Када је прошле недеље Србију паралисао злочин у београдској основној школи, није било тешко претпоставити да ће, након што умине први шок, или чак пре тога, наступити стање масовне хистерије. Масакр у околини Младеновца који се догодио само дан касније, потврдио је да колективни страх није био обична параноја. Тако је, нажалост, паника не само оправдана него и увећана.

У овом тексту нећу се бавити могућим узроцима ова два злочина, пошто сматрам да за озбиљнију анализу свима нама, ипак, још увек недостаје увид у све релевантне чињенице. Оно што могу да анализирам јесте реакција друштва која је била логично моментална, забрињавајуће конфузна и суштински – обесхрабрујућа.

Природа и размере почињеног зла, уместо примарне реакције која се најчешће каналише као бес према починиоцу, елиминисали су готово све одбрамбене механизме, како колективне тако и индивидуалне, па је доминанта емоција заступљена у медијима, али и приватним реакцијама и промишљањима, појединаца, поред подразумевајуће туге, био страх. Разоткрили су се дуго потискивани конфликти и културне трауме о којима се у нашем друштву ретко говори.

Такође конфузна и површна, козметичка, али нажалост и једина тренутно реално спроводива решења која су у данима кризе понудиле власти, рачунајући ту и одавно пожељну оставку министра просвете, програм врло узнемирујућег радног назива „разоружавање Србије“(зар не звучи и вама као да нас поражене у војном сукобу разоружава окупатор), који имплицира да је Србија пуна „наоружаних лудака“, ТикТок садржаји који нам приказују децу обожаватеље убице из школе   „Владислав Рибникар“, потреба одраслих да те исте малолетнике, као и самог починиоца „бране“ тражећи, ако не оправдања, онда узроке, у евентуално претходно почињеном насиљу, све се то протеклих дана отворило пред нама, не као пандорина кутија него као пандемонијум паралелне стварности, коју већ дуго игноришемо.

Смислене претпоставке

У покушајима појединца да нађе одговор на питање – ко је крив, односно, како је дошло до овога, неки су препознали масовни напад логореје, али чини се, у ствари, да никада нисмо били ближе могућности да заједно промишљамо узроке друштвене кризе имајући притом заиста један исти циљ. Нажалост, ту нас је довео губитак који чак ни тачним одговором на питање о одговорности неће моћи да буде надокнађен. Ипак, вредно је да наставимо промишљање, због живота који можда могу да буду спасени, у сваком могућем смислу у коме су и угрожени.

Иако на моменте готово неподношљиво, због какофоније мишљења, самооптуживања, ућуткивања и осуђивања, ових дана било је сврсисходније пратити друштвене мреже него домаће медије, можда више него икада пре. У најтежем тренутку за нашу заједницу, медији нису имали слуха за нужност најширег могућег сагледавања ситуације у којој смо се нашли. Омогућили су одређеним струкама да, можда и без намере, монополизују тему. Иако су, од самог почетка, у реакцији на први злочин, били присутни снажни елементи моралне панике, изостала је отвореност за дебату о културној трауми нашег друштва, и за многе аспекте промишљања који превазилазе општа места. Остаје бледа нада да ће у данима који долазе, након што се бол, галама и паника стишају, медији у Србији бити спремни да нам докажу како сензационализам ипак није врховни бог новинарства, и како им је добробит људи, а пре свега деце, ипак битнија од идеолошке агенде коју следе. За сада у томе нису успели. И уопште не мислим на „таблоиде“, њих одавно нема сврхе анализирати.

На друштвеним мрежама, као и иначе, вишегласје је помогло да се до неких смислених претпоставки ипак дође. Иако су и њих брзо надгласале оне мање смислене, као и „хумор“ који покушава да дискредитује било какав утемељени суд, остаје чињеница да су, интуитивно и интелектуално, неке кључне аномалије махом препознате. Но њих је нужно исправно датирати и именовати.

Антрополошка чињеница

Под културном траумом, у овом контексту, подразумевам насилно прекрајање културног обрасца, и о томе сам већ у пар наврата писала на Новом Стандарду, тада такође наглашавајући да нас истрајавање у процесима „измене свести“ неминовно води у ескалацију насиља. Стање хаоса и одсуства темељног система вредности храни агресију, као што Ноланов Џокер каже: Лудило је као гравитација, треба само мало – гурнути.

Нас су гурнули. Не јуче и не пре десет година, не „деведесетих“, како лешинарећи на трагедији жели да нам објасни др Дубравка Стојановић. Процес природног прилагођавања нашег културног и економског друштвеног модела на драматичне промене с почетка двадесетог века насилно је прекинут комунистичком окупацијом Србије. Крвопролиће којим је власт Јосипа Броза тада печатирана никада нисмо ни појмили ни прихватили до краја. То да смо били народ жртва, не само немачког окупатора, савезничког бомбардовања, најсвирепије државе која је икада постојала (НДХ), него и својих сопствених издајника, комуниста, тек ћемо морати да освестимо. Делује вам да сада и ја лешинарим на теми прокламујући своју идеологију? Морам да вас разочарам.

Наиме, експлицитан, нагао и насилан прелазак из традицијског патријархалног друштва са развијеном грађанском класом и домаћим привредним капацитетима, на изразито секуларну, атеистичку диктатуру заправо је коначни исход грађанског рата у коме су победници креирали функционални наратив за будућност. То је антрополошка и историјска чињеница.

Друштвена дегенерација не одиграва се у животном циклусу једне генерације. Оно што ми живимо сада је победа принципа материјализма. И све претходне прелазне форме водиле су нас од друштва традиционалних вредности до друштва без вредности, што је крајњи домет света који негира Бога.

Добро и зло

Доведени смо до момента у коме више немамо адекватну, па чак ни једногласну, реакцију на зло. Кроз ту широку пукотину између наше две прошлости, оне пре и оне после комунистичке окупације, и наше садашњости сливају се сви могући утицаји од којих више немамо капацитет да се бранимо. Ми данас заиста имамо кризу (културног) идентитета. Зато је тако тешко данас бити родитељ и дете, и уопште остати нормалан. Посебно стога што су нам одавно објаснили да је и нормалност, као и све друго, сасвим „релативна“.

У том систему релативних вредности могуће је да ваше дете гледајући филм више заволи негативца од хероја. Али када у реалном животу не промени своје афинитете, схватићете због чега је опасно то што Душка Јованић, рецимо, јавно сматра да су бајке токсичне, јер су њима увек нека „туњава девојка“ која чисти кућу на крају најбоље прође, уместо да то буде продорна, самосвојна особа која „зна шта жели“ ( заправо, нека од Пепељугиних сестара.) Негирање и преиспитивање атрибута добра отвара врата канонизацији супротних вредности, успут нас збуњујући. А супротно од добра је само зло.

Наш традицијски културни образац утемељен је, између осталог, на свести о значају заједнице. Њено разбијање, у име више „слобода“, простора и „сазревања“ омогућило је идеологији егоцентризма да потпуно блокира колективне механизме за корекцију штетних облика понашања.

У том смислу, они који кажу да (зло)употреба ТикТока, „Јужни ветар“, „Задруга“ и „IDJ videos“ нису одговорни за пораст насиља у друштву, имају право. Они су, заправо, последице, и то врло логичне, гурања наше националне заједнице у културни хаос.

Сваки поредак који тежи да се утемељи тако што претходно сруши све што је затекао, сигурно ће кулминирати насиљем. Исус Христос, рецимо, каже да није дошао да укине Писмо, него да га испуни. И то није речено без разлога.

Међутим, чак и ако смо свега свесни, рекло би се да је почињена штета већ тако велика, да се више никако не може надоместити. Напротив, чини се да на крилима панике срљамо у још гори друштвени и културни инжењеринг, који пројектује наше страхове у слободу других, али и нашу сопствену. Најбезбеднији је човек ако се веже ланцима за цев у закључаном подруму. И ми ћемо бити принуђени све чешће и све теже да бирамо између своје слободе и личне безбедности. Између детињства наше деце и њиховог голог живота.

Сувишни елементи

Нажалост, у закључку, можда по први пут, нисам у стању да пружим неку прогнозу (засновану у реалности) која не би била мрачна. О томе шта је све у наше име испотписивано, чиме смо се, како, коме, зашто, све обавезали, да поштујемо ову или ону конвенцију, права, да усаглашавамо законе, прописе, изгледа да нисмо размишљали на време. Док се проблем своди на питање телевизијских програма, ТВ серија и Инстаграм налога, проблем је огроман, али није нерешив. Свако од нас још увек може, уколико је слободан од конформистичких тежњи, да подигне своје дете тако да се нипошто не уклопи у друштво које се давно поздравило са памећу. Али хоћемо ли још дуго имати тај луксуз?

Између закона који треба да уређују наше животе и нас, уметнули су се, и тек ће се инсталирати, сувишни елементи који не служе ничему него да се нормализује ненормално и лакше обесправи појединац. У односу посвећеног родитеља који поседује стабилан систем вредности и његовог детета, психолог је, са својим системом вредности, сувишан. Хоће ли ужасни прошлонедељни догађаји бити употребљени тако да се између родитеља и детета продуби дистанца, како би у тај процеп могле да се уметну идеолошке инстанце глобалног поретка? Да, без сваке сумње. Чињеница да је током ових дана на телевизијама гостовао можда и троцифрен број психолога (који су свакако позвани и стручни да кажу коју реч), али баш ниједан, или занемарљиво присутан у процентима, етичар, философ, озбиљан антрополог или теолог, показује нам ко су творци преовлађујућег наратива и какав ће он бити. Наоко рационализован систем који нормализује хаос, све већи проценат малишана са сметњама у развоју моторике и говора, све више омладинаца који пате од депресије и нарцизма, све више агената система који ће да их „лече“, полицајаца који ће да их чувају, док параноја и страх, неповерење и отуђеност расту до неслуђених размера.

Једино што нама преостаје, након великог бола са којим смо се, свако по мери своје човечности ових дана суочили, јесте да га добро упамтимо, али да заборавимо на страх. Лицем у лице са трагичним последицама „промене свести“ и „еманципације“, не само у лику два злочина и два злочинца, већ хаоса који нас је као заједницу прогутао, паралисане и беспомоћне, мораћемо напослетку да заборавимо снове о „нормалном свету“ који су нам обећали, и да саградимо својим рукама сопствени свет који ћемо њима моћи и да бранимо, реконструкцију једне поништене културе која је умела да структурира насиље, не у потпуности, али далеко успешније него што то може образац који нам се намеће.

Против глобалног система човек не може сам, нећемо успети ако нисмо способни да реконструишемо – на поверењу и истим вредностима засновану – реалну заједницу људи. Ако нисмо способни да одаберемо њену темељну вредност. Уопштени идеали хуманизма показали су се испразним и опасним по човека и друштво. Мораћемо да тражимо дубље од онога што је Калајић назвао „саосећањем за све што хода на две ноге.“ Не желим да инсистирам на томе да је кључна фигура наше аутохтоне културе Бог, и да нећемо успоставити идентитет док то не будемо освестили, али сам сигурна да добро и зло превазилазе оквире психолошких и моралних категорија. Ако не одбацимо рационалистичке импотентне идеје ограничене идеолошком мржњом према претпоставци Бога, остаћемо немоћни да као појединци, друштво и култура дефинишемо, препознајемо и сузбијамо зло.

Једноставно, експеримент са декултурацијом ( културном деконтаминацијом) Срба је дао стравичне резултате. И време је да неко то експлицитно саопшти српском народу. Они који зарађују од „промене наше свести“, деца и унуци узурпатора наше културе, то сигурно неће да учине. Имали су прилику ових дана, и чак ни сада, у овим тешким и болним околностима, нису били спремни да због наше будућности признају шта су нам урадили.

Насловна фотографија: Andrija Vukelić/Tanjug

Тајана Потерјахин је дипломирала етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ“ (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег“ (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021) и „Варошка легенда: Ђавољи тефтер“ (Дерета, 2021). Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард