Милош Ковић: Морална посусталост и тачке отпора
(Милош Ковић) фото: С. Гарић
Декларативно изражавање привржености Косову не може да буде исто што и супротстављање политици одвајања Косова и Метохије од Србије и његовог припајања великој Албанији
Поглед на данашњу Србију добронамерног посматрача испуниће тугом и жаљењем. Њена култура и привреда увелико су колонизоване. Но, ништа тако јасно не указује на моралну посусталост као ћутање свих њених установа и великог дела грађана на одрицање њених управљачких елита од Косова и Метохије.
Србија је вековима стварала сопствену, самосвесну, митотворну културу. Данас, међутим, после деценија идентитетских лутања, сви позиви да се изнова дефинише њен званични културни образац, уобичајен у уређеним друштвима, одлазе у празно. Чак и најосновнија питања, какво је уређење положаја ћирилице и српског језика, испостављају се као нерешива. Упркос свим упозорењима и обећањима, у Србији и данас постоји „тржиште” небројених школских уџбеника на којем, у ствари, влада монопол немачких и хрватских издавача. Србија нема системски одговор на покушаје ревизије историје српског народа, нити на затирање и крађе српског културног наслеђа у суседним земљама. Сага око покушаја државе да забрани одржавање „параде поноса” у Београду септембра 2022. завршила се тако што је амерички амбасадор фактички преузео контролу над центром српске престонице, после чега је парада одржана.
Док њена култура повремено ипак даје знаке живота, економија и финансије Србије у потпуности су препуштене страном капиталу. Упркос упозорењима стручњака, привреда Србије и данас се заснива на кредитима и „страним инвестицијама”, гашењу индустрије и пољопривреде, небризи за права запослених, распродаји стратешких предузећа и ресурса. Настојања да се, у временима која доносе све озбиљнија искушења, држава окрене ресуверенизацији привреде, по угледу на постојеће, успешне моделе, не наилазе на било какав одзив управљачких елита.
Порази и повлачења на свим фронтовима највидљивији су у јавној и политичкој сфери. У електронским медијима нема слободног, компетентног дијалога о кључним темама каква је, рецимо, наша косовска политика. Уместо тога, принуђени смо да гледамо беспоштедне медијске кампање и линчовања оних који се усуде да јавно критикују политику власти и њихових западних тутора. Наш јавни живот затрован је бескрајним, гладијаторским обрачунима (користим прилику да замолим да престану напади на мог млађег колегу који је на једној телевизији нехотице, можда и заменивши ме са неким, изнео низ измишљотина о мом школовању на Оксфорду – за разлику од оних који воде такве кампање, он очигледно није имао рђаву намеру).
Крај прошле године донео је низ пораза Србије на Косову и Метохији. Пошто су српске власти Бриселским споразумом (2013) пристале на укидање српских институција на северу Косова, приштинска параполиција (Росу) окупирала је четири до јуче слободне, северне српске општине. Покренут је нови талас лова на косовске Србе, сличан најцрњим, дахијским временима. Подизање српских барикада на северу Косова завршило се, опет на захтев Београда, на неславан начин, без испуњавања иједног од три постављена услова. У атмосфери општег разочарања, започела је продаја српске имовине и напуштање севера, баш онако како се одавно догађа на југу Косова и Метохије. Београд не чини ништа да тај процес заустави или умањи његове штетне последице.
Усменим прихватањем „Споразума о нормализацији односа Републике Србије и тзв. Републике Косово” (Брисел, 27. 2. 2023) којим „обе стране” једна другој, поред осталог, гарантују „добросуседске односе”, „независност”, „територијални интегритет”, при чему се истиче се „Србија неће противити праву Косова на чланство у било којој међународној организацији”, као и Анекса о имплементацији овог споразума (Охрид, 18. 3. 2023), председник републике Александар Вучић је, како тврди низ наших водећих правника, пристао на независност „Косова”, прекршио Устав Србије и Резолуцију 1244 СБ УН. Доказивања да ови документи нису потписани, бескрајне расправе о томе шта се заправо догодило у Бриселу и Охриду, тврдње да се нужним попуштањима „добија у времену”, представљају само наставак збуњивања и успављивања српске јавности, која трају већ целу деценију. Шта је уопште циљ добијања у времену, уколико се оно купује Косовом и Метохијом?
Они који „не верују никоме” и немају времена за расправе, требало би само да се окрену емпиријским чињеницама. Могу да, једноставно, оду на Косово и Метохију, како би се својим очима уверили у повлачење српских власти из јужне покрајине, у безнадежно стање у које су тамо доведени Срби, као и у њихово убрзано нестајање са ових простора. Или нека обрате пажњу на то да ли ће Београд, уз уобичајене изливе вербалног патриотизма, спровести „неприхваћени” Бриселски споразум из 2023. у дело, онако као што је учинио са Бриселским споразумом из 2013. године.
Стању опште поколебаности доприноси ћутање оних од којих то нико није очекивао. Декларативно изражавање привржености Косову не може да буде исто што и супротстављање политици одвајања Косова и Метохије од Србије и његовог припајања великој Албанији. Овде није реч о било каквом „бављењу политиком”, него о одупирању геноцидном уништењу српског народа на Косову и Метохији, о одбрани светиња и државе.
Потписивањем Светосавског прогласа за спас Косова и Метохије то је јасно и недвосмислено учинило преко две стотине академика, универзитетских професора, научних радника, свештеника, уметника, писаца, јавних личности. Готово двадесет хиљада грађана изашло је 17. марта на улице Београда, да би обележили годишњицу Мартовског погрома и да би се успротивили погубној политици српских власти. Све анкете показују да убедљива већина грађана Србије одбија сецесију Косова у било каквој форми. То су чињенице које ћутање медија не може да сакрије. Оне показују да све није изгубљено и да Србија још није побеђена.
Редовни професор историје на Филозофском факултету у Београду
Опрема: Стање ствари
