Миломир Степић: Читати Хантингтона – поново и пажљивије

Имају ли икакве везе украјинска криза и тамошњи оружани сукоб са масовним убиствима деце и младих људи у Србији, или је то још једно натегнуто тумачење позадине две српске трагедије у два крвава дана? А можда су, пре свега, домаћи и нама болнији догађаји по шокантности претекли онај страни, на који смо после више од годину дана већ навикли. Заједничко им је да јавност, уз учешће самозваних и правих стручњака, а неизбежно медијско посредовање, покушава да објасни суштинске разлоге обе трагедије.

Ипак, „да (не) живимо као сав нормалан свет“

Ма колико цинично звучало, на правом трагу је закључак да се са два масакра остварило оно: „Србија је свет“! Подразумева се који је то свет: онај вестернизовани. Запад! Таква припрема, бруталност и смисао извршења убиства тамо су „патентирани“.

Али, одакле у Србији? Дошли су као цивилизацијски имплант, заједно са американоликим „слободним светом“, нарцизмом „неопходне нације“, католичко-протестантским „начином живота“, устоличењем обездуховљења, поткултуре и конзумеризма.

Појавили су се и намеравају да остану наметањем назови-демократије, поплавом секти, холивудским филмовима, пропагандном агресијом, интернет-насиљем, ријалити-неморалом, јавним промовисањем сваковрсне наопакости, идеологијом глобализма…

Српски „друштвени организам“ одбацује те „импланте“, али се све теже брани у експерименту у који је гурнут.

И није све то дошло као „колатерална штета“, већ као „систем вредности“ Запада и његова експанзионистичка, ампутациона намера усмерена на преотимање, конвертовање и прикључивање сопственој цивилизацији појединих народа и држава из других цивилизација. У ствари, та опасна, насилна намера заснована је на сулудој идеји о поистовећењу Запада и једне, универзалне ц/Цивилизације, тј. на тези theWestandtheRest– да су САД и ЕУ трансатлантска „Империја“, а остатак света „варвари“ које треба цивилизовати по принципу „ил’ ми се поклони, ил’ ми се уклони“.

На сцени је, као и увек током историје, борба за простор и људске душе. Колективним „преумљењем“ народа променио би се и геополитички и цивилизацијски идентитет простора.

Цивилизацијско сукобљавање и преобликовање

Србија и Украјина су прве на удару јер се налазе у контактној и конфликтној зони две велике геополитичке и цивилизацијске „тектонске плоче“: једне, телурократског и православног идентитета, и друге, таласократских и западних својстава. Све је детаљно објаснио Семјуел Хантингтон (1927-2008), иницијално у чланку „Сукоб цивилизација?“ из 1993, а потом и у изразито геополитички профилисаној књизи Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка из 1996. године.

У то време је немилосрдно нападан у контексту „политичке коректности“ јер је тврдио и доказивао да ће са окончањем биполаризма главни светски геополитички актери постати на религијама засноване цивилизације, да је Запад агресивна цивилизација и да „ислам има крваве границе“, иако су сукоби широм света, а нарочито онај постјугословенски, потврђивали његова гледишта.

Хантингтон је поделио свет на седам-осам, односно осам-девет великих цивилизација, од којих се три – Западна, Православна и Исламска – сучељавају у пост-просторима и Совјетског Савеза и Југославије. Посредством „НАТО и ЕУ као организација Западне цивилизације“, како констатује Хантингтон, а користећи прво апсолутну, а потом и релативну униполарну доминацију, Запад систематски спроводи растакање руског и српског света, односно, руских и српских земаља.

Потом њихове периферне, раслабљене и национално преобликоване делове Запад инструментализује као анти-Русију (нпр. Украјину) и анти-Србију (нпр. Црну Гору), те их појединачно усисава у свој ареал. Упоредо, разграђује саме Русију и Србију као пијемонтске државе: духовно – ударом на цркву, компромитовањем државних институција, деградирањем елите, глорификовањем друштвене патологије…,  као и територијално – сталним залагањем да Русију треба смањити и поделити „јер је неправедно велика“, и да Србију, одузимањем Косова и Метохије, а ако то не буде довољно онда још неких области, треба „свести на безопасну меру“.

Нарушен „имунитет“ поцепаних и растрзаних земаља

Посебно захвална мета агресивне цивилизације су поцепане земље (cleftcountry) из састава нападнуте цивилизације, примећује Хантингтон. То су оне које не само да су национално, верски или расно хетерогене, него још и унутар њихових друштава постоји мање или више дубока подела међу различитим групама и слојевима. И Србија и Украјина су очигледан пример.

Уз учешће Запада раслојавање у њима текло је муњевитом брзином – од стварања олигархијско-политичког крема на једној страни, до масе очајних, гладних „губитника транзиције“ на другој, и од елитних школа у „круговима двојке“ Београда и Кијева на једној страни, до сиротињских учионица са бубњарама у забити Бесне Кобиле и Карпата на другој.

Није тешко наслутити негативне последице међу супротностима какве су, с једне стране, тинејџери и млади људи који већ возе џипове вредне пет-шест цифара у страној валути, хвале се ролексима, плаћају партнере и партнерке, живе у замковима, оргијају пијани и дрогирани по сплавовима и пуцају без зазора и гриже савести, те с друге стране, њихових сиромашних вршњака који немају струју и купатило, читаву одећу и обућу, све оброке у току дана, могућност школовања и елементарне услове да учине било шта успешно у свом животу.

Истовремено, и Србија и Украјина, иако то изворно не би требало да буду, претварају се у растрзане земље (torncountry), како би то назвао такође Хантингтон. По правилу, такве земље су хомогене, имају једну већинску нацију, изразито доминантну културу и религију која недвосмислено припада једној цивилизацији. Али, њихове елите настоје да их ишчупају из те домицилне цивилизације и уз директан спољни ангажман вештачки их пребаце у другу цивилизацију.

У случају Србије и Украјине то значи из православне у западну цивилизацију, и то укључивањем у евроатлантске интеграције. То је јавно прокламован, практично спровођени и пропагандно промовисан програм њихових вођстава, упркос супротстављању већине становништва.  То, међутим, како примећује Хантингтон, а стварност потврђује, унутар таквих друштава изазива кризу идентитета, духовну и друштвену располућеност, суштински неспоразум народа и номенклатуре, те све чешћу појаву инцидентних ситуација и клижење у анархију, масовне немире и конфликте.

Синдром „покондирене тикве“

Растрзане земље, какве могу постати Србија и Украјина, представљене су на два начина – један, као „земље-мостови“ између суседних цивилизација, како их приказују домаће малограђанске, отуђене, компрадорске елите у жељи да оправдају и/или прикрију конвертитске намере, и други, као непоуздане, превртљиве „земље са Јанусовим лицем“, како их доживљавају у иностранству, и у цивилизацији-даваоцу и у цивилизацији-примаоцу.

Иако Хантингтон сматра да покушај цивилизацијског трансфера нигде у потпуности „до данас није успео“, таква шизофрена позиција проузрокује снажне друштвене тензије, улазак државе у стање латентне кризе и појаву сваковрсних безбедносних ризика. Прате их све израженије политичко насиље, оружани обрачуни програмираних појединаца и група (какви су потресли Србију), те у екстремним ситуацијама изазивање „обојене револуције“ и грађанског рата комбинованог са нападом споља (какви су погодили Украјину).

Украјина је кренула путем без повратака. Довољна опомена Србији.