НЕМАЊА ЗИВЛАК: КРСНА СЛАВА

Дође тако вријеме, Бог само зна како и откуда, али они који су били нико постану неко, а онај ко је и мрвицу неко постане нико и ништа; дивљач за одстријел. У таквим временима, прво и основно што је на мети тих који су постали неко, јесте вјера.
Вјера у човјека и вјера у Бога, а јунак ове приче вјеровао је у обојицу, и у Бога, и у човјека.

Свака идеологија, била она и најбоља и најхуманија као противника има вјеру у Бога. Вјерујући човјек није комад глине којег идеологија обликује него камена стијена којој ниједна идеологија не може ништа.
Такав вјерујући је био и Станко.
Онижи сељак из једног малог села, високо смјештеног у босанским планинама. Праведник, оштрих црта лица и правог носа, већ у младости је накупио неколико бора изнад плавих очију. И ништа на њему није показивало да је он тај и такав био скоро једини у свом селу који је славу славио у оно вријеме када се слава није смјела славити. Ко је крсно име прослављао томе се није добро писало!

Такво вријеме и такви људи.

А Станко није ни знао ни могао другачије него сваког Ђурђевдана по прастаром обичају да уждије славску свијећу, помоли се Богу и повјерује да још постоји човјек.
Недуго затим пред његову кућу би долазио милицајац са ковертом и позивом у окружну станицу милиције.
И сваке године, Станко би нестајао на мјесец дана као у земљу пропао.
Преврни земљу и небо, гору и воду, њега ниси могао наћи. Он је сваку годину заредом тамновао у бихаћком затвору јер је по мишљењу оних који су постали неко тјерао инат властима славећи крсну славу.

Узалуд су га сваке године, и много чешће опомињали, да Бога нема, да је Бог убијен, да је све то опијум за народ…
Све је то било ништавно према Станковој вјери у Бога и праведност.
Двадесет и двије пуне године, сваке године, цијели мај мјесец и неколико дана јуна, кад је потребна свака мушка рука у домаћинству он је тамновао.

Све и да је могао, он другачије није знао, или није хтио! Не може се одредити јасна граница гдје тражење правде прелази у пркос, и гдје инат долази као посљедица угрожености, али засигурно се зна да је миш сатјеран у ћошак најопаснија звијер.
Станко није постао звијер, а могао је.
Он је својом одлучношћу свједочио непокорност, не идеологији, него нечовјеку!

Након година и деценија, он је остао човјек, дубоко вјерујући у Бога и у човјека, а тада као и увијек када наиђе каква природна катастрофа само стијене, велике греде, одолијевају катастрофи. Остају као нијеми свједоци једног времена и једне непогоде када су људи гонили човјека да униште Бога у њему!
И то је вријеме прошло, и Станко је преживио, и свака идеологија је пролазна, али тврда вјера у Господа јесте оно што човјека дијели од звијери.
Онакав какав је био, није Станко сметао због тога, него зато што је у себи носио Господа!
Истину говорећи Станко није Станко, Станко је…
Станково се огњиште и данас дими и како рече: „Бог куша, али и позна праведника!“.

Немања Зивлак, с. р.®