„И ја сам производ те епохе: родио сам се у Совјетском Савезу, у совјетској породици, добио совјетско васпитање и то је чињеница моје биографије. Затим се пред мојим очима то срушило, истина, прво се рушило у мојој души, а мислим не само у мојој — постоји генерација људи људи који нису веровали у оно што су им говорили, који су у неком тренутку осетили огромно разочарање. Зато што су им говорили једно, а они су својим очима видели нешто друго. То је моја прича. Али у роману сам покушао да испричам причу о човеку који је за разлику од мене и многих других људи веровао да је та утопија могућа. Јер се управо родио и одрастао у затвореном граду а то је и јединствено образовање које је постојало у Совјетском Савезу. Тамо су заиста живели сасвим друкчији људи, код њих није постојала супротност између духа у ком су васпитавани и реалности која их је окруживала“, објашњава Варламов.
Верује и да његова књига подстиче на размишљања и постављање питања о томе у шта веровати у савременом свету.
„Кад је човек чита може да размишља о томе. Ја лично верујем у здрав разум, у то да заправо ако се човек руководи здравим разумом може да некако уреди свој живот. А моје мишљење се заснива на томе да су људи који данас доносе одлуке, који се баве политиком у разним земљама, како ми се чини, изгубили здрав разум, зато што се оно што се данас збива у свету не уклапа у здраворазумску логику. Јако бих желео да верујем да ако не неспособни политичари, оно обични људи могу да позову политичаре да верују управо у здрав разум“, каже Варламов и додаје да се можда појави у разним земљама више неких личности сличних Павлу из његове књиге који би могли да нађу боље одговоре на оно што се збива.
На питање могу ли се у доба глобалних потреса и подела наћи додирне тачке између Русије и Запада, овај познати писац истиче да је Русија предодређена да буде земља са много вектора, а да се његова хипотеза састоји у томе да специфичности руске историје што постоји потреба руског друштва да се баца из крајности у крајност.
„Час смо комунисти, час антикомунисти, час хришћани, час атеисти, час западњаци, час словенофили. А разумевање тога води ка томе да прихватање једног не значи нужно негирање другог и да, идеално гледано, треба да будемо и Европљани, и Азијате, јер смо ми земља која заузима огроман простор. Али засад нам не полази за руком да нађемо неку златну средину, засад се бацамо тамо-вамо. Ето постојао је Совјетски Савез, постојала је једна идеја, затим смо све то срушили, сахранили и похрлили на неку другу страну. Сад нам се није свидело куд смо похрлили па смо опет кренули у неку другу крајност. Али ја снажно верујем да ћемо, кад прођемо све те крајности, на крају изабрати неки царски пут, да ћемо на крају схватити да треба да имамо дозу отворености и дијалога и са Западом, и са Истоком, и са Севером, и Са Југом. Можда је то утопија, али утопија у коју ја желим да верујем“, поручује Алексеј Варламов.