ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СВЕТИ ЂОРЂЕ, ТИ ПОМОЗИ!

Сви знају ко је био Свети Ђорђе – војвода цара римског, Диоклецијана, суровог гонитеља хришћана, који је одбио да се пред Диоклецијаном одрекне Христа и зато мучен разним мукама све док није прешао у Царство Небеско, одакле је наставио да се, као свети ратник, бори за православне људе и народе. Култ Светог Ђорђа у свим је православним народима присутан: Грузија је њему посвећена, Русија га слави и сећа се да је на његов дан, 1945, марашал Георгије Жуков, који је носио име по овом свецу, освојио Берлин и поразио аждају нацизма, Бугари су му посветили манастир Зограф на Светој Гори, а и Грци и Румуни га поштују, уз Светог архангела Михаила и Светог Николу, као једног од највећих светих Цркве.

Свети Ђорђе стоји на почетку наше династије Немањића, великана овог народа. Наиме, када је брат Тихомир, из зависти, бацио у једну пећину Стефана Немању, он се молио Светом Ђорђу да га избави из јаме, што је светац и учинио. Немања му је, у знак захвалности, подигао, у колевци српске средњовековне државе, Рашкој области, Ђурђеве Ступове, манастир који и данас стоји и сведочи ко смо и чији смо, одакле смо и куда идемо. Када су  непријатељи Немањини, удружени с Грцима и другима којима је сметала независност Србије, кренули да га поразе у боју на Пантину, на Косову, Немања је тражио од свештеника да се моле Светом Ђорђу за њега и његову војску, и Свети Ђорђе се јавио једном од молитвеника у цркви у Звечану и рекао му да је он од Бога послат Немањи да му помогне у одбрани Србије и слободе. И заиста, би велика помоћ Божја жупану српском: река Ситница удави непријатељског војводу и његову војску, а Србија остаде своја, и српски народ на своме.

Свети Ђорђе је помагао и Светом краљу Милутину, на кога је кренуо византијски цар Михаило Палеолог, који је склопио Лионску унију с римским папом. Повео је велику војску, али је изненада умро код места Илангифа, где је била црква Светог Ђорђа, тако да је српска земља била спасена, помоћу Божјом, од опасне најезде. А помогао је Свети Ђорђе и Милутиновом сину, Стефану Дечанском, на Велбужду, 28. јула 1330. године. Свети Стефан нудио  је бугарском цару  мир, да се не лије крв хришћанска, али, кад није вредело, отишао је у манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, и клекао пред његову икону, молећи се овим речима:“Силни међу мученицима, мукотрпче Христов Георгије, види велику невољу и тугу срца мога и пожури да ми помогнеш у овој борби против овога љутога цара, који се хвали против моје отаџбине, и јави силу своју, као што си некада помогао господину моме, Симеону Немањи, против непријатеља његових, да и ја грешни, видевши силу крепости твоје, прославим твоје  свето име, и украсићу ову твоју свету икону, и приложићу овом твоме светом храму многе биране прилоге праведности“. И заиста: Свети Ђорђе поможе Дечанском, и Срби славно победише на Велбужду. Поред цркве Светог Ђорђа код Ниша одиграла се 1809. славна Чегарска битка, кад је Стеван Синђелић дао живот свој и својих сабораца за крст часни и слободу златну. Од глава оних Срба који су у боју изгинули Турци направе Ћеле кулу, да би застрашили рају.Али, народ који је устао у име Бога Правде ничим се није дао застрашити, и слобода је дошла!

Године 1937, у оквиру Спомен – комплекса јунацима Првог балканског рата, на Зебрњаку код Куманова,поља славног боја, чију стогодишњицу ове године славимо као празник ослобођења Старе Србије, подигнута је и капела Светом Ђорђу Великомученику и Победонсоцу. Њему је посвећена и славна црква на Опленцу, спомен наше величине и херојства, где почивају потомци великог Вожда, у срцу класичне, пијемонстке Србије, у Шумадији. О Светом Ђорђу говори и наша народна песма „Ко крсно име слави, оном и помаже“, у којој Свети Ђорђе  ослобађа свог славара, војводу Тодора, који му се моли:“О, убава лепа славо Божја!/ Свети Ђорђе, крсно име моје!/Опрости ме тамнице проклете!“И заиста, пред  тамницу стиже добар јунак „на витезу коњу зеленоме/ и на њему чист зелени скерлет,/На глави му красан самур-калпак“, па ослободи војводу Тодора, који стигне кући за славску трпезу. Шта је све у Срба ђурђевданско? Ђурђевац се зове ко слави Светог Ђорђа. Ђурђевско полугође је прва половина године. Ђурђевка је врста брзог народног кола. Ђурђевача је плодна и благословена мајска киша. Ђурђевак је цвет Светог Ђорђа. Ђуровача је велика чаша за јуначко испијање ракије. И многе друге речи везане су за Светог Ђорђа, а међу њима да се подсетимо и једног заборављеног глагола – „ђурђимице“, што значи „не оклевајући, неустрашиво“.

СВЕТИ ЂОРЂЕ У ЛОГОРСКОЈ ИСТОРИЈИ СРБА

Велики српски мислилац, Жарко Видовић, сећао се једног логорског Ђурђевдана српског у НДХ:“Дана 6. маjа 1942, усташка полициjа Независне Државе Хрватске приредила jе у Сараjеву Србима ‘’усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич‘’ – у Јасеновац. На трамваjскоj а уjедно и жељезничкоj прузи поред Миљацке – на Обали од Башчаршиjе и ‘‘Градске виjећнице’‘ (послератне Библиотеке и Архива) па све до Електроцентрале – била jе наиме постављена дуга композициjа теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Пошто су трамваjске шине биле исте ширине као и жељезничка ускотрачна пруга, воз из Брода могао ући у град, обићи га кругом од Башчаршиjе и онда се обалом поред Миљацке вратити у жељезничку станицу, па за Мостар, или натраг за Брод.)

Извели су нас из затворских ћелиjа и околних касарни уjутро око четири сата, пред само свануће: на уранак, али не Ђурђевдански – мада jе тада у возу певана, чак и спевана, тужна сараjевска песма Ћурђевдан jе коjу ће, између многих, и Горан Бреговић дивно обрадити.

Ту композициjу теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А ка њоj су силазиле, да буду укрцане, колоне затвореника из Јаjце-касарне на брду изнад Бембаше и Невjестине махале, из Градског затвора иза Градске Виjећнице код Баш-чаршиjе, из затвора Беледиjе, Ћемалуше, Централног затвора (’‘Судског’‘, аустроугарског), из касарне Воjводе Степе (до НДХ, касарне испод Бистрика, на Тргу 6. новембра, чиjи jе назив обележавао дан уласка српске воjске у Сараjево, 1918). Но неких пет стотина метара пошто jе кренуо, воз се зауставио да би и предњи део композициjе примио затворенике из касарне Краља Петра Првог, у Новом Сараjеву. (Године 1941, та jе служила као сабиралиште за Јевреjе и њихове породице, одакле су их транспортовали на стратишта, па смо ми преживели логораши покушавали да од ЈНА добиjемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом. Нажалост, наш боjажљив предлог команда ‘‘ослободилачке’‘ армиjе грубо jе одбила. После 1945. то jе, наиме, постала Пешадиjска школа и Касарна Маршала Тита!)

Тако се у тоj композициjи теретних вагона 6. маjа 1942. нашло окo три хиљаде затвореника: младих људи ‘‘воjно способних’‘ – али и ‘‘добрих“, нажалост, и за Јасеновац. Међу њима, а то ћу сазнати у Сараjеву тек после рата, било jе и угледних домаћина похапшених заjедно са синовима: Мандрапа, Кошараца, Мостарица, Ковачевића, Ћоровића, Коњевића, Стоjановића, Вapaгићa, Суботића, Пaндyрeвић, Рубинића, свих из сараjевског српског кварта Пируше, па Јовановића, Илића, Богдановића са Ковача, на прилазу Јаjце-касарни. Али било jе и муслимана, затворених jер су се заузимали за Србе или изjаснили као Срби: млади мостарски правници, дипломци београдског факултета, као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкиjа Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зиjа Диздаревић – сви из Беледиjе, ћелиjе броj 4, истог броjа као и моjа у Градском затвору. Мостарски муслимани су затворени и што су били против Споразума Цветковић-Мачек, коjим jе 1939. Мостар прикључен Бановини Хрватскоj. То ће их ‘‘србовање’‘ све коштати главе.

На теретним вагонима у коjе су нас укрцавали, памтим, jош су биле ћирилицом и латиницом исписане старе ознаке ‘‘ЈДЖ’‘ (Југословенске државне железнице) и натпис ‘‘седам коња (или) четрдесет воjника’‘ – колико, за нужду, може наjвише да стане у jедан вагон. Нас су међутим трпали и по две стотине у jедан! А ваздуха само кроз четири мала, решеткаста отвора, високо под кровом у угловима вагона. Додуше ти вагони су, као ‘‘четврта класа’‘ воза, били намењени сељацима коjи су ишли ‘‘на пазар’‘, али смо и ми ђаци често њима путовали, ‘‘на излет’‘. Тада су ‘‘шибер-врата’‘ на средини, на обема странама стаjала широм отворена.

Ниjе било клупа, седело се на поду, али jе по пет-шест нас седело у њиховом отвору, на ивици вагона, певаjући и ‘‘тамбураjући ногама’‘ док jе ‘‘ћира’‘ ишао тако лагано да смо понекад могли искочити из њега, убрати понеку шљиву поред пруге, и вратити се на места. А на Ђурђевдан 1942, не знаjући за Јасеновац – као нажалост ни многи други Срби ни тада ни потом, у разним Југославиjама – мислећи да се растаjемо од завичаjа само привремено, сабиjени у вагон да би нас транспортовали за Немачку као заробљенике, поред jош отворених врата смо запевали:

‘‘С оне стране Јаjца, гаjтан трава расте
По њоj пасу овце, чувало их момче.
Младо момче плаче, jош тужниjе пjева
Свака туђа земља, туга jе голема!’‘

‘‘А Ђурђев-дан jе!’‘ запевали смо, да охрабримо и ободримо сапутнике паралисане од страха и неизвесности. Али, пред сам полазак воза, усташе нагло и с треском затворише наша шибер-врата и чусмо их како на њих стављаjу ланце и полугу, закатанчивши их: ‘‘Е, сад пjеваjте колико вам jе воља!’‘ Нађосмо се збиjени, без ваздуха и у мраку. Ниjе било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, jутарње, коjе у оноj трци и гурњави jутрос нико ниjе стигао да обави у затворскоj ћелиjи, у ‘‘шкаф’‘, обављане су стоjећи, jер смо били тако сабиjени да нико ниjе могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча или да седне. Дечаци су наjпре плакали, а онда падали у несвест. Заправо, не може се рећи да су ‘‘падали’‘, пошто су и онесвешћени стаjали усправно, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода, где смо стигли тек увече, 7. маjа.“

После свих страдања и борби, остали смо и опстали смо. Да нам Свети Ђорђе буде у помоћ и у овом страшном часу, када демонске силе опет настоје да Србија буде растргнута.