„Они као хоће да се отцјепљују, а ми им као не дамо“, и данас одзвањају разочарано-престрашене речи војника ЈНА Бахрудина Калетовића током сукоба у Словенији. Можда је, веселник, пошао у војску стварно верујући у паролу „и после Тита – Тито“ и да је Југославија вечна, али је ту, на положају, док су фијукали меци, осетио да се ради о политикантском продавању магле. И оних што привидно бране земљу и оних који се кобајаги војном силом територијалаца од ње одвајају.

Резултат замајавања да им ЈНА то „као није дала“ убрзо се видео и даље према истоку заједничке земље. Онда, када је у Хрватској глумила „УНПРОФОР пре УНПРОФОР-а“ раздвајајући, о апсурда, оне који чувају државу и хоће да остану у њој, од усташоидних сецесиониста жељних српских вратова. И када се – све поштујући одлуке политичара, односно „цивилну контролу војске“ – из БиХ храбро повлачила, и сама у колонама страдајући од исламистичко-криминалних банди и остављајући народ, иако је била „народна“, да се сналази како зна. Као из јужног дела Старе Србије, под узурпираним именом Македонија, коју је напустила сва поносна што је то учинила без губитака. Временом се огуглало на те илузије пред цунамијем нових.

Интеграциона обмана ЕУ

Пренемагање – не много суштински различито од поменуте словеначке и каснијих епизода – уследило је као постмодерни постулат у односима Запада према европским „варварима“ с друге стране лимеса, тј. источно и југоисточно од трансгресионог фронтијера. Тамо где се налази Србија.

Безброј обећања, перспектива, агенди, писама о намерама, иницијатива, преговора, резолуција, споразума, анекса, интегративних идеја и модела, како европских, тако и балканских. Наравно, укључивање у ЕУ сматрало се аксиомом, прворазредним националним интересом и неупитно позитивним (гео)политичким исходом. Свакога ко би ту мантру довео у питање, макар и уз необориве аргументе, инсталиране политичке номенклатуре и њима одана средства информисања хитро су проглашавали безмало „зрелим за Лазу“.

Стога би се у вези са „европским путем Србије“ могло у бахрудиновском стилу рећи: „они као желе да нас приме, а ми као нећемо да одустанемо“.

То обећање чланства одавно се претворило у оружје којим се постижу много већи резултати него класичном војном агресијом. Домаћој прозападној политичкој елити служи као параван за дилетантизам, алиби за одлуке супротне националним интересима, образложење за промашене дипломатске и економске потезе, оправдање за очигледну кратковидост у стратешкој оријентацији земље.

Дискутабилна интеграција

„Морамо да чинимо такве ствари због европских интеграција!“ То је несувисао одговор на свако неслагање, непристајање и питање зашто се држава води, посматрано са „српског становишта“, у цивилизацијски, геополитички и економски крајње дискутабилну интеграцију, као и зашто се доноси нека конкретна упитна одлука на прописаној „мапи пута“. Још ступидније од тога је само оно: „Нећемо, ваљда, у евроазијске интеграције“.

Основно питање јесте: зашто Србија мора у ЕУ, чак и да је ЕУ хоће? А неће! То на сваком кораку показује својим (не)чињењем, али се наши ЕУ-фанатици позивају на изјаве њених званичника чије позиције и мандати подсећају на проточни бојлер. ЕУ стално управо на нашем примеру показује да је ни најмање не обавезују ни потписани уговори и документи, а камоли пригодне речи Хермана ван Ромпаја, Жозе Мануела Бароза, Жанa Клода Јункера, Кетрин Ештон, Федерике Могерини и сличних „(политичких) комесара“.

Да ли су остали важни и ко их се још сећа? Као што ће се за коју годину мало ко сећати актуелних Урсуле фон дер Лајен или Шарла Мишела. А затрпавани смо њиховим лицемерним похвалама како је „Србија Европа“ и „ЕУ није комплетна без Србије“, а стрепели од извештаја да „Србија не може седети на две столице“ и да суицидно „у својој спољној политици мора да следи ону коју води  ЕУ“ (читај: да уведе санкције Русији).

Штап и шаргарепа

Зар још увек није јасно да је пријем Србије у ЕУ „не липши магарче до зелене траве“? Примиће је само ако јој буде преко потребна и за то неће бити неопходно испунити никакве услове нити фамозна поглавља. Слично Румунији и Бугарској. Тачније, прикључиће је ако буде потребна САД и НАТО-у у њиховој „источној (гео)политици“.

Зашто би, иначе, вашингтонски званичници упорно понављали да ће САД учинити све да Србија постане члан ЕУ. Зар није апсурдно: САД ће помоћи да Србија буде примљена у наднационалну интеграцију која није део САД нити је САД део ње!? Да ли заиста није? У супротном, ако/док Србија не буде употребљива у „великом обрачуну“, вечно ће остати пред рампом на „путу у ЕУ“. Ван Запада, али везана за Запад, да се ни случајно не би окренула Истоку. У карантину тзв. Западног Балкана, који за нову прилику, као трансформерс, постаје Отворени (Балкан). Симулакрум!

Да је чланство Србије у ЕУ пре за Музеј илузија у београдској Нушићевој улици него реална опција за блиску будућност сасвим је јасно из познатог писма Вилија Вимера упућеног канцелару Шредеру почетком маја 2000. године (постало јавно 2005.), где недвосмислено пише да САД захтевају да „Србија трајно мора да буде искључена из европског развоја“.

У њему се налазе и други одговори на плачљиво питање еврофилних Срба: па зашто нас неће? Од „захтева да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово“ (још тада, непуну годину после окончања рата, а осам година пре самопроглашења и првих признања!), до потпуног редефинисања геополитичке структуре „од Балтичког мора до Анадолије“, где ће се ширењу НАТО-а подредити сви европски интереси, правила и правни поредак.

Излизани аргументи

Упркос томе, српска политичка номенклатура и њена интелектуално-пропагандна логистика већ готово четврт века претећи, повишеним тоном, понављају излизане псеудоаргументе: „Србија је опкољена чланицама ЕУ и НАТО“, „више од 60 одсто трговинске размене Србије је са ЕУ“, „Србија је у Европи, а не у Азији“, „није Србија руска губернија“…

Зашто овакву Србију и овакве Србе неће Запад у своје економско-политичке и војно-безбедносне интеграције? Зато што су своји, непослушни, непредвидиви, виолентни, слободарски, махом православни, словенски и проруски, те имају историјско памћење, државотворност и пијемонтски балкански империјални дух.

А какву Србију и Србе би хтели? Преобраћене, подређене, дисциплиноване, бескрајно трпељиве, фрагментиране границама, сведене на ужесрбијанску „безопасну меру“, дистанциране од своје цркве и светосавља, без националног идентитета и косовског завета, беспоговорно прозападно, тј. антируски настројене. То би им била одговарајућа Србија и пожељни Срби! Неко рече: да постану „балкански Чеси“.

Али, уз све напоре и методе – то не бива. Зато грађане Србије нико није референдумски питао пре уласка у процес прикључивања ЕУ, да ли уопште желе у ту наднационалну интеграцију. И неће питати, можда чак ни пред „свршен чин“. Очигледан је страх од одговора, на који упућују чак и она намештена истраживања јавног мњења. Нарочито ако је цена – а јесте –  признање „независног Косова“.

Извор РТ Балкан

Насловна фоторафија: EU/Etienne Ansotte