НИКОЛА ВРЗИЋ: (Контра)митинг за Владимира Билчика

Зашто Србија може да се спаси само ако послуша ученике Прве београдске гимназије уместо посланика Европског парламента. И ко то покушава да киднапује бол и гнев грађана Србије

Била је то драгоцена прилика да се не ујединимо, штавише, да се лепо поделимо на власт и опозицију чак и поводом мртве деце. Наравно, нисмо пропустили да то учинимо. Што значи да, ако којим случајем нисмо расположени за овакву поделу оваквим поводом, можемо само да се надамо да су одрасли били довољно заузети онаквим глупостима па нису стигли да упропасте и своју децу. И да она неће личити на њих, то јест све нас, значи, да ће бити мудри као што ми нисмо. Имали бисмо више среће него памети у том случају.

Али такву срећу потребно је и заслужити. А то ће нам се догодити само ако послушамо своју децу уместо туђих интереса. Све и када су подло сакривени иза деце.

Уосталом, и вреди ту нашу децу послушати, имамо и кога. Имамо и шта да чујемо, сами су нам то саопштили. Заправо, једини су и саопштили нешто конкретно, да заиста може да помогне и њима и нама. Они најбоље и знају шта им је потребно, ми смо показали да то не знамо чим смо поводом деце почели да се бавимо влашћу, опозицијом, митинзима и такозваним контрамитинзима и, наравно, фреквенцијама.

Ученици Прве београдске гимназије, наиме, позвали су „поштоване све“ нас да прошлонедељне трагедије схватимо као „последњи шамар и опомену нашем друштву да се пробудимо“. Зарад сутра које ће бити боље него што је данас, цитирамо их даље, „у којем нећемо стрепети да пустимо своју децу у школу, за просвету у којој се зна ко је професор а ко ученик, и за државу из које нећемо желети да одемо, него да се дичимо њоме“.

Ученици траже „снижавање толеранције према ученицима“, захтевамо, кажу, „да се пооштре казне које ученици добијају услед непримереног понашања, како би били свеснији последица онога што чине“, и позивају на „заштиту угрожених професора“ јер су „константно нападнути правима ученика који пре свега не поштују своје дужности и обавезе“.

Траже и „повећање плата у просвети“ зато што је она „један од елементарних стубова сваке државе“, и, „уколико се тај стуб заљуља, настаје велика претња по читаво друштво… Да не бисмо завршили у ситуацији у којој неадекватно обучени људи подучавају наше ученике, неопходно је повратити углед просвети… Важно је повратити значај данас олако запостављених предмета попут ликовне и музичке КУЛТУРЕ и физичког ВАСПИТАЊА… У данашње време, када су деца превише за телефонима, таблетима и осталим уређајима, изузетно је важно подстицати креативност и физичку активност као начин да превазиђемо све чешћу агресију код младих. Истовремено бисмо их учили и стрпљењу, као запостављеној вештини млађих генерација.“

Траже ова деца и увођење новог предмета, који би се и оцењивао како не би био схваћен олако, где би се „говорило о изградњи међуљудских односа, о исправном и погрешном, субјективном и објективном, изградњи дисциплине, поштовању, дужностима појединца према породици, пријатељима и друштву и личном доприносу и важности општег добра код појединца“.

Траже, и знају зашто траже, да се „смањи оптерећење наставника административним процедурама“ јер фокус не сме да буде на електронским дневницима „већ на приснијем односу са ученицима“. Траже и превентивне психолошке прегледе који су иначе укинути због свих тих права на приватност, и да се на њих, ученике, смањи притисак да буду одлични ђаци са свим петицама, није нико ни од нас одраслих одличан у свему што ради.

Траже ова наша деца и да се кладионице удаље од школа; и забрану ријалитија и сличних гадости кад деца могу да их виде, поготово на каналима са националном фреквенцијом; и контролу насловних страна таблоида, и „забрану промовисања неприкладних вредности“.

Фасцинантна је оволика зрелост те предивне деце која још немају ни право гласа. Јединствен је овај њихов вапај да им се да мање, а не више права. И за правдом (и) за њихове учитеље, а не само за њих саме.

Претерали смо са правима, дајте обавезе, нису само права него и одговорност – ово је, можда, и најадекватнија пресуда ономе што смо сами себи, и њима колатерално, урадили када смо одлучили да могу да постоје права без обавеза и одговорности јер је, забога, тако на оној страни света у коју смо и ми хтели да се учланимо шта год нам она урадила.

Вапај, због онога што се догодило и да се то не понови, окупио је пре неки дан пред Скупштином Србије и велики број родитеља овакве дивне деце. Окупили су их туга, и бесно огорчење, и страх и саосећање, све оно што је свака нормална особа у овој земљи морала да осети после оних ужаса.

А онда је неко одлучио да њихове емоције каналише за своје потребе. Да киднапује њихов бол и гнев и упрегне их у корист сопственог интереса.

Па су сви поменути предлози и захтеви оне паметне деце, а тобоже у име њиховог добра, сведени на ултиматум да се смене руководства РЕМ-а и РТС-а, да се одузме национална фреквенција „Пинку“ и „Хепију“, и да се забране таблоиди. Додуше, не и таблоид у власништву корпорације у чијем су власништву и две телевизије које би ваљда требало да добију националне фреквенције кад буду одузете „Пинку“ и „Хепију“.

Није ово одбрана ни „Пинка“ ни „Хепија“, о томе они нека брину, него присуствујемо нечему што је већ виђено. Па зато сада и не можемо да се правимо да не видимо. Описано је, уосталом, у студији о египатском покрету „Кефаја“ („Доста је“) коју је за потребе Пентагона и његовог одељења за нерегуларно ратовање и специјалне операције урадила РАНД корпорација.

У најкраћем, ту су разрађени начини „мобилизације огорчених сектора локалног становништва“ – употребом оправданих повода за огорчење – притом, тако да се не види да су органи Сједињених Држава у то директно умешани јер знају да тамо нису популарни. Потом је, баш по тој матрици, организовано Арапско пролеће. А једног од његових организатора, Ахмеда Салеха, да потврди све сумње у том погледу, захваљујући „Викиликсу“ пронашли смо пар годишњих доба пре почетка Арапског пролећа у америчкој амбасади у Каиру како „моли за помоћ Владу САД“.

Или пак треба да поверујемо у теорију завере да њихови надлежни органи и овде немају извесног интереса да роваре и „мобилишу огорчене секторе локалног становништва“?

Срећом, не треба да нагађамо, сами су то признали. Тиме што су истоветну тежњу за уређивањем овдашњег медијског простора у складу са својим потребама, тако да више не буде „подршке наративу Кремља о рату Русије у Украјини“, ове недеље демонстрирали усвајањем извештаја Владимира Билчика у Европском парламенту. У том контексту борбе за власништво над медијским простором у Србији, иначе, траже и да РТ Балкан буде угашен, тако да им тим поводом свакако желимо све најгоре.

Али не ради се овде само о нама, него о свима нама. Зато што се истовремено тражи и да признамо самопроглашену независност Косова, и да уведемо санкције Русији, и да је Сребреница геноцид и ништа друго не смемо ни да помислимо, а камоли да изговоримо.

И ту се заправо одају, јер, више-мање, у мери у којој то смеју јавно да изусте, све то исто траже и организатори оног протеста, који се за децу боре тако што се боре за фреквенције и ону корпорацију. А фреквенције су само пут ка остварењу свих побројаних циљева, и није ни чудо што је баш то – да НАТО управља нашим националним фреквенцијама и емитерима – од нас захтевано и у Анексу Б у Рамбујеу.

Другим речима: употреба нашег бола је његова злоупотреба. Ради спровођења оних циљева којима се, по свим истраживањима, противи барем 80 одсто овдашњег становништва. И нема математике која може да докаже да тако нешто може да буде у интересу дотичног становништва. Укључујући и његову, то јест нашу децу.

Та деца показала су нам да не би требало да само пажљиво саслушамо, него и да их послушамо. Тако ћемо можда нешто и успети да променимо набоље у овој земљи. „За државу из које нећемо желети да одемо, него да се дичимо њоме.“