Синоћ сам имао визију. Пре спавања сам попио домаћи сок од чудесне боровнице, јер лоше спавам, душа ме боли због братоубилачког рата, и надао сам се да ћу бар тако уснути, и од тог пића одмах сам потонуо у сан. И у сну као да сам се уздигао изнад себе и, напустивши своје уснуло тело, видео сам Земљу у светлости Месеца. Та светлост била је страшна, јер је Месец светионик који трепери у деветом кругу Ада. И видех онога чије се име не изговара, владара Ада, који је седео, у вечном љутом гневу и тузи, на леденом престолу. А ђаволи су бичевали грешнике под копитама његовим, да би га орасположили. Али он се није смејао.
А изнад њих, на отвореним небесима, видех Онога који нас је све створио, име му је – Господ, и с десне стране Његове седео је Исус, и праведници, и погледах у њих, јер ко има очи, видеће. И они су се радовали.
У исто време, као да су две искре бљеснуле између земље и неба. Брзо су расле, појавиле се на небесима, а једна од њих, која је прва стигла до престола Господњег, беше нежни младић. Сав у диму, у опекотинама, као жива бакља, гушио се и плакао од болова. Богородица га је узела за руку и он се одједном смирио и бол му је прошао, и схвативши да је његов земаљски пут завршен, потпуно је заћутао, задивљен. Бог и праведници су питали ко је то.
– Ово је Човек, возљубљени син Твој, који је за истину примио мученички венац, – одговори Му Богородица. – Поштено је живео и радио, и погинуо у зору живота за верност Теби, убила су га деца Сатанина.
И Исус, узевши младића за руку, загрли га и назва га братом, и посади га поред праведника, и они почеше да славе, и опекотине на телу младића чудесно се зацелише.
… А друга искра преобразила се у чоловiка, он је цвилео, подригивао и вриштао – „руиииисня руиииисня ножжииии“ – и смрдео је неподношљиво као хиљаду свиња и демона, лице му беше страшно, тело се распадало, а кад је схватио да је земаљском путу дошао крај, закукао је још јаче и почео грозно да псује, и још дуго би галамио да га арханђел Гаврило није сребрним рогом ударио по глави, говорећи му: „смири се, укроп“. И укроп је клонуо.
– „Ко је то? – упита Бог.
– Убица праведника и деце, силоватељ невиних, звер и роб тела, сладострасни манијак, – одговори арханђел.
– Чекају га пакао и вечност, у којима ће горети, тражећи излаз из пламена, али га неће наћи, и видеће око себе само насмејане ђаволске њушке.
– Зашто си га довео к нама? – упита Исус.
– За случај да у његовој црној души нађете нешто што би ублажило његову казну – одговори анђео.
Али ни Исус ни Богородица не нађоше у трулој души кољача-џелата ни зрно светлости, ни зрно песка доброте.
И тада Бог климну главом и Сатана, који је доле туговао, радосно куцну репом о земљу и пред грешником отвори своју чељуст – врата Ада.
А грешник упита Гаврила:
– Пан начальник спозволяето мины докушаты пальяницу з салком та запиты глоточэком горылки пика литаимо да аду?
И Гаврило му дозволи, из сажаљења, да још мало једе и пије на путу у пакао. Али то је већ било људско сало на комаду ватрене глине. И загрцнувши се од овога, грешник нестаде у паклу чија се врата залупише над душом његовом која је оплакивала грехе своје. И Земља потону у таму, јер се угасио Месец, водич у пакао.
И ја, уплашен, хтедох да се вратим, али се Исус окрену према мени и, иако сам мислио да сам за њега невидљив, Он види све, укључујући и мене, и рече:
– Ово је човек.
– Да, оче, и грешан, – рекох ја.
– Иди и сведочи о ономе што си видео и моли се да се због тога умањи терет ваших грехова, – рече он.
И ево, сведочим.
Мученици Одесе су у рају, јер је дошло време награђивања верних.
Казна Господња почела је да стиже убице, јер је дошло време кажњавања неверника.
Каини, свакога од вас који је преступио закон убијајући браћу своју ради угоде туђинаца, стићи ће Његов гнев.
Он већ иде за вама и кораци Његови потресају тло под вашим ногама. И нису то авио-бомбе ФАБ, дело руку људских, него кораци Његови, јер је веома љут. И вас, који сте тако дуго искушавали стрпљење и милост Његову, не секу руке преступника, него казнена рука анђела Његових, јер је човек само оруђе Његово.
А праведници су – васкрсли. (Телеграм канал В. Лорченкова; превео Ж. Никчевић)