Милкић о страдању Срба: Све ми је на Казанима остало

Апелационо веће Врховног суда Федерације БиХ потврдило је пресуду Кантоналног суда у Сарајеву којом је Самир Бејтић ослобођен оптужби за ратни злочин над Србима на Казанима. То је повод због ког смо контактирали Ненада Милкића, књижевника који пише о незабораву.

„По други пут убијају мученике са сарајевских подтребевићких Казана. Када оне који су чинили злочине под изговором да „нема довољно доказа“ пуштају на слободу. Када градоначелница тог града поставља таблу на месту српског страдалништва, а на табли написано „грађани Сарајева“. У дане када их многи Срби, сабраћа и саплеменици, заборављају… Гладна је требевићка јама, гладна. Још се није Срба заситила“, каже за портал ИН4С Ненад Милкић, српски књижевник и писац који пише о голготи српског народа. 

„Листам фотографије, а душа ме подсећа на сваки корак који сам прошао, на сваку грану за коју сам се ухватио, на камен који сам пољубио, на браћу и сестре са којима сам на ходочашће кренуо… на душе које су нас дозивале, на јауке које сам чуо, на живе слике колона мученика који се пењу уз планину путем без повратка. Чудан је осећај када знаш да си један од ретких Срба који се са овог пута смрти вратио.

Годинама није било „свежих“ слика са тог места. Не би их било још ко зна колико дуго. Срби тамо не иду. Не смеју, неће или не знају, сасвим је свеједно. Бошњаци га скривају са намером, са разлогом. Док год је Казана уклесаног међу стенама са њихове стране Требевића дотле је и срамоте за све што су урадили својим српским суграђанима. Док год је хука ветра са злослутне планине, дотле је раздируће тишине оних који су из оближњих кућа Бистрика и Широкаче могли видети и чути шта се на Казанима дешава.

Срце се још увек није смирило. Лупало је као лудо док сам залазио све дубље у мрачни лавиринт уских улица Бистрика. Хтело је напоље када смо зауставили кола, а на суседном брду угледали Казане. Вукло ме је брже него што су ноге могле испратити. Годинама крећем на ово место и нисам желео да ми сада, када сам тако близу, нешто стане на наш пут.

Господ, слава му и хвала, учини да између кишних дана баш на дан нашег ходочашћа засија Сунце и подигне маглу, тако да нам се цело Сарајево указало као на длану. Растера змије из камењара да можемо проћи. Што је до природе и звери, учинио је, што је до људи није могао. Јер људи, ти који су живели и живе на поглед од Казана, као живи сведоци нељудскости, одавно нису под његовим скутом. Таман припадају сотони, колико и врата пакла која се баш на падинама Требевића отварају. Јер шта друго морају бити они који на почетку стазе, наше и побијених мученика, подигоше споменик „славној“ Десетој брдској бригади. Истој оној која је на Казанима убијала. Истој оној чијој су срце и снага и дан данас на Бистрику, кроз који је ваљало проћи.

Знали смо да морамо и знали смо да желимо. Знали смо да нас чувају сенке оних који и данас почивају тамо. Након непуних 30 година кренули смо њиховим трагом. Да им свеће запалимо. Да се Богу помолимо за њихове душе. Да за опроштај замолимо јер толике године их нико није посетио. А и да оне који са чуђењем нашу малу колону посматрају подсетимо да посао нису завршили. Да има још нас који памтимо и преносимо даље.

Опростите, рођени моји, немам ја снаге за ово. Ни довољно суза, а ни довољно речи. Напослетку, ни довољно душе. Све ми је то остало на Казанима.
Са посетом јами завршило се и моје стварање Костију. Ја сам своју „Јасмину“ пронашао. Свећу сам јој за душу запалио. Молитву очитао. Знам да су и остали на овом ходочашћу, пронашли свој мир. А ви, шта ћете ви ако не пронађете своје „Јасмине“?

Знам да ће многи рећи да се „не треба враћати у прошлост“ и да се мора радити на „помирењу“. Можда. Сигурно бих и ја тако мислио да нисам видео све што сам видео док сам радио Кости. Вероватно бих био несигуран у своје мишљење да нисам посетио Казане. А кад вас пут нанесе у Сарајево (на жалост многе пречесто наноси) знајте да баш тамо морате научити о прошлости, како вам прошлост не би у будућности на врата покуцала. Јер нису далеко Казани од ваших кућа. Велика је то јама, велика и гладна, још се није српства заситила. Ја сам своју лекцију научио, а веру утврдио. На Казанима и стотинама других стратишта по Сарајеву.

Текст бих завршио цитатом брата и сабрата у ходочашћу Михаила Меденице: „… са Казана је најлепши поглед на Сарајево, најружнији поглед на Сарајево, последњи поглед на Сарајево… Град који без Срба нема права да се зове градом. Никада више!“

Милкић је аутор многих романа.

„Ми смо бранили Кошаре“ трилогија је коју је посветио јунацима са Кошара који су животом бранили огњиште. Књиге су засноване на истинитим догађајима испричаним од стране преживелих хероја и настале у знак сећања на оне који се са Кошара нису вратили.

Након трилогије, следи нова. Прва књига трилогије“Погром“ зове се „Кости„. У коштац се Милкић ухватио и са страдањима Срба у Сарајеву, покушавајући да и тај део истине отргне од заборава, стапајући се са судбинама, патњама и борбама тих јунака, дискретних хероја који су писали историју стоички, чувајући свој дом, образ, земљу, знајући да је живот у тим ратним тренуцима ништа друго до коцка…

Ове године, и други део трилогије под називом „Погром“ угледао је светлост дана. Књига „Колона“ говори о новијој историји Крајине описаној у причи која прати кретање две наизглед одвојене, али у многим тачкама сличне колоне…