Анђелковић: Запад жели да се Срби под његовим притиском и због Титових неправди одрекну 9. маја

Пише: Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ

МНОГИ на геополитичком Западу, а поготово на његовој источној периферији – како смо протеклих дана могли да се подсетимо – одбацују па и омаловажавају 9. мај. Представљају га као симбол совјетске окупације источноевропских и средњоевропских земаља, а не победе над нацизмом.

Онда иду и корак даље, па совјетско и бољшевичко замењују руским, а релативизацију сећања на победу над нацизмом лажно представљају као противљење империјалистичкој политици Русије; у конкретном случају – мајској традицији на коју се она данас, наводно, инструментално позива.

ДОБИТНИЦИ И ГУБИТНИЦИ

Цинично је све то, у којој год било варијанти. Највеће геополитичке жртве бољшевизма били су и остали Руси и Срби, којима се он неосновано изворно и последично приписује. Контраст томе је чињеница да су најзначајнији његови добитници фактори који га данас горљиво осуђују и због њега лицемерно стигматизују оне којима је највише наудио.

Међутим, како ствари стоје – треба судити не по позерском кукању над сопственом судбином и осуди других због (не)дела из времена комунистичке владавине Источном Европом, већ по ономе што је разним народима после урушавања реал-социјалистичких система остало (или је испало да им је одузето).

Руско царство је збрисано а руски народ је двоструко распарчан: како новоуспостављеним републичким границама које су крајем 1991. претворене у државне, тако и бољшевичким идентитетским инжењерингом који је довео до (асиметричне) трансформације његових малоруских и белоруских огранака у нове нације.

Слично је било и са Србима. Наше земље, упркос томе што смо били победници у оба светска рата, у многоме су додељене другим народима. Да ствари буду и горе, на рачун наше – створене су нове нације. То је постигнуто пропагандно-административним мерама, полазећи од регионалних или верских специфичности које постоје и унутар многих других нација али систематски нису увећаване и злоупотребљаване.

С друге стране, они који данас бацају дрвље и камење на 9. мај 1945. јер оличава совјетску (руску) победу у Другом светском рату, после њега су озбиљно профитирали. Пољска је добила Померанију, Шлезију и већи део Источне Пруске – одакле су протерани Немци који су ту чинили око 95 посто становништва – те је тако пољски национални простор увећан скоро дупло. При томе, важно је то рећи, није се ту радило ни о каквој „праведној“ компензацији за оно што је 1939. отето Пољској а „исконски“ јој припада, као што се хорски пева од Лондона до Варшаве.

Радна група некадашњег британског министра спољних послова лорда Керзона – што се сада „заборавља“ – почетком 1919. године дефинисала је и силама победницама у Првом светском рату понудила предлог источних граница обновљене пољске државе („Керзонова линија“), које су биле готово идентичне данашњим (оне се неосновано представљају као пуки резултат Стаљинове самовоље).

ОД ПОМЕРАНИЈЕ ДО БАРАЊЕ

Оно што је Пољска после тога добила на истоку – а ради се о великим украјинским и белоруским територијама, око 2,5 пута већим од савремене Србије (са Косовом и Метохијом), односно 8 пута већим од Републике Српске – било је резултат пољске агресије на Совјетску Русију 1919-1921. године.

Запад је такву пољску експанзију прагматично преко ноћи прихватио, иако претходно није сматрао етнички основаним источне претензије Варшаве. Зато се проширењу Пољске на немачки национални простор после окончања Другог светског рата дуго противио, и пошто су на терену, захваљујући „руским тенковима“, успостављене нове међе.

У англосаксонској вредносној хијерархији народа, и „грешни“ Германи ипак више вреде од Словена, макар они себе, као што је то случај са Пољацима, доживљавали као посвећене експоненте Запада.

У Вашингтону и Лондону на исти начин су гледали – не из хуманистичких (што би можда било и оправдано) већ горе наведених антисловенских разлога – и на исељавање Немаца током 1945-1946. из Судетске области, где су они до тада били доминантан део популације, те би, ако би се попис становништва из 1921. пројектовао на наше доба, заједно са немачким становништвом других крајева Чешке, чинили око 44 посто њених житеља.

Таква Чешка Република не би била чешка национална држава већ мултинационална заједница налик Белгији. Што није у наше доба тако, односно за то што су Чеси исправили оно што сматрају германским неправдама насталим у средњем и новом веку, те сада имају своју националну државу, треба да захвале совјетској победи и њеном симболу 9. мају.

Да не ширим превише причу, довољно је да напоменем и да је захваљујући туђим (српским) победама, озбиљна национална добит дата Хрватима, који су добили Истру где су Италијани пре рата били већина. Уз то су им наши бољшевици (титоисти) даровали, гле парадокса, многе етничке и историјске српске земље, што би било слично као да је, којим случајем, западне делове доратне Пољске (а садашње њене централне крајеве), Стаљин доделио Демократској Републици Немачкој (односно совјетској окупационој зони из које се она касније изродила), а не као што је било, обрнуто, источне делове поражене Немачке припојио поменутој словенској земљи.

Делимично то важи и за Литванце, који су – уз Клајпедски округ (и тиме широк излаз на Балтик) у коме су пре протеривања Немци чинили већину – у нади да ће тако бити купљена њихова лојалност Совјетском Савезу, добили и историјско-етничку руско-белоруску Виљнуску област (а сада и тамошњим Русима и Белорусима, потомцима Словена ту настањеним од раног средњег века, литванске власти најстроже забрањују да славе 9. мај).

СЛОВЕНСКИ СПАС

Већина припадника и једне и друге нације (хрватске и литванске), преовлађујуће, активно је подржавала Трећи рајх (за разлику од Чеха и Пољака за које то ипак не важи), док су Руси и Срби масовно били у првим редовима борбе против нацизма. Али се судбина са њима сурово поиграла и уместо да буду награђени, ради „великих“ идеолошких и државних циљева, доживели су да гледају како се то дешава са пораженим нацијама или онима које су обилним проливањем њихове крви ослобођене (а то данас не цене).

Но, то ипак није разлог да се ми и Руси одричемо 9. маја. Напротив.

Дуг нам је да га поштујемо због себе, ради својих предака и будућности коју, без обзира на сву претрпљену штету, ипак имамо.

Они који због шовинистичке мржње, пијетета према својој нацистичкој прошлости, геополитичког полтронства или неког другог разлога, упркос свом пост деветомајском националном профиту, не желе то да раде, нека поступају како хоће. Њихово поштење и достојанство је у питању, а не наше!

Колико год да је комунистички тоталитаризам сам по себи био негативан, те су нама бољшевици нанели националну штету, нацизам је био и остао највеће могуће зло. Да је тријумфовао, словенских нација, а не само Јевреја и Рома, више не би било у Европи.

Вероватно би исто прошли и балтички народи без обзира што мисле да су прави Западњаци (Немци то нису сматрали), као и Угро-Финци са простора европске Русије.

Исто би важило – с обзиром на њихове илузије то треба још једном поновити – и за већину оних Словена који сада ниподаштавају совјетско-руску борбу против Хитлерове Немачке чије је монструозне темеље чинила мржња према народима набеђеним да су инфериорни, а из које је произлазила организована спремност на њихово потпуно уништавање или исељавање са европских простора (источно од планине Урал).

СРПСКА ПОБЕДА

Срби, који су, у редовима своја два ослободилачка покрета (равногорског и партизанског) били авангарда борбе против нацизма и фашизма, заједно са Русима и већином народа постовјетског простора, из наведених разлога требало би да славе још посвећеније 9. мај.

Србија би морала да се угледа на Републику Српску и да он буде нерадни дан. А обе српске државе би тог дана ваљало да организују разноврсне манифестације посвећене нашој ослободилачкој борби. Ако су нам одузети многи плодови победе, макар не смемо да дозволимо да буде угашено и сећање на наш допринос уништавању највећег зла са којим се свет суочио у савремено доба.

И још нешто за крај, када смо већ код важних датума. Срби, који су први у Европи подигли низ значајних устанака против нацистичко-фашистичких сила, више немају дан који се обележава као почетак борбе против окупатора и његових следбеника на југословенским просторима. С правом је одбачена комунистичка митологија у вези са тим, али неразумно је што она није замењена оним што оличава нашу општенародну борбу.

Такав датум би могао да буде 6. мај, када је 1941. отпочео „Ђурђевдански устанак“ српског народа у околини Санског моста, против злочиначких структура НДХ и немачких освајача. Тај датум је поготово погодан јер је почетак систематске борбе за опстанак нашег народа западно од Дрине, који је био, уз Јевреје и Роме, изложен покушају геноцидног затирања.

Мај је месец, како почетка нашег свенародног устанка (у коме су неподељено учествовали и монархисти, и комунисти), тако и, после четири крваве године, величанствене српске колико и руске победе. Зато би тај пролећни месец требало да буде период нашег изразитог националног поноса пошто смо, без претеривања, нејмари правих, од стране оних који се толико ките својим наводним хуманизмом, већ умногоме маргинализованих европских вредности.

Не смемо да то занемаримо због притисака Запада да се и игнорисањем 9. маја дистанцирамо од Русије, нити да допустимо да нас бол због претрпљене неправде током владавине Ј. Б. Тита наведе да то заборавимо.

Наши непријатељи баш то желе!