Слободан Владушић: Данак у крви

Трагедија која се догодила у Основној школи „Владислав Рибникар“ у Београду не спада у групу оних догађаја за које ћемо, дресирани на аутошовинизам, казати да могу да се догоде само овде и нигде више. На тзв. „Западу“ се, наиме, дешавају сличне ствари. Међутим, то није никаква утеха за нас овде. Напротив. Горак укус у устима додатно се појачава и потпуно немуштим „објашњењима“ и „мерама“ које се најављују како би се спречило понављање оваквих злочина.

Један од начина спиновања ове трагедије, јесте психолошко „објашњење“ из кога произлази „савет“ родитељима да треба да разговарају са својом децом. Циљ овог плитког психолошког „објашњења“ је да проблем забашури, а не да га открије у његовој дубини и ширини.

Оно што психолози не знају, то је да проблем није у недостатку разговора између деце и родитеља, већ у недостатку ауторитета очева и мајки. Знам за случај родитеља који не желе да свог сина васпитају као дечака, већ га васпитају „родно неутрално“ како би на крају „само“ одлучило шта јесте, или тачније речено, шта све јесте у појединим тренуцима свог живота. То је, за сада, у Србији екстреман случај. Понављам – за сада.

Већина других родитеља сматра да је cool да каже како је пријатељ са својом децом, као да се стиде што су им тате и маме. А пријатељи се, ако су пријатељи, не мешају у живот својих другара и не соле им памет шта је добро, а шта не, већ пријатеље прихватају таквима какви јесу. Очекивати, дакле, да ће ови родитељи нешто моћи да „разговором“ објасне својој деци, то стварно нема никаквог смисла. И да се ове речи не изговарају над гробовима осморо мртвих људи, савет да „треба разговарати са децом“ могао би се замислити као реплика у ситкому, иза које следи громогласан смех из конзерве.

Како смо дошли до родитељског одрицања од улоге васпитача сопствене деце? Прво, то није никакав индивидуални случај, већ последица политичког нормирања једног друштвеног феномена, који датира још из педесетих година прошлог века. Тада је, наиме, амерички социолог Дејвид Рисман приметио да међу младим људима из великих градова на источној и западној обали Америке настаје један посебан тип карактера који је именовао као „карактер усмерен другима“. За младића или девојку која поседује овај тип карактера, ауторитет нису више родитељи, већ, пре свега, вршњаци.

Другим речима, те младе људе више не васпитају родитељи, већ медији који одређују склоп вредности једне генерације.

Тако ствари почињу, а настављају се негде после пада Берлинског зида, када је победничка западна олигархија одлучила да убрза темељно преобликовање онога што се до тада звало „Запад“. Правац преобликовања: постепено укидање националне државе и успостављање транснационалног ентитета, који сам назвао Мегалополис.

За разлику од „Запада“, који је, бар номинално, веровао у своје хришћанске-хуманистичке темеље, као и у демократску државу која поседује јасан национални идентитет и суверенитет који се темељи на том идентитету, Мегалополис је постнационална, постхришћанска, постхуманистичка и постдемократска творевина у којој реч „суверенитет“ треба писати под наводницима, баш као и реч „држава“.

Преобликовање националних држава у територије Мегалополиса почело је паралелним процесом поткупљивањем политичке касте националних држава и променом свести омладине.

Како се то чини? Укратко речено, политичким средствима се појачава доминација карактера усмереног другима. Да би се променила свест деце и омладине, треба их дакле, одвојити од осталих ауторитета, пре свега цркве, родитеља и школе, тј. свих оних извора прича које још увек рачунају на хришћанске, демократске, националне и породичне вредности.

Тако се успоставља атмосфера у којој се родитељима оспорава право да васпитају децу. „Права деце“ постају свепонављајући лајтмотив, уз прећутну претпоставку да та права највише угрожавају – родитељи. (Да родитељи могу да воле своју децу више од поборника „дечијих права“ која ту конкретну децу никада нису видели у животу, то у Мегалополису делује као научна фантастика.) Дакле, „права деце“ су заправо правно-политичка интервенција Мегалополиса чији је циљ урушавање ауторитета родитеља.

Дете тако де фацто више не припада родитељима, јер га Мегалополис – преко армија својих чиновника који тако зарађују своје ајфоне, крпице и путовања – претвара у неку врсту „специјалног правног субјекта“. Последица: однос између детета и родитеља све више постаје правни однос над којим непрекидно виси тзв. Дамоклов мач правне арбитраже услед потенцијалног злостављања детета.

А опсег злостављања се све више шири, јер је преко гомиле филмова и серија, Мегалополис створио атмосферу у којој хетеросексуални очеви могу да буду само насилници, а хетеросексуалне мајке само недовољно одлучне у заштити своје деце (зато што су „патријахално“ васпитане), па тако данас изгледа потпуно невероватно оно што су људи, у другој половини 19. века, мислили за породицу: наиме, да је то место љубави између супружника и деце (одатле Змајеве збирке песама Ђулићи и Ђулићи увеоци).

И зато данас прва асоцијација на реч породица, више није „љубав“, већ „насиље“. Када нас науче да тако гледамо на породицу, онда постаје логично да деца, као најслабија, морају да буду и највише заштићена, па то оправдава њихов специјалан правни статус.

Кажем, „специјални“ зато што се клинци и клинцезе уче да за њих не важе исти закони као за друге људе: примера ради, ако са 23 година убијеш осам људи, онда си убица, али ако то урадиш са 13, онда је проблем у томе што родитељи нису разговарали са тобом како би пребродио трауму (што ниси постао председник разреда, рецимо).

Дакле, ниси ти ништа крив, криви су други. Из овог разлога, степен познавања закона данашње деце је вероватно без преседана у историји човечанства. То знају, наравно и адвокати који обигравају њихове родитеље, саветујући им да туже школе и професоре, као када се купују срећке: наиме, ако никога не тужиш, ништа не можеш ни да добијеш.

Деца могу да буду добри другари, да поштују туђ живот, воле своју земљу и своје родитеље. Да се то не би десило, Мегалополис је ту децу претворио у мале правнике који цео свет посматрају са правно-формално стране, како би могли да стекну неку корист или да испоље, некажњено, своју вољу за моћ.

Примера ради, ако се потучем у школи са „пријатељем“, врло добро знам да наставник нема право да нас физички раздвоји, већ мора да то покуша да учини „речима“, односно „разговором“. На тај начин он, наравно, прави будалу од себе, а будале се не слушају, већ им се људи смеју. Што и јесте циљ Мегалополиса: да професора направи будалом пре свега статусно; да га претвори у лутку на којој ћу ја, као кривично неодговорно дете, моћи да искаљујем своју правно загарантовану моћ, а ако ме, у самодбрани, неко од те професорске „гамади“ дотакне (и тако угрози моје „дечије право“) зна се шта му следи – суспензија.

Овом логиком Мегалополис учи децу да постану паметни злочинци. Да не би постали паметни људи. (Моји бивши студенти, који се у школама и око њих, боре против Мегалополиса, често ми говоре да спашавају људске душе. То је потпуно тачно и ко тога није свестан, тај је улудо студирао хуманистичке науке. Јер данас бити профор значи дословце то: спашавати људске душе које уништава Мегалополис.)

Тако смо дошли до идеала Мегалополиса: родитељи морају да слушају децу, јер је то једини доказ да децу не „злостављају“, а наставници морају да буду послушни, како деца на њима не би испољавала своју моћ. Када се ови предуслови испуне, онда корпорацијско васпитање Мегалополиса постаје једино могуће васпитање: деца гледају корпорацијске цртане филмове, играју корпорацијске видео игре (док им послушне тате или маме читају лектире, или их обрабрују да је то превазиђено) да би ускоро научили да могу да зарађују новац преко броја пратилаца и број прегледа, на корпорацијским друштвеним мрежама, што значи да се нарцизам исплати, а живот постаје борба у којима друге треба потчинити својој вољи или свом лику, што је исто.

Укратко, деца су одузета и родитељима и наставницима: они су само физички у кући, и само физички у школи, али ни родитељи, ни школе (а самим тим ни држава Србија) не образују ту децу. И када родитељи на крају овог процеса послушају психотерапеуте и покушају да „разговарају“ са својим дететом, нека их не изненади следећи сценарио:

Родитељ: „Дете моје [нема дечака и девојчица, све родно неутрално] не смеш да убијаш другу децу по школи.“

Дете: „Зашто не могу? Ионако на овој планети људи има превише.“ [„Зелена агенда“: човек као онај ко уништава планету; дакле, мање људи – здравија планета]

Родитељ: „Ко то каже?“

Дете: „Бил Гејтс. Човек се нада да би се светска популација могла смањити за 10 до 15 одсто.“

Родитељ (збуњено): „Бил Гејтс не зна шта говори.“

Дете: „Како не зна? Он је један од најбогатијих људи на свету, а шта си ти?“

[Родитељ 1 или родитељ 2 се повлачи на резервни положај, пошто је Гејтс пример „успешног“ човека, дакле, није „лузер“. А пошто ни родитељ 1-2-3 не жели да буде лузер, онда је Гејтсова реч закон, а он идол. Идемо даље….]

Родитељ: „Добро, али не можеш ти да одлучујеш ко треба да живи, а ко не.“

Дете: „Како не могу, па ја сам најпаметније дете у разреду и сви ме мрзе због тога.“

[Који родитељ – 1, 2, 3 или 4… – може да каже да његово дете није најпаметније? Али рецимо, да се овај осмели да то каже….]

Родитељ: „Па можда ниси најпаметније…“

Дете: „Како нисам???? Сада идем код школског психолога да му се пожалим на психолошко злостављање, јер сте ми казали да су сви остали паметнији од мене… Добио сам комплекс инфериорности због вас… Нећу више да разговарам са вама!!!“

[Ово је најмање зло]

Укратко, Мегалополис је створио атмосферу у којој је логично да родитељи не могу да разговарају са децом, а није нелогично убити другог човека, посебно, ако се, са правне тачке гледишта, не сносе никакве консеквенце.

Јер шта су други људи у Мегалополису? Пријатељи? Само ако од тога има користи, иначе су конкуренти. Сународници? Па нисмо ваљда „националисти“ и „фашисти“? Божија створења? Па нисмо ваљда „верски фанатици“? Вредност по себи? Па нисмо ваљда хуманисти у доба када се пишу књиге о постхуманизму, размишља о пост-наталном абортусу (= законски дозвољеном ликвидирању беба) или либерализацији еутаназије (= ликвидирању старих чије одржавање у животу превише кошта, а они сами не могу да сносе те трошкове). Последица овог размишљања јесу приватно обезбеђење и квартови ограђени зидовима и оградом, са ограниченим приступом.

Да ли вам то звучи познато?

Трагедију у ОШ „Владислав Рибникар“ зато треба схватити баш онаквом каква она јесте: то је данак који дајемо Мегалополису, јер смо неспособни да му се супротставимо.

Само што је овога пута тај данак био у крви.