ДУШАН КОСАНОВИЋ, СРБИН ИЗ ХРВАТСКЕ:  ТРАГЕДИЈА НЕТРАГИЧКОГ

„Ово изнад свега: буди истинит према себи.“ – Хамлет

Има појединаца као и народа који по карактеру или по нарави ствари нису духовити или нису уопће у стању бити духовити (не комични). Међу прве спадам ја, а међу потоње Хрвати. Ту смо гдје смо! Мислим да је код мене пресудна она шопенхауеровска представа о озбиљности … а код потоњих етнопсихолошка патолошка структура.
Међутим, не би у овоме било ништа толико штетно или чудно, кад Хрвати не би били импотентни и за оно трагичко (не трагично). Срби примјерице, знају и могу бити и духовити и комични, али нити они, немају смисао за оно трагичко (не трагично). Опет је у питању етнопсихолошки фактор.
Ако бих банализирао ситуацију и питорескно појаснио: Хрват ће ти се насмијешити и рећи: „мој наклон“, „просим лепо“, „љубим ручице“, а потом ће платити неком да те сачека у мрачном ходнику и нечим избоде; Србин пак, одмах ће те послтати у к…ц и ударити шамар.

„Човек се може смијати, смијати и бити негативац.“ – Хамлет

Крлежа је примјерице, нијансирано појашњавао да хрватство није хрватство: једно је хрватство фишкала, који на топлом сједи, уз кроасан и бијелу каву читајући Вечерњи лист, а сасвим је друго хрватство дебеле кумице на плацу која се стојећи смрзава испред гринцека. Међутим, кад је у питању „влашка напаст“, ту су пилари, поштари, пандури, фишкали, чистачице, професорице, академици, и сви остали, у хипу – „за дом спремни“! Срби пак, и кад Србе прогоне или вјешају на националној основи – окрену главу и покрију се ушима. Па су у стању, као у мом примјеру, који сам почетком деведесетих ивукао живу главу, усред Београда мирно рећи: „Сви сте ви за нас Хрвати!“ Код Срба су, дакле, чињенице старије од мисли, гдје је субјект објект онога што је једном било истина. Трајни инфантилизам духа у статичкој некомуникативности. У Хрвата је пак, у стилу најпримитивнијег детерминизма ипак ријеч о помрачењу духа апсолутног колективизма са знацима некрофилства. Хрвати, тражећи кривца са властиту не-субјективност у другоме, екстериторизирају властиту злоћу у ван-себни свијет. Од Триглава до Вардара, мртве баре са жабокречином бљутавих баналности.

„Људи у бијесу ударају оне који им желе најбоље.“ – Шекспир, „Отело“

Елем, када се ради о највећим хисторијским доживљајима једног човјека, једног доба и једног народа, онда је мјера којом само и смијемо да мјеримо оно што је врховно – трагедија. Нема културног човјека који не зна законе трагедије, онако како их је формулирао Аристотел, на основу грчког пјесништва. Најкраће речено, трагедија настаје када главни јунак пријеђе свој, од богова му дани човјечански оквир, када га ухвати претјерано самопоуздање и крута саблазан надмености, нечовјечанске гордости и осионости хибриса: претјеране вјере у себе мимо свакога уподобљавања себе-човјека Богу.

„О научи ме како да заборавим да мислим.“ – Шекспир, „Ромео и Јулија“

Када су Грци побједили Перзијанце, најмоћнију империју тога доба, када је и на бојном пољу свјесна и разумна Европа побједила несвјесну и мистичну Азију: Европа је била оличена у Грцима, а Азија у Перзијанцима и у њиховом краљу Ксерксу – онда је Грчка ликовала због ове побједе и својих племена, и свог човјечанског идеала, и свог моралног става и, штавише, своје политичке и философске концепције. Есхил, највећи трагичар кога је до данас дало човјечанство, хотећи да прослави овај најважнији догађај у животу човјечанства – јер је омогућио стварање Европе и европског духа – Есхил није пао у вулгарну грдњу Перзијанаца и Ксеркса, нити у неуздржано хваљење Грчке и грчких ратника. Есхил је грчки тријумф преокренуо у савез грчког човјека и грчког духа  са божанством, са моралним законима који владају у васиони. У својој трагедији „Перзијанци“ Есхил прославља  Грке на тај начин што приказује како је грчка побједа одјекнула и видјела се, не у Грчкој, него у Перзији, и не толико као ствар борбе између људи, него као начело борбе за највише моралне вриједности.

„Неки се рађају сјајни, други постижу величину.“ – Шекспир, „Богојављенска ноћ“

Повлачим информацијску паралелу: сјећам се „србочетничке агресије“ на „младу демокрацију“, када су политички прождирали хрватске Србе, а медијски је приказ био овакав: са „нападнуте“ стране, ЗНГ-е са круницама око врата у рушевинама гранатираних кућа свирају Моцарта, а са друге стране, мрских им „нападача“ – са шубарама на главама брадате пијандуре са ножем у зубима кидишу на обданишта и школе!
Хрватска импотентност за оно трагичко, посљедица је ван-субјектног егзистирања, а присутним сарказмом мржње помјешаним са болећивим сентиментализмом генерира се лишеност духовитости. Одсуство трагичког открива одсусво субјекта.
Гледано кроз хисторијску призму, а са наслова културних досега, лијепе умјетности, стваралачких капацитета, критичког промишљања, морала и естетике, како појединаца, тако и народа, овдашња балканска племена  нису нити до пета античким Грцима и то не само по (не)смислу за трагичко. А европска Хрватска пак, фундаментално онтолошки и егзистенцијално антрополошки, није нити до пета овој Србији која је под вишегодишњом хибридном агресијом.

„Пакао је празан и сви ђаволи су овде.“ – Шекспир, „Олуја“

Једна дигресија, али биолошки повезана са трагедијама. Сузе су текућина коју излучују сузне жлијезде смјештене изнад очне јабучице. Сузе се највећим дијелом састоје од воде и натријева клорида. Изузев жалосница, постоје и сузе радоснице! Сви смо чули за изразе „плачигуза“, „цендрало“, „плачљивко“, „дериште“, итсл. Моја је мајка била простодушно и емотивно биће, па ако би јој се обратио како не треба – заплакала би; ако би је загрлио и рекао неку топлу ријеч – заплакала би. Међутим, има особа попут моје пунице и сусједе, а које су импотентне за сваки емоционални одазив – не знају нити туговати! Међусобно се доста разликују. Примјерице, рецентан случај, када отиђох сусједи, јер јој је напрасно умро син, а она изгледа као и увијек. Када ми се причом отворила, почели су из ње излазити неки неартикулирани јецаји и неко ружно ридање, а чим је завршила – нити сузе!

„Тако мудри тако млади, кажу, никад дуго не живе.“ – Шекспир, „Рикард III“