РУСИ И СРБИ – ЈЕДИНИ ПРАВИ САВЕЗНИЦИ 

ИЛИ ШТА ЈЕ МИТРОПОЛИТ СТЕФАН СТРАТИМИРОВИЋ, ПОГЛАВАР СРПСКЕ ЦРКВЕ У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ, ПОРУЧИО РУСКОМ ЦАРУ АЛЕКСАНДРУ ПРВОМ?

 

СВЕДОЧЕЊЕ ПРОТЕ САМБОРСКОГ

 

Година 1804, када је запламсао Први српски устанак. Поглавар Српске Цркве у Хабзбуршкој монархији, митроплит Стефан Стратимировић, шаље цару Александру Првом, преко руског проте Самборског, писмо где га упознаје са планом о ослобађању Срба на Балкану уз помоћ Русије.

Прота Самборски у јуну 1804. доставља писмо цару Александру и чувеном Адаму Чарториском:„Предузимајући далеки пут морем, будући стар и слаба здравља, ставио сам себи у дужност спровести Вашем Императорском Величанству нацрт митрополита српског народа, Стевана Стратимировића. Подвргавајући себе к стопама Вашег Императорског Величанства, заједно с њиме до суза молим, да не ставите у погрешку, што није потписано име састављача. Митрополит се није осмелио ово учинити, бојећи се, да главе лишен не буде“. Приређивач и преводилац овога писма, чувени прота Стеван Димитријевић, пише о томе:“Даље Самборски каже, како он лично зна овог митрополита и уверава господара Богом, који зна шта је у срцу, да је он истинити и ревносни пастир цркве и потпуно предан руском цару. Знајући из детињства најмилостивијег господара, као и то, да је он пријатељ рода људског и да је благостање, створено људима, најслађа пијћа души његовој, Самборски је без бојазни примио овај нацрт, и то не као политичар, него као служилац хришћанске Цркве и највернији слуга, чији је сав живот посвећен у искрену жртву Његовом Императорском Величанству. Друго је писмо упутио Адаму Чарториском, који је тада управљао Министарством Иностраних Дела, у коме га моли, да преда императору писмо његово са приложеним нацртом, који је он примио од словено-српског митрополита, и њему понавља, — „не као политичар, него као служитељ цркве, која заповеда учествовати у несрећи ближњих“.(1)

Тако је писао прота Самборски.

 

ШТА ЈЕ ХТЕО МИТРОПОЛИТ СТРАТИМИРОВИЋ

 

Суштина писма је једноставна: Срби су једини искрени руски савезници на Балкану. Сви европски владари, осим руских царева, имају своје савезнике. Чак и Наполеон се може ослонити на италијански народ и римокатоличку веру, али Александар Први савезника нема. Пољаци би могли бити руски саезници, али су они римокатолици. Грци су православне вере, али непоуздани, и лако спремни да издају савезништво зарад својих себичних интереса. Само Срби, истог језика и вере као и Руси, могу бити одани цару Александру.

Ако би Русија помогла Турској да сачува азијске поседе, онда би Срби од султана могли да добију аутономију – да плаћају данак Стамболу, али да буду суштински самостални. Тиме се не би мењале ни границе у Европи, мада, кад се види шта ради Наполеон, који самовољно мења европски поредак, ни то не би био неки превелики проблем. Беч би морао новој Србији дати Боку Которску и део Далмације, а заузврат би могао добити делове тзв. „Турске Хрватске“ и Влашке.

Руски цар би аутономној Србији могао послати неког свог рођака за кнеза, и са њим три до четири хиљаде војника, да би потврдио своје покровитељство јер Србима, у датом историјском часу, више одговара монархија него република. Ако цар нема намеру да свог рођака шаље у слободну Србију, онда би могао послати неког кнеза протестантске вере, који би морао да прими православље. Србима никако не сме бити наметнут римокатолик за кнеза, јер су папини следбеници притворни и користили би сваку прилику да Србе покатоличе.

На крају, митрополит Стефан се моли Богу да руском цару просветли срце ради помоћи једноверној и једнокрвној браћи на Балкану.

План се, наравно, није оставрио – цар Александар је, још увек, под утицајем свог западног васпитања, и нема намеру да експериментише са Балканом. Ипак, он шаље своју помоћ Карађорђу и његовим устаницима, а касније се и руска војска

заједно бори са Србима против Турака, почев од битке на Малајници 1807. Русија је, због напада Наполеона 1812, морала да се повуче, али Букурешки мир са Турцима је, умногоме неповољан по српски народ, ипак значио да Србија треба да добије аутономију у Турској, на шта се касније, у својим напорима у борби за слободу, наслањао кнез Милош. Саша Станојевић, пишући о заједничким борбама Срба и Руса у Првом устанку, истиче да су „здруженим активностима у Првом српском устанку остварени давни планови руске владе у циљу рушења моћног Османског царства у Европи уз сарадњу са балканским народима (у овом случају са Србима); после трогодишње самосталне и по много чему неравноправне борбе са далеко надмоћнијим непријатељем, улазак у рат од стране Русије умногоме је охрабрио устанике, дајући им наду и истрајност у борби коју су започели; заједничко ратовање и боравак руске војске у Србији у устаничким годинама умногоме су допринели даљем учвршћивању и ширењу братских и пријатељских односа српског и руског народа.“(2)

 

ПИСМО МИТРОПОЛИТА СТРАТИМИРОВИЋА

 

Русија је једна међу свима државама света по своме језику и религији. Владаоци се њени, у случају личних рђавих удеса, по примеру предака, лишавају поузданог прибежишта безопасности и искреног савезништва у напастима. Лишавају се они радости и утехе — имати свога језика, своје религије, свога начина мисли и подједнаких склоности савезника и узајамних заштитника, с којима су везе сродства и крви веће него ли оне, које се са народима других језика стварају, превазилазе их по неизраженом, али снажно осећаноме задовољству и утехи.

Сваки европски владалац има себи равног у религији или једнородности савезника, који им у своје време користан бива. Сам Бонапарта, ма колико да је силан, ма колико да је велики, привезан је по своме рођењу Италијанима и римској религији. Једини само велики и добродетељни господар Русије нема по народности и благочашћу себи равног и самим поданицима његовим савезног ни друга, ни пријатеља, ни, шта више, no учињеном му добру, поштоваоца. Савезници и пријатељи Русије друге вере и другог племена непоуздани су. Када би Пољаци, који су једног с Русијом језика, били и једне вере и исповести, онда би држава њихова постојала до сада. Грци су једне религије, Русија је показала наклоност за васпостављење њихове државе у Цариграду. Али ово не би одговарало намерама Русије — задобити себи верне и искрене савезнике. Јер, народ је овај горд и уједно подао, пријатељство је његово непоуздано : у свима ратовима Русије с Отоманском Портом Грци се нису показали верни. Они за малу привремену корист више иду на руку Турцима, него ли хришћанским владаоцима.

Нема под небом народа, који би имао толику љубав ш наклоност према Русима и руским владаоцима, као Срби што су. Једни језиком, благочашћем, подједнаки Словени! Простота њихова простоти руској је подобна; на све стране, осим Русије, признати, они, поред све удаљености, једину наду на Русију имају. Нема ли начина и зар нема места, да се владалац, Русије очински постара, да се овај добри словенски народ који Русију и Русе увек воле, изведе у политичко биће, а с временом и у жељено политичко савезништво?

Срби обитавају у Угарској на обема обалама Дунава, у Славонији, Хрватској, Далмацији и Приморју; такође и за овим, пределима у земљама Турске до Јадранског мора; цео народ међу реком Салом од границе Влашке до Скадра у Албанији међу реком Савом и Уном — Словено-Српски је с најнезнатнијим разликама наречја, тако да су и сви, који се налазе у Турској, рода и језика Словено-Српског.

У садашњим приликама може се део овога народа, који под игом и угњетавањем турским стење у самобитно политичко стање привести.

Кад би сверуски велики император изволео учинити представку султану, да он, задржавши за себе извесан умерени данак и слободу религије за Турке, који тамо обитавају, свему пределу у коме Срби живе, по обрасцу Дубровачке или нове Републике Седам Грчких Острва, дао независност и отпустио га под заштиту Русије, под таквим условом, да би господар Русије оне турске провинције у Азији, које се сада од султана оцепљују, њему загарантовао, па и ради задобијања нових сваку помоћ и садејство обећао, онда, вероватно, султан не би одрекао одазвати се, јер би, осим rope споменуте, добио он и ту знатну корист, што би на тај начин остале своје пределе, као и пограничне провенције, против напада осталих владалаца безопаснима учинио. Па и без тога, ако би се речене српске провинције, отргнувши се саме собом од султана, и против воље његове, предале најближој хришћанској држави (што лако и ускоро може последовати), султан би се не само сасвим лишио својих провинција, него би још умножио силе свога суседа, а тиме би створио себи велику погубу.

Што се тиче Аустрије, она би дужна била уступити Боку Которску и део Далмације. У замену за то може се њој дати део данашње Турске Хрватске. А кад би Аустрија и Срем уступила Српској земљи, онда би јој се у замену могао пре- дати Влашки предео до реке Олте. He указује ли се овде на пад Турске империје? Али ово веома брзо и само собом има последовати.

Остали европски владаоци могу бити успокојени овим: Прво, што васпостављење ове нове Српске државе не би било потпуно оцепљење предела њених од Турске империје, него би Срби плаћали данак, и, сматрајући се зависнима од турске Порте, у погледу осталих владалаца налазили би се као у једном истом пређашњем положају. Друго, у оној сразмери, у којој би увођењем оваквог стања следовало снижење Турске државе, узрастала би нова Српска држава и накнађивала би собом онај губитак у општој равнотежи Европе, што би се слабљењем Турске империје показао.

И тако, ако би могуће било споменутим начином ове пределе привести у самосталну област, онда, ради веће безбедности и вечитог утврђења такве државе, не чини се, да би недостојно било, да руски императорски дом за владаоца њеног одреди једног од својих великих кнежева. Простота, глупост или крајња суровоет оног народа, што под Турском облашћу живи, не би требало да застраши или осујети овакву намеру, с тога, што су Далматински Срби добри и кротки, тако од части и Херцеговачки, а они, који се у Боки налазе, стоје већ на извесном степену образовања. По природи је благ и љубазан сав тај народ, као и онај у Срему. Осим тога имао би такав нови владалац довести нешто војске из Русије, а, ако не би хтео сам онамо отићи, онда би преко намесника својих са три или четири хиљаде војске могао све управљати и у добар поредак привести. Због грубости народа републиканека конституција у самом почетку не би могла корисна бити, него јој треба претпоставити монархијску управу.

Али, ако господар Русије не хтедне ни једнога од кне- жева свога дома овој намери и производству одредити, или ако би се томе од осталих европских владалаца чинила сметња, у таквом случају потребно би било као таквог одредити неког од немачких зетова или шурака, или других савезних пријатеља својих, али нарочито протестанта, који би веру и источно православно благочашће ма и у потомству примио. Ово је зато лотребно, што римокатолик не би хтео благочашће источно примити, осем притворно и са смешом папства и унијатства, а под управом римокатоличког владаоца хришћани источног исповедања никада спокојни и од притешњавања и презирања слободни не би били, и у своме исповедању без опасности живети не могу. Ово је историјски позната и у самој суштини папске јерархије основана истина.

Овакав се појам о уздигнућу нове Словено-Српске државе толико живо представља мојему уму и срцу, тако је то корисно Руском императорском дому, толико је славио за сав Словенски род, да никакав и најтежи труд, никакви и највећи трошкови ради постижења овога не могу бити сувише велики негo сваки истинити, истинског словенског рода и ревности Русијанин и који свога господара искрено воле, дужан би био трудити се свима силама за остварење овога. To се остварење чини у данашње време могућнијим. Јер, кад Бонапарта сам, против толиких политичких поглаварстава, против интереса Европе, понекад и саме Француске, — може једнога краља уништити, другог исто тамо готово подигнути, једну републику изгубити а другу установити, један предео једноме, други другоме отети, додати, променити, кад је све ово без повода, без узрока, без правде учинити могао; кад је, велим, један, тако рећи, јуче- рашњи Италијанац Бонапарта, без савезника и противу свију готово владалаца, могао ово урадити, могао изнуравати и своје и осталих држава силе за овакве самољубиве само намере, онда зар не може добротворни, мудри и у целој Европи, по великому карактеру срца и духа свога, вазљубљени император сверуски за народ својега вероисповедања, који толико стотина година стење под игом тиранским, за народ својега језика, својега Словенскога рода и крви, који је или невино угњетени, или заборављени, а који непрестано са унутарњим уздасима и гoрућим усрђем њему јединоме руке уздиже и плаче за одржање и ослобођење своје — зар не може он за тај народ пред свом Европом отворена лица и намере радити? Зар не може и не ће он дело очигледне правде, дело човечности многобројнога и толиким односима себи спрегнутога народа пред лицем неба и земље срчано заштићавати? Еда ли је већ заборављена љубав словенског рода и језика у Русији, и зар да се бедни Срби чак очајати и под Турским тиранством вечито изгубити имају ?

Власи већ, и Молдавци, и удаљених Седам Острва грчка област, због једног само благочашћа и притворног по- литичког, можда, призрења, осетили су већ, осетили пред лицем целога света мужанство и мудрост владалаца Русије, која оживотворава њихову мишицу. А бедни Срби, и благочашћем и језиком, и крвљу, и усрђем, и свим, што саставља златне љубави савез, ближи од свију осталих, и — заборављени сасвим!!!

Ти, који си ове савезе учинио и снаге им задахнуо, зар ћеш Ти попустити и оставити их да заборављени буду и од стране Александра Великог и да буду изгубљени до краја? Или ули у срце Његово тугу плача њиховог, и они ће већ постати срећни. Буди воља Твоја!“

ПРИРЕДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

 

УПУТНИЦЕ:

1. https://pretraziva.rs/show/stevana-stratimirovica-mitropolita-karlovackog-plan-za-oslobodjenje-srpskog-naroda.pdf
2. https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0354-3293/2009/0354-32930939503S.pdf