Страдање Срба од УЧК терориста: Правди се не надам, само бих да сазнам судбину мајке

Пре 25 година припадници УЧК извршили су прве отмице Срба у селима у околини Дечана, а након четврт века судбине седморо настрадалих Срба и даље су махом непознате. Лидија Миленковић, ћерка настрадалих Милице и Милоша Радуновића, очев гроб у Пећи не може да обиђе, али његову трагичну судбину зна, за разлику од мајчине која се још увек води као нестала.

Миленковић се за Косово онлајн присетила последњег сусрета са родитељима који се десио 1998. године, 18. априла, на трећи дан Ускрса. Од тада их није више видела.

„Био је трећи дан Ускрса, били смо код родитеља, мој брат и ја са децом и породицама. Пуцало се цео дан, мада у даљини, не баш ту у селу Дашиновац. Молимо ми наше родитеље да иду са нама, али они сматрају да нису никоме ништа лоше учинили, да они знају те комшије у селу, да су неки чак и кумови и нисмо успели да их убедимо да крену са нама“, испричала је.

Присећа се да се са породицом и децом 18. предвече вратила у Ораховац где је тада живела.

„Изашли смо из села и више родитеље нисам видела. Чула сам да су их убили 23. априла али ми, њихова деца, немамо ништа званично. Нико нам ништа није рекао званично, али се сматра да се то десило 23. априла јер од тада више није могло да се иде од Дечана према селима, тамо је већ био ОВК и као главни Рамуш Харадинај. Ми смо тражили одговоре, разне приче слушали, али конкретно ништа нисмо добили“, навела је.

У септембру те године, пронађене су кости Милоша Радуновића, а Лидија наводи да су сахранили две, три кости у Пећи где имају породичну гробницу, а које су им дали након идентификације.

„То су две, три коске које су идентификоване, то смо сахранили у Пећи јер тамо имамо породичну гробницу, а моја мама се још увек води као нестала и ја се надам да ћу сазнати где јој је гроб. Не надам се више да је жива, али се надам да ћу сазнати где јој је гроб и како је страдала“, наводи.

Прича да су је звали из Хашког трибунала и да је долазила у Београд да разговара са њима и то сваких пет, шест месеци.

„Они се промене и онда иста питања, исти став, исто све и добро видећемо. Прође шест месеци они се само промене. Ишла сам два пута, када сам отишла трећи пут рекла сам ‘немојте више да ме зовете јер ви дођете само да испуните неке ваше норме и ништа не решавате’“, наглашава.

Две, три године након што је сахранила оца, како додаје, појавила се комисија да испита да ли је Милошев идентитет тачан.

„Узимали су нам крв да би се урадио ДНК и испоставило се да стварно јесте мој отац. За оца имамо информацију да је стрељан и имамо те неке кости за које су потврђене да су његове. Нашли смо и одело где је био његов новчаник, значи да је он стварно, али то је пронађено у септембру и ко зна шта се све десило, развукле лисици и пси, али знали смо по гардероби, његова лична карта, возачка биле су ту. А за маму немам баш никакву информацију, она је иначе била срчани болесник и могуће је да је од страха када је видела да тату воде.., али не знам, сада нагађам и у својој глави нешто размишљам, али води се и даље као нестала“, кроз сузе прича Миленковић.

Када су ископавали посмртне остатке њеног оца, Лидија је пристала да иде да да крв за ДНК, али је поставила услов да иде до Дашиноваца, да види тамо шта има.

Како каже, то су испоштовали, возили су је са пратњом, али разочарао је њихов однос према деци која су чувала стоку поред улице.

„Разочарала сам се када сам видела да деци поред пута која чувају говеда свирају и машу као да су атомске бомбе код те деце“, додала је.

Упитана да ли очекује да ће правда бити задовољена с обзиром и на суђење у Хагу, а и на договор о несталима у оквиру усменог споразума Београда и Приштине постигнутог у Охриду, Миленковићева каже да се не нада никаквој правди, већ да се нада да ће доћи до ексхумације и да ће сазнати где је и како настрадала њена мајка.

„Иначе, правду не очекујем, све се види и зна и ми смо свесни овог безобразлука. Чисто сумњам, ја сам доле одрасла и остарила и знам да све и да се потегне то питање у оквиру дијалога, Албанци никада неће рећи оно што није њима у корист. То је такав народ и не очекујем никакву правду. Харадинај је био главни за део где су моји родитељи живели, па шта смо видели, отишао, прошетао се и доказао своју невиност. Ништа не очекујем, само се надам и молим Богу да сазнам где ми је мајка погинула“, наводи.

Када је реч о другим Србима који су настрадали у том походу терористичке УЧК, Миленковић наводи да има информацију да су се њен отац и Слободан Радошевић борили са Шиптарима, али да су стрељани.

Међутим, како додаје, и те информације да су ухватили њеног оца и одвели га до Радошевића, као и да су се њих двојица супротставила припадницима УЧК-а и да су стрељани, су незваничне.

„Они су убијени надомак села, ту су нађене те кости, води се као Радоњичко језеро, али нађене су кости мало изнад нашег имања. У селу су тада остали и Влаховићи, Милка и Милован, као и две сестре о којима ништа не знам, била сам млада, а њих две су живеле мало даље. Њих седам, осам више није изашло из села, а ми вечито трагамо за свима њима“.

Наводећи да су је из Хашког трибунала питали има ли доказа за било шта, Лидија наглашава да им је одговарала да има било какве доказе ни она данас не би била жива.

Пре 25 година, 23. априла, ОВК је извршио прве масовне отмице Срба, а тог дана 1998. године киднапована је Милица Радуновић из села Дашиноваца код Дечана, која је уједно и прва евидентирана жртва отмице на Косову и Метохији.

Од 23. априла 1998. године убијено је и отето седморо Срба: Милица Радуновић (1938) и њен супруг Милош (1938) Слободан Радошевић (1943) из Дашиновца, Вукосава Марковић (1937) и њена сестра Даринка Ковач (1932), из Горњег Ратиша, које су убијене и пронађене поред Радоњичког језера.

Прегледом форензичара утврђене су прострелне ране ватреним оружјем, а на телу Вукосаве Марковић и вишеструки преломи костију.

Злочини су настављени у селу Горњи Ратиш, а отети су, мучени и убијени Милован Влаховић (1935) и његова супруга Милка Влаховић (1933).

Посмртни остаци Милована Влаховића пронађени су 12. септембра 1998. године, као и посмртни остаци Слободана Радошевића и Милоша Радуновића на путу ка Дашиновцима, а делови женског тела и спаљене одеће нису могли бити идентификовани.

Форензичари су потврдили да је најмање 39 земних остатака жртава, пронађених на ободу Радоњичког језера, а шест жртава на пољопривредном добру Економија.