Кецмановић: Србима је било свеједно – и Алија и Туњо и Нијаз вољели су их „к’о Бајро матер“

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

КАКО је анонимни пензионер Алија Изетбеговић у својој 65 години ушао у политику, постао лидер најјаче странке и најбројнијег народа у БиХ?

Одговор је једноставан. Захваљујући комунистичком руководству Републике, јер у БиХ се тада ништа слично није могло догодити без свемоћне компартијске власти. А пошто се акроним СР БиХ тада читао „Самостална Радња Бранка и Хамдије“, питање гласи – зашто су они лансирали Алију?

Одговор је мало компликованији.

Све до познатог „Сарајевског процеса групи муслиманских интелектуалаца исламских фундаменталиста“, овог самозатајног правника у ЖГП познавали су само у дворишту Бегове џамије. Понекад се Алија могло видјети и у предвечерњим шетњама од Вјечне ватре до Себиља у друштву ражалованих имама, хафиза, мујезина, шеријатских судија, младомуслимана, што је и сам био, и сви са французицама умјесто фесова. А најчешће на кућним сијелима у ширем породичном кругу.

Мало ко је од њих, сем доушника СДБ-а, знао да Алија у слободном времену пише Исламску декларацију која ће забавити о јаду прије свих Муслимане, а и остале народе и народности у БиХ.

Фотокопија тог текста је скупљала је прашину у архиви политичке полиције згради СУП-а „ако затреба и када затреба“.

Зашто је баш тада затребало?

Нијаз Дураковић је свједочио новинару Аднану Бутуровићу да га је Милан Узелац, његов претпостављени у „политбироу“ ЦК СКБиХ, позвао у свој кабинет и пред њега ставио строго пов. материјал да га ту одмах прочита. Пошта је стигла из државног врха из Београда, а курир је био Душко Згоњанин, министар унутрашњих послова БиХ.

У њему подугачак списак интелектуалаца носилаца муслиманског национализма, тако да је – пошто је завршио читање – шокирани Нијаз наводно спонтано рекао: „Па овдје још само недостаје моје име“.

Према овом касније посљедњем предсједнику ЦК СКБИХ, који је на крају сахрањен у харему Цареве џамије уз дову реиса Мустафе Церића, радило се о атаку Београда на Босну и Муслимане, те о мијешњу у унутрашње ствари републике.

Међутим, шири југословенски политички контекст овог догађаја упућује на нешто другачије објашњење.

Кардељ и Бакарић су се, поради потоњег осамостаљења Словеније и Хрватске, залагали за „федерирање федерације“, за јачање република и нација, за борбу против унитаризма, читај југословенског односно српског унитаризма. Тај процес је послије Брионског пленума и Устава из ’74. доживио процват. Но, док су Словенија и Хрватска, са задршком и Македонија, опструисале државне институције СФРЈ и отуђивале се од јединствене југословенске политике на крилима хомогнизације својих нација, једина је БиХ била тронационална и на њу је тај процес дјеловао дезинтегративно.

Бадава је Хамдија Поздерац говорио да „БИХ неће да буде ништа ни мање ни више од осталих република“, јер она напросто то није могла да буде. „Ако они направе факултет за балет, направићемо га и ми овдје“.

Узалуд је Бранко Микулић на Предсједништву ЦК СКЈ грмио на „патернализам“, „душебрижништво“ и „својатање“ БиХ од стране Србије и Хрватске, јер проблем није био у сусједству него у властитој кући, гдје су Срби и Хрвати природно друштевно инклинирали Београду и Загребу као својим националним не само културним метрополама.

Одговор републичке власти био је двострук.

Једна мјера било је затварање БиХ у своје границе и притисак на српске интелектуалце који су наставили да их прекорачују. Ређали су се тзв. политички случајеви Лубарда, Ного, Петковић, Ћимић, Антић, Кецмановић и др., због чега је Босна називана тамним вилајетом. Друга мјера је била ослонац на муслиманске интелектуалце који су великом већином били лојални управо таквој политици републике са атрибутима државности.

Нетом проглашена и још недовршена нација „без резервне домовине“ већ тада је у Босни препознавала ексклузивно своју државу, коју и извана и изнутра угрожавају Срби и, као мање утицајни, и Хрвати.

Насупрот центрифугалним Србима, па и Хрватима, центрипетални Муслимани постаће Бранку и Хамдији темељ власти. Зато их убрзано промовишу у политичке структуре, за директоре предузећа, шефове клиника, декане факултета, а АНУБиХ трпи сталне приговоре да међу академицима нема довољно Муслимана. Чак се у неке Бранко забринуо да ће му Хамдија због шире националне базе преузети примат.

По повратку из Босне са неке приредбе њему у част, Иво Андрић резигнирано преноси утиске Ћосићу: „Тамо вам је сада, Добрице, како је покојни Бењамин Калај само сневао да се оствари, али то никад није смео јавно да каже. И нека да Бог да моја нога више никада не крочи преко Дрине“.

Дакле, онај „строгопов“ материјал, који је стигао са државног врха СФРЈ, са дугачким списком имена муслиманских интелектуалаца, није био без основа. А када је убрзо потом Владимир Дедијер упутио Раселовом суду писмо сличног садржаја у коме наводи да Микулић прогања српске интелектуалце и фаворизује муслимане, однио је враг шалу.

Дедијер је био секретар овог међунардно ауторитативног форума у коме се сједили сам лорд Расел, Сартр, Лелио Басо, Симон де Бувуар и сл., а Бранко је био на челу организационог комитета предстојећих Зимских Олимпијских игара ’84. у Сарајеву.

Али, опет, како предузети озбиљне санкције према професорима Филозофског, Правног и Факултета политичких наука и академицима Мухамеду Филиповићу, Атифу Пуриватри, Мустафи Имамовићу, Алији Исаковићу, Авди Сућески, Хасану Сушићу и др. када су сви они били чланови партијских комитета, идеолошких комисија, шефови марксистичких центара и чинили кадровску инфраструктуру режима, а да при томе не дођу на тапет они који су их понамјештали?

Како би тек на то реаговале муслиманске масе, које су тих година распаљене идејом да су најзад добиле мјесто које им припада као најбројнијем народу, а које им је тако дуго било ускраћивано?

Једина за Бранка и Хамдију повољна околност била је у томе што, сем ужег круга повесећених, јавност није знала ни за строго пов. материјал из Београда ни за Дедијерово писмо отпремљено у Лондон, па је политички врх Републике имао времена да на миру размисли шта је излаз.

Остало је непознато ко се сјетио подвале са рукописом Исламске декларације који је годинама сакупљао прашину на дну фијоке у Служби државне безбједности.

Тако су се на оптуженичку клупи, умјесто лица са строгопов списка, нашли подметнути Алија Изетбеговић, Омер Бехмен, Хасан Ченгић, Едхем Бичакчић, Хусеин Живаљ, Мелика Салихбеговић.

Од сви њих једино је Мелика била културној јавности Сарајева позната као пјесникиња и преводилац. Остали јесу имали високу школску спрему, али као интелектуалци за које је у Сарајево мало ко знао да постоје, лажно су титулисани да би превара лакше прошла.

Као што је тада неко примијетио, Изетбеговић је оптужен зато што је писао Исламску декларацију, а саоптужени зато што су је читали и распарчавали. Био је то класичан политички процес, и у одбрану оптужених јавио се Ћосићев Комитет за одбрану слободе мишљења и изражавања.

А оне који су били на строго пов. списку не само што су Бранко и Хамдија заштитили, него су се они заузврат, сви одреда притајили и нису ни зуцнули ни током процеса ни док су подметнути вјерски фундаменталисти умјесто њих робијали.

Алија Изетбеговић се, напротив, достојанствено држао и вјешто се бранио током процеса. Добио је високу затворску казну, те постао мученик за народ и са малим и великим почетним словом.

Рођена је нова (зелена) политичка звијезда (са полумјесецом) на Балкану, гдје „нема политичке каријере без минимум три године затвора“. Алија их је имао много више, а они са списка сви заједно ниједну.

И, када је добио прилику, он је „само записане снове једног вјерника“ претворио у плодотворан политички програм.Тако су, захвајујући „мудрости“ комунистичке власти, Муслимане у посткомунистичку демократију повели исламски фундаменталисти, а не секуларни националисти.

Можда, недовршена нација још није била ни зрела да прихвати национално вођство.

Са српског становишта – свеједно. И Алија и Туњо и Нијаз вољели су комшије „к’о Бајро матер“.