Немања Девић: Војвода из Дечана

Повратак Србије на Косово представља се у таквим интерпретацијама као кошмар Европе, неумитно повезан са новом спиралом насиља и масовним прогонима. Али као што је косовска „независност“ једнострана политичка одлука новијег датума, без икаквог историјског утемељења, тако и српски и албански народ кроз векове повезују и нека заједнички проживљена искуства. И треба подсетити да је 1912, кад се српска војска вратила на Косово, краљ Петар Први Карађорђевић прокламацијом подсетио да она свим народима који живе у Старој Србији доноси „слободу, братству и једнакост“.

Тиме је држава заштитила муслиманску мањину на југу, и то је поновила упркос свим раздвајањима и трауматичним искуствима и 1918. године. И покушавала је да Арбанасе/Арнауте/Шиптаре/Албанце интегрише у ново друштво за читаве две деценије свог постојања.

Наравно да равноправност многима није одговарала, будући да су у периоду турске империје они били њен ослонац и повлашћени део. Међутим, према званичним пописима становништва из 1921, 1931, а и каснијих интерних елабората види се да број Албанаца и муслимана у Старој Србији перманентно расте. И не би могло да буде другачије да држава није исказала вољу да их интегрише.

О позитивним аспектима тих односа мало се зна и ретко пише јер нису у складу са постојећим наративом који се формирао на Западу. Можда је једини познатији пример Есад паше Топтанија, албанског политичара који се после Првог светског рата залагао за савезништво два народа, а који је убијен од својих сународника и потом сахрањен на српском војном гробљу крај Париза.

Један од најпозитивнијих, али и врло живописних примера сарадње на Косову и Метохији јесте питање тзв. манастирских војвода.

Манастирске војводе представљају почасно и плаћено звање (са ослонцем на средњовековну традицију) које је српска црква додељивала чуварима манастира албанске националности у периоду османске власти на Косову и Метохији, a који су заузврат у немирним временима бринули о њиховој сигурности. Њихово постојање забележено је у више светиња у Старој Србији, а до 20. столећа опстало је у Високим Дечанима, Пећкој Патријаршији и Девичу.

Досадашњи написи о овом феномену често имају тенденцију да или пренагласе или умање значај војводског звања. Истраживања у Високим Дечанима показују колико је заправо било нијанси у њему.

Манастирске војводе по свему судећи настају у 18. веку, када су турска освајања стала, а централна власт султана почела да слаби у провинцијама. Истовремено су у Метохији одметнута арбанашка племена, фактички господари ситуације на терену, покренула нов талас насиља над хришћанима, у којима су убиства, отмице, паљевине и пљачкања постала српска свакодневица.

Високи Дечани делили су судбину свог народа, па се у годинама око ратова и политичких превирања бележе и тешка страдања манастирског братства и имовине: 1820-их, у време грчког устанка, па 1844. у време устанка Арбанаса против турске власти, а онда и у доба Кримског рата 1853‒1856.

Од 1860-их ситуација је постала несносна, уз свакодневне зулуме над Србима и сталне покушаје Арбанаса да присвоје манастирске шуме и пашњаке. Извештаји исписани тада неодољиво подсећају на искушења са којима се српски народ сусреће на Косову век и по касније.

Већ тада, пише савременик, не би прошао један месец а да „Арнаути не пељеше“ Дечане. Узалуд су се игумани и угледнији представници Срба жалили и српским и турским властима. Из Кнежевине Србије могла је да стигне тек материјална помоћ, док су фермани из Стамбола остајали мртво слово на папиру. „Ферман у планини не важи“, говорили су Арбанаси. Врхунац насиља је уследио након Велике источне кризе и рата 1878. године.

Таква ситуација принудила је игумане да заштиту потраже и међу представницима околних албанских (муслиманских) фисова, од којих је и претила највећа опасност по светиње.

Тако је добит по Арбанасе била двострука: њихова власт на терену била би званично призната, а потом (иако се радило о типичној изнуди) и континуирано и добровољно финансирана од манастира. Манастир је потенцијалним заштитницима нудио готово властелинске привилегије: издашну финансијску добит и симболичне могућности које би му подигле углед међу другим фисовима.

Конкретно, у Дечанима је заштитник могао да рачуна на своју собу у конаку, а у феудалним односима значај је имала и чињеница да је јахао крај игумана, био поштован и дариван од православног становништва. Уз то је добијао и посебне бакшише, одело и обућу, храну, манастирског коња и оружје, манастирску гаранцију за отплату крвнине при обрачуну са другима. Зато је међу арбанашким фисовима често долазило до трвења око питања ко ће преузети функцију црквених војвода. Заузврат, манастир је добијао гаранцију о заштити и неку врсту војне помоћи у моментима када други нису могли да га заштите.

Након договора, албански фис, а у случају Високих Дечана то је био фис Гаши, бирао би свог представника, понекад и представнике, који би се представили игуману, па били потврђени и од турских власти. Сваки од војвода имао је и свог помоћника, неки и по више њих, и сви они били су такође плаћени и награђивани од стране управе манастира.

Колико су те релације биле компликоване и тешко спроводиле у пракси, види се и по догађајима с почетка 20. века. Тада су манастирско братство чинили руски калуђери, а обезбеђивао га је одред регуларне турске војске. Међутим, за односе са околним албанским селима и даље је био надлежан војвода.

Војводу по имену Рамуш, заједно са руским калуђерима и турским војницима, налазимо у тегобној епизоди спасавања отете српске девојке у Истинићу 1904, па у заштити манастирске шуме, налажењу украденог манастирског коња. Али у исто време, он ретко учествује у оружаним обрачунима са својим сународницима, иако је манастир тих година био нападан више пута; штавише, једном приликом отворено је исказао мржњу према братству које га је упошљавало, казавши оцу Арсенију да би „више волео да убије њега него каквог цара“. Његови момци, свесни да од њих зависи безбедност калуђера изван манастира, на различите начине су уцењивали управу. Можда је тај пример и најилустративнији о колико сложеном феномену се радило, и колико он надилази поједностављене историјске слике о племенитим Албанцима у служби српских светиња или пак о војводама као пуким плаћеницима манастира.

„Услуге“ војвода коштале су на годишњем нивоу око 110 дуката, што је у условима прелаза 19. на 20. век била изузетно висока плата. С друге стране, ма колико да је то коштало, њихова је помоћ била од великог значаја за опстанак царске лавре Дечана, као духовног, али и културног и националног упоришта Срба у Метохији. Уз њихову помоћ, дочекан је и вековни сан 1912. о ослобођењу Косова.

Баш тада, на историјској позорници деловао је Биљал Рустем, војвода Дечана о ком је похвално писао и најбољи зналац Старе Србије свог времена, Григорије Божовић. Војвода Биљал је у више наврата пожртвовано штитио манастир, поготово 1896. када је у сукобу са Малисорима и усмртио неколико својих сународника. Када је дошло до промене власти на југу и када су у Дечанима формиране прво црногорске, а онда и југословенске власти, и њега и његове сународнике манастир је сачувао од страдања. Дечанска братија задржала је институцију војводе и онда када им више није требала та врста заштите, не би ли им узвратила добро и помогла да се српско-албански односи одрже и поправе у југословенској држави.

Политички угледна фигура, у време Првог светског рата аустријски сужањ, представник умереније и помирљиве струје међу Албанцима али и готов на оружје кад то прилике захтевају, Биљал Руста је имао капацитет да у Краљевини СХС надрасте улогу локалног првака. Држава га је препознала као „српског националног радника“. Међутим, његов рад пратили су и његови сународници и не мирећи се са новом државом – убили су га из заседе 1922. године.

Узалуд је манастирска управа покушавала да очува добре односе кроз продужавање војводског звања његовом брату Салиху Русти, наредна деценија била је испуњена националним сукобима у Метохији. Када је дошло до окупације 1941, војводска породица није се баш чојствено понела према Високим Дечанима и њиховој имовини… „Њихова кућа бранила је манастир као Вук Бранковић Лазара на Косову“, записаће касније, својствено његовом хумору, дечански игуман Макарије.

Међутим, и у новим околностима нашли су се и међу Албанцима часни људи који остали верни српској светињи. Треба поменути Шабана и Маљу Азема и Алију Јусуфа, који су читав период окупације провели са дечанским братством у манастиру, штитећи га у више наврата и оружјем. Због тога су и они и њихове породице пропатили (и Маља Аземи је убијен од својих сународника), а оданости Дечанима нису се одрекли ни у периоду комунизма. Заборављене од свих, неуклопљене у нове вредности братства и јединства, и њих је помагао само још српски манастир – обнављао им запаљене куће, молио за пензије, стипендирао им децу.

Поставља се питање до када је онда опстала титула манастирског војводе Дечана? Веровали или не, црква је задржала то почасно звање све до 1991. године. После рата, у циљу помирења са локалном албанском заједницом, обновљено је и војводство Али Љана Демукаја, који ће имати важну улогу у спречавању учесталих напада на манастир 1960-их и 1970-их година. А онда је његов наследник 1991. писмено обавестио дечанског игумана „да они више не смеју да штите манастир, јер како они кажу запријетили су им мештани села Дечана да уколико они и даље буду чували манастир да ће се они као цијела кућа избрисати из муслиманског свијета и да они више не смеју бити нити Шиптари нити муслимани. Млади Војвода сам је вратио књигу ‘Ризница манастира Дечана’ на којој је била посвета књиге њему као младом Војводи, јер вели ако ми нађу моји кућни пријатељи више ме неће сматрати да сам Шиптар него Србин.“

Одустајањем од звања војвода 1991, суспендована је традиција породице Демукај/Руста дужа од стотину година, а уједно (у мирнодопским околностима) и угашена институција која је постојала вековима и изродила једну богату историју. Остала је, ипак, вера у човека. У јеку грађанског рата 1998-1999, међу масом албанских избеглица, управа манастира Високи Дечани пружила је уточиште и помоћ и потомцима старих војвода. А пре десетак година, кажу, један младић из ове породице, крочивши први пут у порту царске лавре, уз осмех је исказао жељу да се и он једног дана назове дечанским војводом…