Синиша Љепојевић: Како је Бајден понизио Британију

Сви амерички председници последњих деценија редовно, уз највеће почасти, посећују Велику Британију, али посета председника Џоа Бајдена Северној Ирској, која је део Уједињеног Краљевства, није личила на такве посете. У Северној Ирској председник Бајден је боравио мање од једног дана и, без присуства британског премијера Ришија Сунака, разговарао са локалним лидерима.

Јавно саопштен разлог Бајденове посете је обележавање 25. годишњице такозваног Споразума Великог петка којим су формално окончани вишегодишњи немири и насиље и успостављена нова структура локалне власти. Такође, саопштено је да ће амерички председник оснажити подршку новом, Виндзорском оквиру трговине и односа Северне Ирске са Европском унијом после брегзита.

Због неповољних преговора о природи тих односа водећа партија протестаната Демократска унионистичка партија (ДУП) бојкотује локални парламент и у Северној Ирској већ годину дана нема власти. Председник Бајден је најавио да ће он решити тај проблем, а не британска влада. Али, изгледа да ипак није успео. После кратког разговора са председником Бајденом, ДУП је саопштио да не мења своју политику. И притом поручио: „Само ви немојте да нас подучавате о демократији“.

Од саме најаве Бајденовог доласка оцењено је да је начин његове посете „и понижење и увреда и провокација“ за Британију. Јер, званично, председник Бајден у склопу предизборне кампање долази у Републику Ирску а не у Уједињено Краљевство. Али, он је прво слетео у Северну Ирску, у Белфаст, а то је Уједињено Краљевство. Да ли је за њега тај део британске државе у ствари Република Ирска, и коју земљу он посећује?

Потцењивање краљевине

А у политичким круговима је чак постојала нада да би његов долазак, макар и само у Белфаст, могао да поправи у великој мери нарушене односе два тако блиска савезника, па је тиме у јавности амортизована провокација. Упркос блиској сарадњи и обостраној уплетености у украјинску кризу. Главни проблем је упорно одбијање Вашингтона да после брегзита склопи трговински споразума са Британијом којем се Лондон толико надао. Али, о томе није било ни речи.

Неколико дана пре Бајденове посете Бела кућа је саопштила да амерички председник неће доћи на крунисање британског краља Чарлса Трећег; послаће само своју супругу Џил. Никада амерички председници нису ни долазили на крунисања британског монарха, али овај недолазак је доживљен као потцењивање краљевине које је тако близак савезник.

Из Вашингтона је чак стигло и објашњење да је председник „исувише стар за такво путовање“, а онда долази у Северну Ирску. У новоствореној атмосфери оживљене су старе оптужбе да Бајден, као Ирац, „мрзи Британију“, и да је у Вашингтону одувек био један од њених највећих непријатеља.

У таквом амбијенту непријатности, медијска машинерија Беле куће је прешла на „контролу штете“.

Уочи самог путовања у Америци је објављено, али не и у Британији, да је британски краљ Чарлс Трећи у ствари позвао председника Бајдена да посети Британију али се, додуше, не зна када ће до те посете доћи. Али, председник Бајден се у Северној Ирској није срео са британским краљем иако је стандард да се амерички председник обавезно види са британским шефом државе. Краља, међутим, Бајден није видео.

„Блиски партнери“

Па је онда искоришћен и Бајденов говор на Универзитету у Белфасту. Ту је он пре свега тврдио, и инсистирао, да „не мрзи Британију“, и открио да он јесте Ирац али и да је део његове породице пореклом из Енглеске, из Нотингема. Онда је говорио и о америчким инвестицијама у Северној Ирској. Најавио је њихово троструко повећање али под условом да се формира локална власт. Међутим, Бајден није успео да убеди северноирске политичаре да ту власт и формирају.

Методологија говора је личила на оне којима амерички званичници уцењују „треће земље“, а не савезнике.

Његовом говору на Универзитету у Белфасту није присуствовао британски премијер Сунак.

У тим празнинама британски медији су се окренули анализама понашања председника и премијера, сугеришући да је то најбоља илустрација амбијента посете. Тако се указује да је, када је га премијер Сунак дочекао на аеродрому, амерички председник према њему деловао „хладно“. Па се намеће питање да ли га је уопште и препознао. После кратког руковања, наиме, Бајден је практично одгурнуо британског премијера да би се срдачно поздравио са неком женом из америчке амбасаде.

Сутрадан су председник Бајден и премијер Сунак разговарали у хотелу свега 45 минута. Личило је на формалност, само за фотографисање. Премијер Сунак је потом изјавио да су он и Бајден „блиски партнери“. Али, није било речи о важном трговинском споразуму, који никако да буде склопљен.

Интересантно је и да се више не спомињу „специјални односи“ чиме се, барем Британија, деценијама хвалила. Не помаже Украјина. Сусрет је изгледао као неформалан и на фотографијама се види како су две шоље чаја на столу.

Хладна непријатност

Британски лист „Дејли мејл“ открива да је и то био само декор за медије јер чаја није било у шољама. А Сунак је чак и глумио да из празне шоље пије чај. Аналитичари понашања и стручњаци за говор тела оцењују да је њихов сусрет изгледао као „хладна непријатност“ за Бајдена, а Сунак се понашао као гост на пријему који никако не успева да се придружи главној групи гостију.

Потом је председник Бајден отишао у вишедневну посету Републици Ирској.

Већ дуго се сви амерички председници удварају Ирцима. И за то се углавном користи Северна Ирска и Америка је дубоко уплетена у тај део Уједињеног Краљевства. Али, удварање Ирцима истовремено значи бити и против Британије.

Тако се открило да је Вашингтон био у тесној вези са Ирском републиканском армијом (ИРА) која сноси највећи део одговорности за вишегодишњи терор у том делу земље.

Можда је, ипак, највећег антибританског расположења био председник Барак Обама. Његова мајка је Иркиња а отац из Кеније који је побегао из своје земље због британског терора.

Прво што је Обама урадио када је ушао у Белу кућу је био налог да се избаци биста Винстона Черчила из Овалног кабинета.

Али у уплитању у унутрашње ствари Британије најдаље је отишао председник Бил Клинтон који је уз подршку Тонија Блера, а обојица су шкотско-ирског порекла, био кључна личност у Споразуму Великог петка чијих се 25 година сада обележава. И тај наводно историјски споразум је испреговарао један Американац, а не Британац, Клинтонов пријатељ и изасланик Џорџ Мичел. После тог споразума америчка поштанска компанија „Федекс“ је добила дозволу за рад у Британији а Мичел је члан управе те компаније. То је америчка политика.

Гласачка машина

Тај, како се зове, историјски споразум није, међутим, решио битна питања. Према споразуму јесте из затвора ослобођено око 350 осуђених терориста, махом из ИРА-е, политички је ИРА легализована преко свог политичког крила Шин Фејн, али мир и стабилност није донео. Белфаст је још увек физичким зидом подељен град и из једног дела у други се не иде.

У Америци је 47 милиона људи који се изјашњавају као Ирци или су ирског порекла, и та гласачка машина је кључна за све председнике. Иначе, Ирска је земља миграције и процењује се да у свету живи око 60 милиона Ираца. У Републици Ирској је око пет милиона људи, од који су 535.000 страног порекла, углавном из Пољске, Литваније и Румуније. То значи да је Ираца у самој Ирској свега око четири и по милиона.

У Северној Ирској живи милион и 885.000, од којих су скоро 40 одсто католици а остало протестанти. Већина протестаната су у ствари шкотског порекла. Када је 1923. формирана Република Ирска као независна држава а шест срезова на северу остало у Краљевству, у Северној Ирској је било само седам одсто католика.

Према Споразуму Великог петка, када број католика који се сматрају изворним Ирцима премаши 50 одсто, могућ је референдум. Најновије истраживање агенције „ЈуГов“ показује да више од половине грађана Британије сматра да сами житељи Северне Ирске на крају треба да одлуче о својој судбини. Али, у основи доминантна је равнодушност према том делу Краљевства.

Бајденов однос према Британији се не разликује од односа његових претходника али сада се манифестује у њеном најогољенијем облику. Његова посета Северној Ирској је симбол понижења Уједињеног Краљевства. Амерички председник се понашао као према некој америчкој провинцији у коју може да дође кад хоће и како њему одговара. Тако да је ипак остварила свој циљ. Понизио је Британију, а Ирцима показао ко је стварни газда ирске судбине.

Савремена Британија, међутим, има мало могућности да одговори на понижење. Јер, њена стварна веза са Америком су финансије а Лондон је у финансијским проблемима. На Лондонској берзи су две трећине трговине у америчким доларима, и то је оно што диктира британско вазалство.