НЕМАЊА ДЕВИЋ: У аутобусуУ аутобусу

Изузев „Даре из Јасеновца“ из 2021. и неправедно заборављеног „Краја рата“ из 1984, ни у једном филму снимљеном у Београду није се могао видети екранизован усташки злочин

У пуном аутобусу на међуградској линији је загушљиво, као у оној картонској кутији са сијалицом, кад стигну мали пилићи. Слично и мирише, сећам се кад би ме покојна прабаба принела кутији да их видим – и осетим.

Нема вентилације, већ као да је упркос топлом дану укључено и некакво грејање. Педесет путника у аутобусу се згледају, презнојавају, уздишу. Али и сви ћуте, као да су у душегупки, предодређени да буду на путу без повратка, а не у регуларној вожњи, која траје нешто више од сат и по. Тестирам и њихово и своје стрпљење и придружујем се колективној ћутњи. Вожња траје пола сата, налазимо се на трећини пута, али и презнојавање и ћутња се не прекидају.

Одлазим до возача и љубазно га питам да укључи климу/вентилацију, јер је путницима нелагодно. Човек без речи пали климу. Након свега неколико минута лакше се дише. На лицима сапутника сада се чита задовољство и благодарност. Али и даље сви ћуте…

Овај експеримент понављао сам до сада више пута. Резултат је увек исти: трпљење до нивоа садомазохизма. Без да се ико јави. И можда је закључак тотално погрешан, али мени говори о једном народу који је спреман да ћути, ћути… и трпи, трпи, трпи…

Мисли у наредном сату лете на разне стране. Почињем да пишем текст под насловом „У аутобусу“ на ову тему, о трпљењу као некој врсти стоицизма (ведрог стоицизма, окарактерисаће читав српски народ у Првом светском рату Фортијер Џоунс), али ми сам наслов намеће другачији правац размишљања. Ко у Србији може да испише такав наслов, а да се не сети чувене сцене из филма Лордана Зафрановића?

Окупација у 26 слика

Проблем је што она није била само филмска, већ је инспирисана истинитим догађајима. Снимању филма „Окупација у 26 слика“ претходило је, према речима самог Зафрановића, темељно истраживање у архивима, а иако је од тада прошло пуних 45 година, ови кадрови остали су на читавом постјугословенском простору ретки који приказују неки сегмент холокауста и геноцида над Србима у НДХ.

Изузев „Даре из Јасеновца“ из 2021. и неправедно заборављеног „Краја рата“ из 1984, ни у једном филму снимљеном у Београду, није се могао видети екранизован усташки злочин.

Баш онда када се чинило да је политика братства и јединства достизала свој врхунац и када је српски народ зарад те политике пристао на тиховање о својим жртвама, 1978, на великом екрану појавило се контроверзних седам минута, који су приказали најпре хапшење и терор над „непријатељима НДХ“, и то ни мање ни више него у Дубровнику, туристичком центру о чијој се толеранцији и култури надалеко говорило.

У усташком аутобусу, који одлази дубоко у градско залеђе, вози се око 12 ухапшеника: Јевреји, један бивши жандарм, по свему судећи Србин, цивили о чијем националном и верском идентитету се не говори, свештеник – руски емигрант, морнарички официр и слепи свирач.

Најпре се позивају „Жидови“ да иступе напред, а усташе усред аутобуса почињу да им маљевима разбијају главе. Притом, усташе нису приказане у црним униформама у маниру комунистичке кинематографије, већ као до јуче обични људи из суседства, у цивилу и без војних обележја, што сугерише ширу народну подршку која су „три камиона усташа“ имала у Хрватској.

Изливи незадовољства

На протест везаног жандарма, који покушава да заштити Јевреје, усташе разбијају главу и њему. Онда следе чак и по садашњим мерилима бруталне, али реалистичне сцене мучења и убиства ухапшених: некима од њих забијају клинове у главу, друге пробадају ножевима, треће секу секиром. Ухапшену девојку силују, а затим касапе камом, а свештенику, пошто их је изиритирао молитвом, усташе најпре секу језик, а онда и њега убијају. Све то се дешава уз приморске звуке слепог свирача, који на крају и сам бива масакриран.

Сцена из аутобуса подстакла је изливе незадовољства широм Хрватске, посебно пошто је у светлу догађаја из НДХ приказала Дубровник, град уз помоћ кога је хрватски народ у Другој Југославији успешно вршио своје историјско „ребрендирање“.

Почеле су да се јављају и приче о другим „аутобусима смрти“, попут оног из Ливна који је возио према Купресу и где су српски сужњи такође мучки побијени. А пошто су, номиновани за „Оскара“, аутори филма одбили да сцену из аутобуса скрате са седам и по на три минута, и међународна критика га је оценила као контроверзаног.

Као што је српски редитељ Жика Митровић после епског „Марша на Дрину“ морао да снима језиву „Ужичку републику“, и млади Зафрановић је после жигосања усташа морао да се на филмском платну „освети“ и српским четницима. Три године после „Окупације“ урадио је „Пад Италије“, са приказом искарикиране ЈВуО која пљачка стоку и коље хрватску децу. Они у овом приказу нису толико сладострасно мучили своје жртве, али су ударили и на децу, коју би чак и усташе поштеделе…

Судбина оца Василија

Но и фамозна сцена из аутобуса, разумљиво за време у коме је настала, садржала је неке релативизације усташког злочина. Међу жртвама је морао да се нађе и један „поштени Хрват“, у складу са постојећим политичким стереотипима, а руски свештеник који је мучен у аутобусу заправо је био српски. Звао се Василије Ковачина, и један је од ретких идентификованих жртава овог злочина.

Према штурим подацима, објављеним у споменици настрадалих духовника СПЦ, свештеник Василије био је парох у оближњем Метковићу. Завршио је богословију на Цетињу, потом био на служби у околини Невесиња и на крају, у оквиру исте епархије, прешао у Далмацију. У тренутку погибије имао је свега 29 година.

„Ухапшен је 18. јуна 1941. од усташа и одведен у Трпањ, а након неколико дана у Јањину, па у Стон и најпосле у Дубровник, одакле је 27. јуна 1941. спроведен у правцу манастира Завале, где је недалеко од манастира заклан“, записано је у наведеној споменици.

Жртвама овог злочина био је подигнут и споменик недалеко од манастира Завала, у складу са епохом са идеолошким натписом о „жртвама фашистичког терора“. У рату деведесетих и њега су уништиле хрватске снаге, и будући да се ово место нашло у саставу Федерације БиХ, није обновљен ни 30 година касније.

Можда би од оваквих примера и требало да започне наш повратак истраживању геноцида у НДХ. „Микроисторије“ и „студије случаја“, за разлику од комплексних тема логора, захвалне су за истраживање (лакше је савладати изворе и литературу) и буде мање контроверзи у јавности. Могу да буду теме дипломских и мастер радова на одељењима за историју при свим универзитетским центрима.

Личне и породичне приче речитије говоре о злочину од хладне и често непоуздане статистике. И, коначно, на основу њих могу се једнако сагледати сви процеси унутар НДХ, поготово „ритам смрти“ унутар ње.

Тежак задатак

Тамо где се усташка власт простирала у континуитету и пуном капацитету током читавог рата, показало се да је смртност српског становништва у појединим насељима износила и до 80 одсто.

Сада би требало најпре одабрати подручја истраживања, поготово на рубовима српског етничког простора, где би требало сабрати и укрстити стару литературу и нове изворе, и потом створити нови корпус литературе о хрватско-муслиманском геноциду над Србима 1941‒1945.

Столац, Чапљина, Љубушки, или Ливно, Купрес и Бугојно, или пак Бихаћ, Кладуша и Цазин, казали би много о страдању тих региона у НДХ, али би нам помогли и да боље и свеобухватније сагледамо Јадовно и Јасеновац. А уколико темељно истражимо немачку, италијанску, усташку, четничку и партизанску грађу о збивањима на територији Сребренице и Братунца 1941-1945, боље ћемо разумети како се одигравао и рат 1992-1995, будући да је ово била његова предисторија, за коју многи нису веровали да је окончана 1945. године…

„Јесте ли чули за…“, кренуо сам ниоткуда да питам свог случајног сапутника, средовечног господина, у загушљивом аутобусу на релацији Смедеревска Паланка-Београд. Нисам ни стигао да поменем асоцијацију на „Окупацију у 26 слика“ и судбину мученика оца Василија Ковачине, а пресекао ме је осмехом: „Вештачку интелигенцију?“ „Јесам, све време док путујемо читам на телефону о њој! Али далеко смо ми од тога кад ни честите клима уређаје у аутобусу не можемо да набавимо…“

Наредни сат прошао је у причи на сличне, неоптерећујуће теме. Радован Самарџић био је у праву када је још пре неколико деценија казао да је памћење за многе Србе тежак задатак: чувањем сећања на прошлост, они у своју свакодневицу уносе и многе ратне успомене, трауме, ожиљке. Али ма колико бежали од ње, она их упорно прати, као сенка. Спознајући је, помаже им да превазиђу искушења данашњице.