке изборе у Турској светски медији називају најважнијим изборима у 2023. години, наводећи да су можда последњи демократски за ту земљу, и да је садашњи председник земље Реџеп Тајип Ердоган “слабији него икад“, па је опозиција скупила своје редове у намери да оконча његову више од двадесет година дугу владавину. Ердоган је опозицију назвао “вишеструком, похлепном и без смера“, рекавши да не може Турску оставити на милост и немилост јер би то била “катастрофа“. Он је у најави предстојећих избора рекао: “Турска ће овим изборима послати сигнал Западу. Ова држава више не обраћа пажњу шта Запад каже, ни у борби против тероризма, ни у одређивању своје економске политике“.
Према законима који су на снази у Турској, ако ниједан од кандидата не добије најмање 50 одсто гласова, биће одржан други круг, који је заказан за 28. мај. Бирачи ће 14. маја гласати не само за председника, већ и за кандидате из редова 36 странака за 600 места у парламенту земље.
Турско врховно изборно веће објавило је да право гласа има 60 милиона и 904.499 бирача у земљи и три милиона и 286.786 бирача у иностранству.
На гласачком листићу за новог председника Турске стајаће имена четири кандидата.
Четири кандидата
Први, Реџеп Тајип Ердоган, шездесетдеветогодишњи лидер којег опозиција критикује због монопола моћи и контроле над медијима, као и због скретања Турске из секуларног вектора развоја који је покренуо Ататурк.
Оснивач и лидер Странке правде и развоја (АКП) води земљу откако је постао премијер 2002. године. Именован је за председника Републике Турске од стране парламента 2014.године, његова овлашћења су у почетку била симболична, премда критичари тврде да је он већ успоставио де факто председнички систем од доласка на ту дужност. Референдумом 2017.године отворен је пут ка председничком систему, а на изборима 2018.године Ердоган је изабран за председника са 52,59 одсто освојених гласова бирача уз велику изборну излазност од 86,24 одсто. Ердоган је на овим изборима кандидидат у оквиру коалиције Народног савеза , основане у фебруару 2018.године између владајуће Странке правде и развоја (АКП Партија) и Партије националистичког покрета (МХП).
Други кандидат је Кемал Киличдароглу, којег због сличности са славним Индијцем називају “турским Гандијем“ и сматрају упорним следбеником Ататуркових идеја. Рођен 17. децембра 1948.године, већ 13 година је главни опозициони лидер у држави. Лидер је Републиканске народне партије (ЦХП), којег је кандидидовала Национална алијанса, позната и као „Сто шесторице“ . Искусан је политичар, али му се спочитава недостатак харизме, али подржавају га три личности које у великој мери имају тај капацитет: Мерал Акшенер , председница Ији партије, Мансур Јаваш , градоначелник Анкаре и Екрем Имамоглу, градоначелник Истанбула. Јаваш и Имамоглу су заслужни за пораз АКП у два најважнија града на локалним изборима 2019. године, што је био први сигнал да владајућа странка АКП губи подршку бирача.
Трећи кандидат, Мухарем Инче, по други пут учествује у председничкој трци. Претходно је био члан турске групе Парламентарне скупштине земаља турског говорног подручја (ТУРКПА), а 2021. године створио је Отаџбинску странку из које се кандидује на изборима. Сада га неки медији оптужују да је “спојлер“ – односно да игра на страни Ердогана и да је изабран да би ометао опозицију. Истовремено, његова јача страна је активно присуство на друштвеним мрежама (његови плесови који су постали вирални на ТикТок-у су посебно популарни међу младима). Рођен је 4.маја 1964.године, и он ће се по други пут надметати против Ердогана након последњих председничких избора 2018.године. Упркос позивима опозиције, да повуче своју кандидатуру, како не би распршио опозиционе гласове, Инче је уверен да ће се ући у други круг.
Четврти кандидат је Синан Оган, политичар азербејџанског порекла рођен 1. септембра 1967.године.Кандидовала га је његова Алијанса АТА са прикупљених 100.000 потписа грађана потребних за кандидатуру. Био је члан Велике народне скупштине Турске из Партије националистичког покрета 2011-2015.године. Два пута је искључен из странке због критиковања курса и сада је независни политичар, мање познат јавности од осталих кандидата, што му даје и најмање шансе међу бирачким телом.
Питање стратешког курса
Резултати ових избора могу имати веома озбиљан утицај на стратешки курс којим се Анкара креће.
Ердоган је председник од 2014.године, али је пре тога више од деценије био премијер, у то време сматран најважнијим у земљи. Он је заправо претворио Турску из парламентарне републике у председничку.
Два главна кандидата који претендују са највећим шансама на место шефа државе, Ердоган и Киличдароглу, имају сасвим различите ставове о даљем развоју Турске, укључујући и њену спољну политику. Да бисмо разумели ову разлику, ваљало би се вратити у прошлост и подсетити да се модерна турска држава појавила 1923. године као резултат распада Османског царства, које је постојало скоро пет стотина година.
Оснивач Турске Републике, Мустафа Кемал Ататурк, у почетку се ослањао на дистанцирање од царског наслеђа. Сама реч “Турци“ почела је да се користи као етноним управо под њим, пре тога су се староседеоци царства називали искључиво Османлијама.
Османска лука је била муслиманска теократија, етничко порекло представника њеног становништва није било од фундаменталног значаја: религија је била одлучујућа. Ататурк је покренуо и изградњу секуларне националне државе европског типа. Више пута је истицао да је циљ Републике Турске да постане европска земља. Турска је 1952. године ушла у НАТО, 1999. године добила је статус кандидата за чланство у ЕУ. У то време, потреба за европским интеграцијама била је консензус за све главне групе унутар турске политичке класе.
Турски секуларни национализам, који је у част свог оснивача добио назив “кемализам“, у одређеном тренутку је изгубио идеолошку доминацију на турској политичкој сцени, где су, поред кемалиста, били све активнији исламисти и пантуркисти. Истовремено, војска је традиционално била окосница кемализма и гаранција против клизања земље у политички хаос, који би буквално сваког тренутка могао да уклони власт и да на њено место постави нову.
Успон турске привреде а потом и распад СССР-а, довео је до обнављања империјалних амбиција Анкаре, које су се ослањале на јачање турског утицаја не само на територијама које су некада биле део Османског царства, већ и у крајевима чију већину становништва чине народи који припадају турској језичкој групи.
Ова политика, некада названа неоосманизмом, добила је свој најупечатљивији израз управо у годинама мандата Реџепа Ердогана. Турска данас делује сасвим независно, имајући прилику да претендује на статус једног од полова “мултиполарног света“.
Анкара данас храбро приговара Вашингтону по свим принципијелним питањима. Ердоган је почетком априла изјавио да одбија даље састанке са америчким амбасадором у Анкари, који се раније састао са лидером ЦХП и кандидатом Киличдароглуом. “Амбасадор Џозефа Бајдена се састаје са Кемалом?! Срам те било, мисли својом главом. Ти си амбасадор. Твој саговорник у овој земљи је председник. Како ћеш имати образа да дођеш после тога и да тражиш састанак са председником? Моја врата су за њега затворена, он више не може да уђе“, рекао је тада Ердоган. Иако је Турска један од најближих савезника Сједињених Америчких Држава, посебно у НАТО-у, односи су све више затегнути због низа питања.
Партнер и ривал
Турска активно развија економске односе са Русијом и одбија да јој уведе било какве санкције, али истовремено пружа војну подршку Украјини, пали Закавказје и све јасније указује на своје присуство не само у традиционалној сфери утицаја Русије, већ и директно у неким руским регионима. Сасвим је очигледно да је за Москву Анкара и кључни економски партнер и најопаснији ривал, који гради конкурентски империјални пројекат претендујући на значајан део наслеђа Руске империје и СССР-а.
Руски експерти су у више наврата изражавали бојазан да би Киличдароглу у случају победе могао озбиљно да приближи Турску Западу, од којег се последњих година удаљила. Може ли се то заиста десити и да ли Киличдароглу, који представља прилично идеолошки разнолику “Националну алијансу“, има реалну шансу да дође на власт? И колико је Запад озбиљно заинтересован да се клади на њега, па сходно томе и на смену Ердогана?
Поједини аналитичари предвиђају да ће Реџеп Ердоган, ако поново победи, додатно консолидовати председничку власт, проширити своја овлашћења, а да ће земља прећи на конзервативнији и религиозни модел.
Ердоганов главни конкурент Киличдароглу обећава да ће моћи да одмрзне преговоре о приступању Турске Европској унији, као и да ослободи политичке затворенике, те да ће координисати миграциону политику са земљама ЕУ. Под његовим руководством Турска ће наставити да делује као посредник између Русије и земаља НАТО-а, али ће јаче истицати свој статус чланице Алијансе.
Међутим да би спровела све обећане реформе, опозицији је потребно да победи не само на председничким, већ и на парламентарним изборима. Ако Ердоганова странка изгуби на парламентарним изборима, а он сам задржи председничку функцију, то би могло да доведе до даљег јачања његове председничке моћи, поништавајући све победе опозиције. У овом случају неће бити спроведене реформе, земља ће се суочити са политичким и економским тешкоћама, а ако и председник и састав парламента остану исти, државно управљање привредом и строга контрола ће се наставити.
Руски поглед
Избори у Турској свакако ће значајно утицати на Русију. Уколико дође до промене председника, Турска може да преиспита своју улогу у НАТО-у, да настави преговоре о придруживању ЕУ, “ресетује“ своје односе са САД, Европом и Русијом, промени миграциону политику, као и унутрашњу економску политику. За Русију је то и питање спољнотрговинских односа у садашњим условима.
Потенцијални окрет Турске ка Западу може значајно утицати на руску економију. Ваља подсетити да је у 2022. трговински промет између ове две земље износио рекордних 65 милијарди долара. Турска је значајно помогла Русији да превазиђе изолацију кроз снабдевање робом и опремом из западних земаља кроз паралелни увоз. Све ово може да се заврши, али ипак треба нагласити да Турска пре свега мисли на своју корист, а трговина са Русијом јој свакако иде од користи.
Неки аналитичари сматрају да је тешко разумети како ће опозиција заправо управљати државом. Национална алијанса, коју предводи Киличдароглу, идеолошки је разуђена коалиција, једина идеја која их обједињује је мржња према Ердогану.
Истраживања благу предност дају Ердогановом главном изазивачу Кемалу Киличдароглоу. Резултати анкета показују да се може очекивати напет обрачун између њих двојице. Исте анкете сведоче о томе да је мало вероватно да ће проћи без другог круга, а због приметне поларизације друштва у земљи и евентуалних нереда, на дан избора забрањена је продаја алкохола и ношење оружја, за сваки случај морају се затворити сви забавни објекти, укључујући кафетерије и интернет кафее.
Аналитичари сматрају да ће омладина и прокурдска опозиција бити главни проблем за Ердогана у првом кругу. Први пут ће гласати пет милиона младих, који за другу власт до Ердоганове не знају.
Савези и понуде
Турска је земља која је данас прилично расцепкана у политичком смислу, па су политичари принуђени да склапају савезе у покушају да апсорбују што више бирача ка својој платформи. Две главне листе које су у стању да добију конкретне резултате на изборима су Народни савез и Народна алијанса.
Ердоганов Народни савез укључује његову Партију правде и развоја (АКП), Партију националистичког покрета (МХП) и Партију великог јединства.
Народну алијансу чини шест партија: сама Републиканска народна партија (ЦХП), Добра странка Мерал Аксенер (која се одвојила од садашњег Ердогановог савезника, Партије националистичког покрета) и Партија среће (која нема широку заступљеност у парламенту, али има велику мрежу огранака национално конзервативне, происламске снаге). У алијанси су и два политичара који су у прошлости били веома блиски Ердогану – Ахмет Давутоглу, бивши министар спољних послова и премијер, који је створио Партију будућности, и Али Бабацан, бивши министар спољних послова, шеф Партије демократије и пробоја .
У Турској постоји мишљење да опозиција не жели толико да формира власт колико жели да се супротстави актуелном руководству. Индиректно, о томе сведочи хетерогеност савеза. Окупио је националисте, исламисте, присталице европских тежњи, прозападњаке, кемалисте, пантуркисте, антизападњаке. Уз потешкоће, ипак су успели да дођу до компромиса, иако је овај процес био праћен препиркама у јавности,
Вреди напоменути да су након проглашења Киличдароглуа као јединственог председничког кандидата поједини функционери “Странке среће“ објавили манифест у којем су одбили да подрже његову кандидатуру, јер “не одражава њихове интересе и тежње“. То су били припадници покрета “Национални поглед“, ултраконзервативци у погледу традиционалних турских и исламских вредности, присталице “свог пута“ развоја Турске, који не поричу напредак и развој, али су скептични према прозападним вредностима и наравно јачању секуларних тенденција.
Странке опозиционог савеза по плану акције који су објавили желе да врате и ојачају парламентарни систем у земљи, свођењем статуса председника на чисто репрезентативни. У случају победе, током периода транзиције у парламентарну републику сви шефови странака алијансе ће добити места потпредседника владе, а странке ће, у зависности од гласова које освоје на изборима, такође добити министарске ресоре.
У позадини хетерогене опозиције, АКП, МХП и Ердоган, као и мање странке које су се придружиле његовом савезу, одају утисак много кохезивније снаге. Наравно, владајуће структуре имају своје проблеме и унутрашње противречности, али и 20 година непрекидног вођења земље, уз постојање јасног плана развоја најмање до 2040. године. Ердоган је изградио сложен централизовани систем државне управе и консолидовао скоро све ресоре и институције под кровом председничке администрације.
У току изборне кампање Ердоган је представио астронауте – прве турске мисије у свемиру, представљен је најновији борбени дрон, као и електрични аутомобил. Са Владимиром Путином је „онлајн“ отворио прву нуклеарну електрану у земљи. Овакав отворени заокрет ка Москви, оцењују аналитичари, могао би да буде пресудан тег на бирачким вагама. Док се Ердоганова предизборна кампања базирала углавном на великим националним пројектима, опозициони кандидати фокусирали су се на тешке економске услове.
Утицај земљотреса
Главно питање по многима јесте како ће гласати 11 провинција погођених земљотресом, које су традиционално Ердоганово упориште, али већински насељено Курдима, и да ли ће пресудити незадовољство реакцијом државе у првим тренуцима или државна помоћ потом?
Све до 6. фебруара, када је снажни земљотрес усмртио више од 50 хиљада људи, ставови Ердогана и АКП, упркос одређеном паду подршке, били су довољно сигурни да надокнаде недостајуће интересовање за кампању и останак на власти. Турска опозиција је после земљотреса формулисала низ тврдњи против Ердогана, које су наишле на широк одјек међу становништвом. Опозиција је покушала да покаже да је актуелна власт постала неспособна, трапава и корумпирана.
Шеф државе није покушавао да разбије аргументе опозиције, већ је изабрао другачију тактику комуникације са народом. После доста критика на друштвеним мрежама, оптужби за недовољну ефикасност при санирању последица земљотреса, не корупцју и недостатак бриге за људе, остаје непознаница како људи на терену све то доживљавају и да ли ће Ердоган сачувати тај резервоар гласова, јер су то по правилу његови бирачи, део нове средње класе.
Ердоган је тражио од народа годину дана за обнову стамбеног фонда, наглашавајући да опозиција неће моћи ефикасно да се избори са овим ако победи. Процес је покренут, а посао обављају садашње власти. Проблем је, међутим, где пронаћи десетине милијарди долара за обнову 11 провинција. Тренутне процене штете крећу се од неколико десетина до стотину милијарди долара, а то не узима у обзир дугорочни утицај катастрофе на економију земље. И у овој ситуацији поставља се питање да ли сама опозиција жели да преузме овај терет сада, или јој је паметније да сачека још пет година. Ердоган би, због својих година, несугласица унутар његове странке, и све веће критике становништва, као и превелике сложености државног система који је изградио, до тада могао изгубити тло под ногама.
Одлучујући фактор
У Турској резултат избора углавном формирају две компоненте: елоквентност кандидата и суптилна међупартијска игра у којој се води рачуна о интересима различитих делова бирачког тела, синдиката и бизниса, који су значајно поларизовани и фрагментисани. Такви контакти су присутни у оба савеза. И сада, као и током неколико прошлих избора, Курди постају један од кључних елемената укупне слике.
Прокурдска Партија народне демократије способна је да добије око десет одсто након што је прешла изборни цензус од седам одсто у парламенту. Међутим, подршка прокурдског бирачког тела важна је и за председничке кандидате. Након објављивања Киличдароглуове кандидатуре, ПДН је јасно ставио до знања да у најмању руку није против његове номинације, али се обратио опозицији са захтевом да странку третира као равноправног партнера у дијалогу и разговара о демократизацији земље, посебно о курдском питању. И са овим постоје одређене потешкоће.
Курди могу постати прилично токсичан савезник за бројне странке. Националистичка Добра странка је јасно ставила до знања да не планира да остварује директне контакте и договоре са ПДН-ом. ЦХП и Киличдароглу покушавају да пронађу компромисни формат за дијалог са прокурдским снагама. За конзервативније странке, такви контакти су углавном искључени. Чињеница је да значајан део турског бирачког тела Курде и даље повезује са терористима, са којима се власти боре више од 40 година. Најекстремнији бирачи углавном ускраћују Курдима било каква права и нервира их и сама чињеница да имају легитимну политичку опцију.
АКП не ступа у контакт са ПДН-ом, штавише, случај још није окончан на суду, што би могло довести до распуштања ове странке. А војне операције против курдских организација које Анкара сматра терористичким се настављају не само унутар земље, већ и у Ираку и Сирији. Међутим, Ердоган је затражио подршку друге прокурдске странке, Партије слободне акције. Ова странка је мања од ПДН-а и њено кокетирање са Ердоганом иритира њене присталице, али реч је о опортунистичкој странци, и умеренијој кад су у питању интереси владајућег савеза
Истраживања јавног мњења у Турској ради више десетина великих компанија. Њихова тачност зависи од метода, покривености и других параметара. У међувремену, постоје и затворене анкете странака, или студије јавног мњења које се посебно наручују, па су су често одлучујуће за политичке снаге у одлучивању како и са ким да воде кампању. Осим тога, треба разумети да су анкете направљене у року од две до три недеље након земљотреса у већој мери одражавале емоције становништва. Али како је датум трагедије одмицао, бирачко тело се све више смиривало, а подршка Ердогану и АКП постепено се враћала у уобичајену норму са трендом раста.
Судећи по садашњим прогнозама, опозиција је сасвим способна да заузме бар место близу већине у парламенту. А ако касније не почне фракцијска борба унутар Народног савеза, онда ће то закомпликовати живот Ердогановог савеза и његове партије. Што се тиче преузимања председничке функције, ситуација је још увек нејасна. Киличдароглу је искусан и занимљив политичар, али не верују сви у Турској да он може бити тако гласан и храбар шеф државе као Ердоган.
Куда даље
За Турску су предстојећи избори више од питања која ће странка или који политичар бити на власти. У питању је будућност пројекта Турске као велике силе, на којем Ердоган ради већ 20 година.
Ваља имати на уму да је под Ердоганом глас Турске у међународној арени постао приметно гласнији. Анкара може да поставља ултиматуме великим силама, да води војне операције засноване на националним интересима и да се не придружује, на пример, западним санкцијама Русији. За обичног Турчина, виђење оваквих манифестација снаге своје отаџбине је довољно емотиван аргумент за понос на земљу и председника.
Ердоган је Турску учинио утицајним азијским, па чак и европским центром моћи. Изградио је одличну конекцију Анкаре и Бакуа. Турски бизнис је чврсто укорењен у Грузији. Турска је такође постала платформа за преговоре трећих земаља (у њој се одвија барем некакав дијалог између Москве и Кијева).
Ердоган је јасно позиционирао свој статус чувара црноморских мореуза, који одржава ред у целом црноморском региону. Он је лично иницирао и гарантовао „житни договор“, глобално утичући на светско тржиште хране. Турска економија је постала логистички центар за руске међувалутне трансакције са страним компанијама које зарађују заобилазећи санкције, убирајући масне профите.
Истовремено, Ердоганова слаба тачка и даље је инфлација. Али ова ситуација се може поправити, и то у догледно време, захваљујући инфраструктурним пројектима који су покренути. Економска ситуација је увек главни проблем, али и ранији главни адут Ердогана, јер он је кроз успешну економску политику подигао куповну моћ грађана и створио нову средњу класу, која сматра да би без њега све изгубила.
Као и у време Порте, Ердоган води Турску путем велике силе са перспективом чак и за стално чланство у Савету безбедности УН. А за ове сврхе, Ердогану је потребан још један председнички мандат. Иза њега стоји моћна, кохезивна владајућа партија, која има разгранату мрежу и огромну подршку становништва. Насупрот томе, опозиција је релативно јака у метрополитанским областима, али слаба у провинцијама.
Актуелни председник Турске је разумљив за Русију, а како ће је Киличдароглу водити у случају победе, потпуно је нејасно. Штавише, један од његових главних сарадника је бивши премијер Ахмет Давутоглу , који је одиграо озбиљну улогу у погоршању односа са Русијом 2015.године (у новембру 2015.године турски ловац је оборио руски фронтални бомбардер у Сирији, а Давутоглу рекао је да је то урађено по његовом налогу).
Киличдароглу и Русија
Са становишта руско-турских односа могло би се још констатовати да, без обзира ко ће победити на изборима, турска политичка елита, стручњаци, научници и новинари схватају да су добри односи са Русијом важни и потребни њиховој земљи. У протеклих двадесет година покренути су многи значајни пројекти за Турску – нуклеарна електрана, Турски ток, гасно чвориште итд. Анкара сада не сме да изгуби ове пројекте. Стога опозиција схвата да су односи са Русијом веома важни и да не смеју бити занемарени у случају победе.
Кемал Киличдароглу је нови политичар за Русију, а његово име се практично не чује у руским медијима, за разлику од имена актуелног шефа државе Реџепа Тајипа Ердогана. Међутим, Руси који живе у Турској већ доста добро знају за њега и његове ставове. Ове зиме опозициони лидер је рекао да су странци у великој мери криви за високу инфлацију, раст цена и економску кризу у којој земља сада живи – гостољубива Турска се последњих година суочила са њиховом доминацијом.
“Због погрешне владавине, нашим становницима је постао сан да имају свој дом. Кирија вртоглаво расте. Отаџбина штети сопственим грађанима. За шест месеци забранићемо продају станова странцима на пет година. Забрана неће бити укинута док се не успостави равнотежа цена. Наш приоритет су наши грађани“, рекао је Киличдароглу.
Његова изјава се поклопила са чињеницом да су републичке власти престале да издају боравишне дозволе за издавање некретнина Русима који су се масовно уселили прошле године. Киличдароглу је за своје присталице неуморни борац против корупције, док је за противнике – бирократа без харизме и пожељни кандидат Запада.
Очигледно је да ће се председнички избори одржати у два круга, и Ердоган се за ово спрема, рачунајући на раскол унутар опозиционе коалиције. Он је савршено савладао умеће договора иза сцене и тешког притиска. Да његов тим није имао јасан план, Ердоган би лако решио да одложи изборе – за то је одавно стекао законске могућности.
По свему судећи, у Ердогановом штабу су шансе за победу оценили као задовољавајуће. Да ли су у праву, сазнаћемо у недељу.
Својевремено, када је писао прву верзију чувеног рада о сукобу цивилизација, Семјуел Хантингтон је изнад територије Турске нацртао велики упитник. Због “историјске дубине“, географског положаја, политичке важности и нарастајуће моћи Турска је (п)остала незаобилазан актер у исламском свету око кога се вртело и врти доста тога.
Пуно тога зависи и од изборног дана, прихватања и признавања резултата и легитимитета победника. Чак ни релативно јасна победа једног кандидата није гаранција да ће се одржати стабилност, ако му противник ту победу оспори.
Од (не)стабилности Турске зависи читав низ ствари, повезан са регионалим питањима на Блиском истоку, у средњоазијском и балканском простору, континеталном (европском) безбедности, као и у укупним међународним односима.
На стогодишњицу оснивања модерне турске републике, пред Турцима је избор који ће определити судбину наредних генерација.
Остоја Војиновић је историчар и публициста. Ексклузивно за Нови Стандард.
Насловна фотографија: Burak Kara/Getty Images
Извор Нови Стандард
