Мило Ломпар: Одабран сам као мета – као неко ко чврсто стоји на становишту српске интегралистичке политике
Организовани хаос којим се контролише отпор можете једноставно да рашчланите – уведите принцип „тражите Вучића“. Шта год се деси, поставите себи питање где је ту интерес власти и председника Србије
Вучића на референдуму морамо склонити из преговора
Кренуо бих од напада које сте доживели у последња два месеца. Кренули су откад сте подржали скуп за одбрану Косова и Метохије на Сретење. Разни чудни људи излазе, пре свега, по националним фреквенцијама и причају све лоше о Вама – да сте Црногорац, чак сам видео у овој емисији Парови код Миломира Марића, између осталог, чак и да сте неписмен човек, и Марић, склон да прекида госте, у овом делу емисије није имао ништа против да човек двадесет и нешто минута прича искључиво о Вама.
Ту је важно да разликујемо оно што је лично од онога што је наручено. Када се нађете на јавној ветрометини, ви морате сачувати способност да то разликујете. Колико и како вас то лично погађа је питање за вас. То није питање за јавност. За јавност је питање друге врсте. О чему је овде реч? Реч је о нечему што бих ја назвао контрола отпора. Наиме, давши усмену сагласност у Бриселу и приступивши Охриду, спровођењу нечега што је усвојио, председник Србије је кренуо стазом противуставног понашања, која има елементе и садржаје државног удара. То је ствар која, по природи догађаја, може да изазове отпор. Главна активност је била усмерена на то како да се отпор контролише. Не, дакле, да се онемогући у свом заметку, јер то није ни било могуће, будући да је догађај о ком је реч врло великих размера, него како да се он контролише. Он се може контролисати на два начина, и она морају да иду напоредо. Први је да пригушите и неутралишете аутентичне носиоце отпора, којих је овде врло мало остало, а, с друге стране, да преузмете руковођење отпором преко оних који су се јуче или прекјуче сетили да је овај режим такав какав јесте. Значи, то су две паралелне радње, по којима се морало приступити преусмеравању отпора.
Кад је реч о овом протесту од 15. фебруара, који је организовао Дејан Мировић, и на којем су противно свим правним чињеницама због вербалног деликта ухапшени и држани два месеца у затвору Дејан Петар Златановић и Дамјан Кнежевић, ја сам својом изјавом подржао тај скуп, зато што је он најављен као ненасилни отпор, који ја, као демократску тековину, увек подржавам онда кад се слажем са наумом организатора. Ја не само да сам га подржао, ја сам био и присутан на том скупу, али нисам знао ко је дежурни агент провокатор, који проверава да ли сам долазио или нисам, па онда нисам био у прилици да му се јавим, него сам га довео у недоумицу да он онда говори како ја нисам био, иако има много часних људи и поузданих сведока који су ме на том скупу видели. Према томе, убудуће би било добро да се некако огласи ко је тај коме морамо да се јавимо, да не бисмо дошли у незгодну, знате, ситуацију да људи достављају неистине. Кад сте достављач, онда морате да имате један морал, а то је да достављате истине. Достављач који не доставља истине је непоуздан и он код налогодаваца губи временом своју улогу и драматично постаје заменљив.
Тај протест је, на неки начин, био први, а онда је организован протест ове троделне опозиције и Покрета за одбрану Косова и Метохије, и ја, иако сам иступио из Политичког савета Двери 2018. јер се нисам слагао са коалицијом са странком Доста је било, и иако сам иступио из Покрета за одбрану Косова и Метохије, јер сам сматрао да он цео, дакле са свим својим члановима, треба да потпише кривичну пријаву против Александра Вучића, коју смо само нас петоро потписали, сам на позив Бошка Обрадовића подржао и тај скуп – дакле, не само 15. фебруара, него и овај који је дошао после њега. Дакле, из те две ситуације ви можете закључити да ја подржавам сваки ненасилни облик противљења и отпора противуставном понашању председника Србије везаном за одвајање Косова и Метохије од Србије. То чиним из уверења националног, али и из уверења демократског. Демократско уверење подразумева да ако ми не будемо поштовали Устав, ниједна чињеница нашег живота појединачног, до неповредивости станова, неће бити заштићена. Ко то не разуме, тај ће бити у прилици да овим растом ауторитаризма, који полако нагиње ка једној врсти диктаторског понашања, са, наравно, елементима фарсе – људи заборављају да је и фарса једна књижевна врста која такође има одређене репресивне механизме – погледајте, рецимо, Жаријевог Краља Ибија, на пример, или погледајте Носороге Ежена Јонеска, није тако безазлено као што је смешно у први мах, па ни ово што се нама догађа није тако смешно колико може да буде злокобно – у сваком случају, дакле, и из демократских услова увек подржавам облике пасивног отпора.
Следствено томе, ја сам подржао и иницијативу Народне странке за референдум, али, као што сам у својој изјави рекао, који је, у ствари, у одбрану Устава – дакле, то није референдум којим се може преиспитивати уставно учешће Косова и Метохије у Уставу Србије, него обрнуто од тога – то је референдум којим треба да се одбаци француско-немачки план да би се заштитио Устав. То су чињенице које подлежу дискусији. Има људи који мисле да то није добар пут. Ја немам ништа против ни да се тако мисли, али, кажем, да ли ми имамо још неку понуду на столу? Да ли још нешто је предложено? Ми смо видели да је други тај скуп, који је организовала ова троделна опозиција заједно са Покретом за одбрану Косова и Метохије, имао врло леп број људи – негде сигурно између десет и петнаест хиљада људи, што није бројка коју треба занемарити, за први скуп. Али је за мене несхватљиво да наредног петка није заказан нови. Па наредног петка нови. Па наредног петка нови. Зашто ја то говорим? Зато што сам ја био сведок протеста опозиције деведесетих година, Ја знам да је учесталост и упорност, као и ненасилност, кључни елемент за подизање пажње јавног мњења. Без тога не може. Не може ненасилни протест да траје три дана, нити може да траје два поподнева. Да ли ја говорим нешто из неког искуства које није наше? Не – то је све наше искуство. Молим вас, ми смо имали демонстрације више пута, а ненасилни отпор, пасивни отпор, подразумева и грађанску непослушност, и мирне демонстрације, и исмејавање, и све што спада у тај репертоар противљења. Дакле, ми смо то имали у деведесетим годинама. И често се каже „то је искористио страни фактор“. Тачно. Могуће да искористи. Али имам једно питање. Да ли је страни фактор споран само онда када се укључи у активности опозиције или је страни фактор споран и кад подржава власт? Ми видимо да ову власт непрекидно подржава страни фактор и да амерички амбасадор, који повремено, наравно, издаје одређена упутства, је апсолутно на страни ове власти. Па зашто онда та сумња са страног фактора не пређе на ову власт? Зашто они који критикују страни фактор не критикују власт која спроводи оно шта он говори?
Е, видите, ту долазимо до друге теме. Треба, дакле, оне који су подржавали режим Александра Вучића све ове године сада некако поставити да руководе отпором унутар ове опозиционе активности. И одједном имате, па и код вас у емисији је било, људи који су ватрирали до пре годину или две за Вучића, а да сада одједном они дају потпуно неодмерене изјаве – тачне, узгред буди речено, али њима непримерене.
Погледајте други парадокс. Ти људи се такође појављују на N1 и Novoj, али никад нису предмет кампање којој сам ја изложен. Зашто? Па, зато што, очигледно, режим брине о томе ко су аутентични заступници противљења, а ко су његови прикривени или стварни савезници. Према томе, ту је ствар потпуно јасна, и она показује да та кампања има један политички смисао. То је најважније да разумете, јер ако то не разумете, онда ћете се запетљати у живо блато приватних мишљења неког о некоме за нешто…
То ће онда бити то нешто што ће замаглити кључни овај процес који се зове контрола отпора. Зашто је важна та контрола отпора? Зато што се води битка за време. Већ почињу говори о томе да се Косово и Метохија примају у Савет Европе. Дакле, уколико у наредних неколико месеци се спроведу одлуке Охридског споразума, онда се фактичко стање радикално мења, под видом борбе да никаква одлука није донета, а она је донета и спроводи се. Дакле, сада треба обезбедити миран период за власт да би она могла да спроводи одлуке на које је пристала, а за ту чињеницу су задужени они који ће да димензионирају отпор. То ће бити једанпут демонстрације, па ће онда да уместо петнаест хиљада људи имате двадесет хиљада људи, ви ћете одједном да то расејете на неке акције које су немотивишуће, у нека времена која су немотивишућа, па ћете онда опет да вратите то на другу причу, па ћете после да причате да ли је неко плав или жут, да ли је стар и тако даље, значи бесмислице – да бисте купили време. Дакле, управљање отпором није бесциљна акција, него је акција куповине времена. У том смислу, и кампању против себе видим на тај начин. Дакле, с једне стране, да се неутралишу они који већ јако дуго су противници овог режима, јер га сматрају штетним и по националне и по демократске интересе, и да се, у исто време, ови главни процеси, у које видите да улазимо сада са продајом ЕПС-а, која се практично омогућава овим променама везаним за то, практично земља на неки начин гура у апсолутно безизлазну позицију. Јер како се финансира друштвено стање – тако што се земља вртоглаво задужује, и самим тим ви имате да се становништву дели неки новац, који у суштини није реалан и који ће му се узети на други начин, а да се у ствари обављају ти процеси о којима говорим.
То прати, осим тога, једна апсолутно штетна позиција коју режим гради, а то је да ви на неки начин обављате један далекосежни историјски процес који сада уопште није видљив. Ево, ја ћу почети од сасвим једноставног и личног примера. На пример, ја сам десетину пута у скорије време ословљаван као „Црногорац са Врачара“. Знате, ја сам рођен у Београду, мој отац је рођен у Црној Гори, мој деда, по коме се ја зовем, је из Црне Горе, из околине Цетиња. Он је дошао у Београд као краљевски порезник… Да ли има смисла, на ком се ми нивоу свести налазимо, да човека по имену дискриминишемо? То је прво питање. То је кажњиво. Како знам да је то кажњиво? Врло једноставно. Замислите да су рекли, да је Марић рекао, „Јеврејин са Врачара“. Што није тако нешто рекао? Зато што зна да би одмах са разлогом био оптужен за антисемитизам. А ово сме да каже, он и његов сарадник и саговорник. А зашто смеју то да кажу? Зато што је то пожељно у овој политичкој клими. А шта је смисао тог што је пожељно у овој политичкој клими? Да се развије антицрногорско расположење у Србији. А зашто је важно да се развије антицрногорско расположење у Србији? Да би оно створило, методом спојених судова, антисрпско расположење у Црној Гори. Ако ви за човека попут мене, који је 2006. на позив митрополита Амфилохија говорио на обалама Рибнице, Немањиног града, о очувању заједничке државе, ја сам био у Покрету за очување заједничке државе, човека који је први после забране оној четворици људи да дођу у Црну Гору дошао и говорио о стогодишњици уласка српске војске у Котор, на позив пароха Мома Кривокапића, дакле, човека који је говорио на Светосавској академији у време литија 2020. године, дакле, молим вас, пазите – ако ви човека кога знају у Црној Гори по таквим гестовима, и који је чак у тој истој емисији, кад сам гостовао, јер ја нисам гостовао само на Novoj, него ам гостовао и у Ћирилици док нисам донео одлуку да не гостујем… Поента је – ако ви таквог човека национално дискриминишете, онда главно питање које ће противсрпски медији и расположени људи у Црној Гори поставити оним неодлучним грађанима, оним грађанима који нису антисрпски усмерени, ће гласити: „Па видите, тамо је довољно да се зовете по деди, па сте непожељни. Чему се ви остали можете надати, у било каквој комуникацији?“
Шта ради, у суштини, Миломир Марић? Он, у корист политичке позиције и Мила Ђукановића, са којим он руча по Црној Гори, не ручам ја – дакле он, у ствари, расејава антисрпско расположење у Црној Гори. А ко то подржава? Председник Србије. И шта они онда раде? Они се баве заједничким послом дезинтеграције интегралистичке српске свести. То је кључни наум – да се осећај српске свести дезинтегрише на регионалне факторе. Тај наум се остварује тако што се у моменту када Милошевић предаје Крајину прича о томе како су сви Крајишници запосели Београд. Па се у моменту када Милошевић даје цело Сарајево каже како су сви Босанци запосели Београд. Па они који данас га подржавају, ове поступке, које спроводи власт у Београду, ће доживети да ће се говорити о томе како Пречани, једноставно речено, не могу да управљају Београдом, или како Београђани не могу да управљају Преком, и онда ћете на крају почети да се делите на Војвођане и Шумадинце, на Шумадинце и Поморавце – дакле, развиће се једна регионална свест. Према томе, ја сам одабран као мета, као неко ко чврсто и неодступно стоји на становишту српске интегралистичке политике. Ја сам због тога критикован у Пешчанику 2011, да би ме данас етикетирали у име националне правде. Уосталом, можете мене да представите и као једну врсту феномена. Ја сам човек за кога су 2011. говорили на Пешчанику да сам фашиста. А сад говоре да сам либерал. А позивају се и једни и други на Дух самопорицања. А Е-новине су писале за мене да сам рускоколонаш. А сад тврде да сам западњак. А и једни и други се позивају на Дух самопорицања, на моју књигу. Према томе, та књига је увек иста, није мењала садржај, значи није ту проблем. Па шта је заједничко тим двема позицијама? Заједничко је да сам и онда као и сад био у опозицији. И зато што сам био у опозицији, ја сам за њих био једно или друго. То показује да ми немамо посла са личним стварима, него имамо посла са начелним стварима. То кад ја вас увредим лично, увек гледајте који је смисао политички. То је кључно да се разуме.
Ја сам пре, сад ће већ три године, имао предлог да будете противкандидат на изборима Александру Вучићу… Мислио сам да би то била одлична идеја, да буде сушта супротност садашњем стању – човек са биографијом и без дијагнозе да буде кандидат… Рекли сте нисте били на власти, али били сте директор медијске куће Политика. Да ли можете тај део да објасните, то је опет нека власт?
Могу. То је врло високо место на ком сам био, од 1. септембра 2005. до 31. марта 2006. Поставила ме влада Војислава Коштунице… У ствари, превасходно на молбу мог професора Николе Милошевића, који је био близак тој коалицији, и ја сам ту покушавао да нешто учиним у складу са својим схватањима. Због тога су ме доста критиковали у Пешчанику, сматрали су да то није примерено. Али, ја сам се тога одрекао после шест месеци, и вратио се, без икакве одштете и без икаквог отказног неког износа, на пет пута мању плату ванредног професора. У исто време сам све време предавао на Факултету, паралелно са тим, бесплатно. Дакле, ја сам држао часове и радио сам у Политици, а нисам примао две плате него једну плату. Имате једног мог колегу који је већ јако дуги низ година директор Универзитетске библиотеке, и који прима човек две плате, а у исто време ради и на факултету. Али, ето имате и примере попут мене, који такву ствар и привилегију нисам никад имао.
С друге стране, увек ме се критикује због позитивне оцене политичке оријентације Војислава Коштунице, а превиђа се да сам ја његовој влади дао оставку.
Немојте никад заборавити да је читава ова аргументација која је сад изнета против мене, и сва та вређања, по личној основи, да је све то изнела Друга Србија 2011, 2012, 2013, 2014. Значи, ништа овде нема ново. Ово је одлична потврда моје основне тезе да Александар Вучић спроводи другосрбијанску политику распарчавања српске државе и декомпоновања српске националне свести. То је кључни улог његове владе и његове власти. А што то прати нека орнаментика, неко млатарање речима, то је једна врста игроказа који мора да се одвије да би се ствар могла спровести. То је суштина.
Референдум?
Видите, основно питање је следеће: ако је идеја о референдуму погрешна, зашто се не предложи нешто друго? Не предложи, него оствари – ови људи су дали неки предлог, скупљају неке гласове и так одаље. С друге стране, ако идеја о референдуму иде у корист власти, зашто власт тако хистерично вришти? Јуче смо гледали председник Скупштине који притом, заиста, прича апсолутне бесмислице. Он каже „председник је изабран и он има легитимитет да преговара“. Тачно – он је изабран директно, што означава јак легитимитет, али он има легитимитет да преговара у оквиру уставних овлашћења која су му дата, а у његовим уставним овлашћењима не пише да он води спољну политику. Према томе, он не може да преговара зато што то није његово уставно овлашћење…
Друга ствар, ако је биографија Вука Јеремића спорна као иницијатора Народне странке, будући да је он био у режиму Бориса Тадића, морамо почети од онога што је ту извесно, а то је да ли сам ја био критичар тог режима или не? Ко год је прочитао Дух самопорицања он је видео да је тамо апсолутно критикована од првог до последњег става власт управо Бориса Тадића. Према томе, нико не мења ничију биографију, него свака биографија пролази кроз једну еволуцију. И сад, имате Драгана Шутановца, који подржава власт без остатка. Па, где је био Драган Шутановац 2011? Да није можда био члан Српске радикалне странке? Не – био је најекстремније крило Демократске странке, као и Гордана Чомић, коју је председник Србије учинио министром у претходној влади да би спровели онај потпуно наказни закон о родној равноправности.
Трећа ствар. Ви говорите о томе да је, не знам, Вук Јеремић на некој листи Клауса Шваба. Ја о Клаусу Швабу не знам ништа сем онога што ми је Кустурица пар пута рекао… немам ја ништа против да се критикује и Клаус Шваб и Вук Јеремић, само ајмо да пођемо неким редом. Ако је споран Вук Јеремић што је на тој листи Клауса Шваба, то је у реду, него зашто није споран Александар Вучић, који спроводи агенду Клауса Шваба? Сад сам ја споран што бих могао, а нисте спорни ви који то чините! Па зар не видите да се крећемо у неком ненормалном свету, где , у ствари, се одвија једна прича у којој ми једноставно не видимо шта је тема, него се враћамо, окрећемо, маневришемо, да се не би видело шта је тема.
Тема је како спречити француско-немачки план о одвајању Косова и Метохије од Србије. Пустите ви сад ко је то предложио, ко није предложио – то је битно уколико ви имате неку сумњу у то да се одбије тај француско-немачки план. То је питање свих питања. Према томе, ми овде имамо јасну ствар која се онда персонализује, па се каже овај је Црногорац, овај је, не знам, на линији Клауса Шваба, овај трећи је овакав, а ко није једини споран никад, а он спроводи линију Клауса Шваба, он има за премијера особу која је била службеник USAID-а… – то може, то нема проблема, то никога не узбуђује, и кад се критикује та особа, не критикује се онај који је поставио, јер она сама не би добила ниједан глас на изборима…
***
Суштина је у томе да ви имате једну концепцију која, у ствари, се зове шерше ла фам (cherchez la femme, франц. – нап. СтСт). То је једно начело полиције, које гласи „тражите жену“. Дакле, начело криминалистичке полиције да у решавању нејасних случајева, нејасних заплета криминалних, треба тражити где је ту жена, јер ће жена, било као актер, било као помоћни актер одвести до истине… у овом замешатељству, у овој какофонији, у овом организованом хаосу којим се, опет наглашавам, контролише отпор, јер овде се све контролише осим џепова отпора… То замешатељство можете веома једноставно да рашчланите – само уведите принцип „тражите Вучића“. Дакле, шта год вам се прича, шта год се деси, поставите себи једно питање (…) – где је ту интерес власти и председника Србије?
Разговор водио: Љубомир Стефановић
Наслов, транскрипт и опрема: Стање ствари
