Психолози упозоравају: Злочин у школи на Врачару последица величања насиља

Трагедија и пуцњава у основној школи „Владислав Рибникар“ на Врачару у којој је ученик К. К. (14) убио осморо деце и чувара школе је, нажалост, природна последица живота којим деца живе, каже за РТ Балкан клинички психолог Влајко Пановић.

„Они живе у једној сфери перманентне агресивности, почевши од цртаних филмова у којима је агресивност фаворизована појачаним звуком, или награђивањем у видео играма. Убијањем других се прелази на виши ниво и појачава ниво узбуђења, све то на фону агресивности појачава код деце доживљај и то је природно“, објашњава Пановић наглашавајући да се у дечјим животима свакодневно форсира идентификација са моћним и јаким.

Агресивност се фаворизује и у спорту и у политици, као и међу родитељима, те тако постаје природно окружење за одрастање, упозорава Пановић, наглашавајући да је неопходна промена парадигме у васпитању и дечјим животима.

„Потребно је бавити се људском добротом, која је потпуно занемарена. Имамо себичност и перманентно такмичење и нелојалну конкуренцију. Све је мање људскости и доброте и онога што би требало да помаже човеку да развије емпатију. Влада такмичарски приступ и потреба за победом, а нажалост немамо саосећање“, наводи Пановић објашњавајући да је због начина на који деца живе још пре две деценије на предавању упозорио да ће „убиства бити све монструознија, а учесници ће бити све млађи“.

Проблем је, истиче, и честа емоционална занемареност код куће.

„Често су родитељи одсутни, деци дозвољавају и дају све“, наводи психолог и упозорава на проблем масовних аутодеструктивних радњи код деце.

„Деца покушавају самоубиство, имате много деце која се секу жилетима и ножевима, а све је то последица једне дубоке анксиозности. Цео дан су изложени агресивности, а са друге стране нико се у васпитању не бави довољно добротом и лепотом живота“, наводи Пановић објашњавајући да анксиознoст код деце може да буде изазвана и поремећеним ритмом спавања.

Пановић закључује да је, у светлу незапамћене трагедије, акценат са осуде неопходно преусмерити на неопходну афирмацију људскости и доброте у животима најмлађих.

Треба разговарати са децом о томе шта се догодило

„Разговарајте са децом о томе шта се догодило. Водите рачуна да имате проверене информације и да не подлежете сензационалистичком извештавању које би додатно узнемирило децу“, препоруке су једног школског психолога.

Како се истиче, важно је да деца разумеју да је сасвим нормално да имају различите емоционалне реакције на све што се догодило, али и да, уколико се појаве, фотографије или видео-записе са узнемирујућим садржајем нипошто не прослеђују другима.

Психолог Александра Јанковић, начелница одељења Клиничког центра Србије, упозорава да је реч о усвајању америчког формата насиља и додаје да су захваљујући интернету и компјутерским играма пуним насиља, деци постали доступни потпуно неприкладни садржаји.

„У интернет садржајима и играма, потезање пиштоља је уобичајена ствар. Томе можемо да додамо и атмосферу константно појачане напетости и агресивне испаде, чак и оног дела становништва које се сматра елитом. Када жаргонским језиком говоре они од којих се очекује да обликују стање у друштву – претње које износе – јасно је да се отвара Пандорина кутија. Било је само питање времена када ће се све ово проширити на групу малолетника“, рекла је Јанковић.

У многим случајевима родитељи не познају своју децу

Овај масакр је корак даље од тинејџерског насиља које је у неком тренутку постало уобичајено. Истовремено, сматра Јанковић, то је показатељ да је школа изгубила своју првобитну улогу и да је, чак и неки родитељи, доживљавају као досадан и неопходан посао, а не као место где се стиче знање.

„Васпитачи се често налазе у незавидној позицији, јер иза деце стоје доминантни родитељи који су чак склони насиљу и негативним изјавама. Мало је деце која данас имају поштовања према ауторитету. Поврх свега, имамо недостатак комуникације између деце и родитеља, који су више усмерени на то да деци пруже материјалне предности: најновији телефон и гардеробу са којима тинејџери могу да се такмиче са својим вршњацима. Родитељи све мање пажње обраћају на психички и духовни развој. Бојим се да у многим случајевима родитељи не познају своју децу“.

Ствар је још драматичнија у случају масакра у београдској школи, јер се поставља питање одакле четрнаестогодишњем тинејџеру оружје.

„Реч је о оружју из куће, за које је неко од одраслих имао или није имао дозволу, али чињеница је да је оружје било у кући. Ово је само по себи застрашујуће. Али, ако је, поред тога, дете имало психичке проблеме који нису препознати, онда су ствари још горе. Сада имамо не само директне жртве, већ и децу у овој и другим школама која ће бити уплашена и трауматизована“, истиче Александра Јанковић.