О. Дарко Ристов Ђого: Зашто тек долази вријеме Жарка Видовића
Жарко Видовић (Извор: Печат)
Видовић се свјесно и недвосмислено мимоилазио са идеолошким стандардима постјустиновске теологије, а (у) својим усменим поучавањима и текстовима им је и јавно опонирао
Било би претјерано рећи да су мисао и личност Жарка Видовића за његовог живота остали непознати широј богословској и хришћанској философској јавности (с обзиром на то да је већ за живота изградио заједницу људи који су на његовом трагу мислили и живјели), али остаје утисак несразмјере између домета и значаја онога што је Видовић говорио и био и његовог статуса унутар српске богословске академске заједнице (а нарочито у оној заједници србофоних теолога који тврде да постоји југословенски рокенрол, али не и српска теологија)
Истина је да је 73-годишњи Жарко Видовић постављен за предавача на тадашњој Духовној академији у Србињу (данашњем Богословском факултет Св. Василија Острошког), а студенти првих генерација се сјећају неколиких његових предавања. Но то није трајало дуго – да ли због напорног пута од Београда до Фоче, да ли због Видовићевог осјећања да му се ангажманом на једном факултету у настајању у удаљеној варошици на неки начин не чини право – тешко је рећи.
И док је генерацијама фочанских студената Видовић углавном био познат кроз читање „Трагедије и литургије“, за шта је заслуге носио његов колега и пријатељ а наш предавач, блажена душа Милан Радуловић, чињеница је да је Видовић у београдским богословским круговима био готово непознат, а дјелимично и непожељан (иако су неупоредиво мање талентовани гласови добијали право јавности у српској и случајносрпској теологији од краја 1980-их година).
Теологија парохије
Када читамо Видовићеве текстове из овог периода, врло брзо стичемо утисак да су му важне и блиске поједине теме и појмови заједнички главном току наше теологије након оца Јустина: појмови попут „слободе“, „личности“ и нарочито „литургије“ на језичком плану се чине уклопљени у жанровски говор постјустиновске новоотачке теологије. Дало би се тврдити да су и ти појмови најчешће подразумијевали другачија значења од оних тада пожељних.
Но као одговор на питање о неадекватности мјеста Жарка Видовића у српској богословској мисли намеће се утисак да се Видовић свјесно и недвосмислено мимоилазио са идеолошким стандардима постјустиновске теологије, а (у) својим усменим поучавањима и текстовима им је и јавно опонирао. Као средиште његове мисли се увијек кристализују парохија као основна литургијска заједница – схватање које је директно негирало епископомонизам српске постјустиновске теологије, а Видовићево инсистирање на завјетном карактеру српског народа било је неуклопиво у свеопшту борбу против „етнофилетизма“ и „национализма“, који су од 1990-их постали лозинка идеолошке подобности већине српских теолога.
Жарко Видовић је средиште српског православног бића видио у парохији као догађају. „Парохија је Црквом преображени завичај и заједница исповедања у дијалогу“ пише он. Такав став је био на ивици „јереси“ за српску теологију која се, након пада комунизма, нагло епископомонизовала. (Дакако: сваки монизам настоји да себе објасни као здрави центризам. Но усредсређеност подразумијева да онај у средишту одлучује у органској јединству са цјелином, док монизам јесте начело самосталног одлучивања без дијалога, па да ли смо свједоци монизма или центризма епископске улоге показује црквени живот који живимо, а не било чија ријеч).
Разлози за такво стање леже свакако у умањењу улоге парохијске заједнице и пароха као њеног литургијског представника (у чему је, између осталих чинилаца, свесрдну улогу играло и Удружење православног свештенства СФРЈ, које је трајно дезавуисало идеју свештеничког ангажмана и личне аутономије без претходног благослова епископа за и најмању иницијативу). Дакако, епископомонизам се није појавио без одговарајуће идеолошке структурализације: он је саопштаван као трајна истина Цркве или бар стање најраније Цркве.
Енормна пажња и прекомјерна репутација грађена за озбиљну, али не и непогрешиву докторску дисертацију недавно преминулог титуларног митрополита пергамског Јована Зизјуласа „Јединство Цркве у Светој Евхаристији и у Епископу у прва три вијека“ требало је да послужи као текстуално-идејно оправдање новоуспостављеног стања.
Занимљиво је да је аксиом о епископу као једином носиоцу пуноте благодатних дарова једина појава која надилази све литургијске, идеолошке, личне и остале разлике које у живом организму Цркве па и међу епископима постоје. Иако жанровски врло близак рад А. П. Лебедева „Свештенство древне васељенске Цркве“ никада није добијао исту пажњу – иако је по сриједи старије, но потпуније и више нијансирано истраживање о историји и смислу црквених служби.
Црква је створила нацију
Видовићева мисао је заправо тражила достојанство за оно што је сам Жарко, као парохијанин Цркве Светог Марка живио и свједочио – достојанство за „обичног“ али Христу преданог човјека. Парохија је у идеолошком дискурсу који је поистовјећивао литургијско присуство Христа и епископа (а који је по себи био селективни избор отачких текстова и још селективнија интерпретација) била у најбољем случају „нужно зло“, недефинисани уломак епископове цјелине. Жарко Видовић је, међутим, Христово присуство на свакој литургији видио као истинску теофанију, а народ и свештенство као не само појаву већ и извор епископског служења (понекад је, као утук византијској фарси која се сабира око епископа знао да каже да је „епископ у парохији гост“, што он свакако није).
Но важно је уочити да је Видовић настављао мисао о органском припадању епископа цјелини, припадању које не би било теоријска претпоставка, ублажење савијести, већ живот. Јер епископомонизам је изоловао епископа у честицу моћи, у оног архијереја из Чеховљеве истоимене приповјетке чија се људскост губи у његовом епископству као моћи.
У доба када су и сами теолози-Срби подухватали „борбе са национализмом“, Видовић је недвосмислено одбијао да призна чак и основне постулате те нове идеологије, настале на синтези постмодернистичке деконструкције сваког (глобализму непожељног) идентитета, ситуационог морала београдске филијале Мегалополиса и прихватања позиције српске есенцијалне кривице „за ратове деведесетих“.
„Црква је створила нацију… Црква замењује племе нацијом заветном“, писао је и живио Видовић, на трагу оца Јустина и владике Николаја и онда када су се богословски „унуци“ оца Јустина трудили да убиједе Мегалополис да су владика Николај и Ава исувише велики теолози, па им се морају опростити „национализам светог Саве“ и „рај српске душе“. Жарку Видовићу се понекад замјера несређеност у изразу и својеврсна безобзирност према садржају и историји појмова као што су „метафизика“ или „херменеутика“.
Ствар не проистиче из његове неначитаности или неспособности да у појам продре – посриједи је одбијање да се појам усвоји у оном оптерећеном значењу које одређеном појму придавано како би тај појам био функционалан и употребљив за Моћ која лежи изван завјетне позиције.
У времену када се мантрало о томе да је и „српски национализам“ само још један производ политичке мисли XVIII и XIX в. (иако су они осјетљиви на национализме као плодове просветитељства били углавном заговорници недовољног усвајања тековина тог истог просветитељства), Видовић је одбијао да нацију за њега дефинишу изван онога што је српски „национ“ живио и прије него што се сусрео са постмодернистичком уравниловком и машином за дискредитацију и одбацивање и завјетних нација. Младим талибанима борбе против етнофилетизма зато је најбоље било да и не чују Видовића – могао их је опет „контаминирати“ оним од чега су их наша „теологија“ и „центри за деконтаминацију“ заједно покушавали да заштите: жељом да непоколебљиво стоје у позицији и животу косовског завјета.
Да је мисао Жарка Видовића данас изузетно актуелна потврђује очигледна потражња за његовим списима. А да ће се и они критички звукови његовог мислећег гласа ослушкивати и, надајмо се, чути, брине се Задужбина Жарка Видовића која спрема издања његове заоставштине. У нади да ће његов лик заузети одговарајуће мјесто у памћењу покољења која долазе може да нам буде подстрек чињеница да је председник Задужбине Његова светост патријарх српски Порфирије.
Опрема: Стање ствари
