ТИОСАВ ПУРИЋ: Пљуни и запевај, моја Евроазијо!

Да би Евроазија као концепт била могућа, потребно је да један од њена два пола, Европа или Кина, буде довољно економски снажан и стабилан

„Да се међу мојим читаоцима нађе неки Герман, очекујем исто колико да моје дело читају медведи и вукови“, пише хеленски лекар Гален из Пергама у делу De sanitate tuenda (О очувању здравља). Ако одбацимо анахроно читање, иначе актуелно на Западу, које би нас навело да осудимо ову опаску као „политички некоректну“, можемо назрети да нам Гален сведочи о једној другачијој слици света која је постојала у његово време, пре нешто више од 1.800 година.

Наиме, Гален је живео у бизарно богатом хеленском граду Пергаму, у малоазијском средишту једне од Евроазија које су обележиле већи део прошлости огромног појаса између Пацифика и Атлантика у ширем, односно Хималаја и Средоземља у ужем смислу. Данас се процеси који воде поновном успостављању културног, економског и, делимично, политичког јединства тог простора поново захуктавају.

Али, да ли можемо разумети свет који се пред нашим очима поново ствара?

Западњаци и „колонизовани умови“ широм планете нам сугеришу да се историја „враћа“, иако то не чине експлицитно.

Према експертској анализи Атлантског савета, атлантистичког тинк-тенка, руски председник тражи „Нову Јалту“, а неки са ентузијазмом описују састанак председника Сија и председника Путина управо тим речима (као нпр. утицајни бразилски новинар Пепе Ескобар). Времешни Хенри Кисинџер, док ситно броји до свог 100. рођендана, упозорава америчку јавност на опасност од „хладног рата“ са Кином.

Без нагађања

Нико не жели да нагађа када ће се завршити рат Русије и Запада, делимично и зато што је идеја о миру са Русијом проскрибована на Западу, али је читав буљук страних и домаћих „експерата“ спреман да нагађа о природи „гвоздене завесе“ и месту на коме ће она пасти.

Ово је посебна врста интелектуалне зоне комфора, јер иза логике о враћању хладноратовске поделе стоји, свесно или подсвесно, убеђеност да ће Запад поново победити. То је сасвим нови вид детерминизма, који исходи из неминовности америчког тријумфа. Жреци овог култа наизменично најављују пропаст света у рату који је „изазвала Русија“ и јавно „страхују“ да се Русија не „удави“ у кинеском загрљају, док упозоравају на супериорност САД, као да свет није свестан да су једини који су заправо употребили атомску бомбу управо – САД.

Зато је кључни проблем двадесетовековне терминологије у томе што је обремењена одређеном семантичком тежином, симболичким набојем, који смешта актуелни историјски тренутак у парадигме једне епохе коју је устројио у сваком могућем смислу – Запад. Али је свет који се рађа потпуно другачији. Историја се на извесни начин враћа, али као бумеранг Западу у лице.

Замислимо какве би пре три године биле импликације посете прве даме САД Џил Бајден Најробију, која је дошла у Кенију са намером да подучава Кенијце о улози жене у друштву. Шта су резултати ове недавне посете данас? Какви год били по положај жена, нису били довољно јаки да Кенију спрече да у билатералном уговору са Саудијском Арабијом договори куповину нафте за кенијске шилинге уместо за америчке доларе.

Европски проблеми нису проблеми остатка света

Времена када је народ арабијског полуострва био нераскидиво везан за своје прекоморске суседе у Африци, давно су прошла. Али се сада враћају. Уставе и бране које су пет векова градили западни Европљани у својим „цивилизаторским мисијама“ се руше. Кенија се једноставно не плаши Америке, као ни Чад (који национализује британске нафташке магнате и протерује немачког амбасадора због „недипломатског понашања“), Јужноафричка Република (која одбија да ухапси руског председника по основу једног хашког декрета, а заправо најобичније пашквиле), Уганда (која криминализује ЛГБТ и заветује се да ће слати војску да брани Москву) или Буркина Фасо и Мали (у којима „руски музиканти“ довршавају деколонизацију). Који је домет империје која не улива страхопоштовање?

Ништа од овога не би било могуће да није остварен први предуслов постојања Евроазије. Да би Евроазија као концепт била могућа, потребно је да један од њена два пола, Европа или Кина, буде довољно економски снажан и стабилан да ту масу културне и економске размене и политичких идеја апсорбује.

Историја зна за пет евроазија: Александрову (односно хеленистичку), хришћанску (римско-персијску), исламску (арапску), монголску и руску. Од свих наведених, једино је руска у досадашњој историји била приморана да гравитира ка западном полу Евроазије.

Нажалост, простор јужног евроазијског појаса, који се простире од Хималаја до Средоземља, између Каспијског језера на северу и Индијског океана на југу, био је полигон европског империјалистичког експанзионизма, чији је рушилачки замах по снази био раван само далеко инклузивнијем Џингис-кановом царству.

Не више, јер Кина излази из „историјске заграде“ петовековне доминације Запада која је врхунац доживела у трансатлантској империји САД.

Вавилонска кула светске цивилизације се руши, али ми још треба да нађемо језике којима ћемо говорити, који ће бити „наши“. Речима достојног наследника министра Лаврова у дипломатској „кући славних“, индијског министра Субрамањана Џаишанкара: „Европа треба да схвати да европски проблеми нису проблеми остатка света“.

Историјско сећање

Али и остатак света треба да се дистанцира од аутоколонијалног дискурса и бремена двадесетовековног „краја историје“. „Хладни рат“, „блоковска подела“, „гвоздена завеса“, „трка у наоружању“, „слободан свет против аутократије“ итд, у контексту Евроазије не значе ништа.

Адекватног одговора из западног либералистичког лагера на настајућу ситуацију не може бити. Резервоар из којег западни „експерти“ захватају своја знања значајно је сужен, и делимично користан само да се разуме неизоставно битна позиција Запада у актуелним светским процесима.

Међутим, треба имати у виду да је између 2003. и 2013. број доктората из историје на теме из епохе пре 1800. године пао за четири одсто, док је број доктората на теме после 1800. скочио за 18 одсто, са трендом оштег пада интересовања средњошколаца за историју, према анализи Америчке асоцијације историчара.

У току школске 2018/2019, број оних који су дипломирали на историји на америчким универзитетима је пао за трећину у односу на 2012, спадајући на најниже гране од касних осамдесетих. Разлог томе сâм „Њујорк тајмс“ налази у културним ратовима у САД и покушају да се реинтерпретира епоха колонизације и „западне изузетности“, која је трајала од Доба великих открића крајем 15. века до нашег времена.

Другим речима, они не располажу капацитетима да освесте историјско сећање којим се може објаснити актуелни процес, који своје пандане нема у епохи после пада Цариграда. У супротном би потпредседница САД Камала Харис искористила посету Гани да разговара са председником парламента који је јавно прозива за време њене посете због мешања у унутрашње послове, а не за обилазак тврђаве из које су афрички робови одвођени у Америку, како би ту посету промовисала међу својим афроамеричким бирачима.

Најбољи дипломата свих времена

Чак и да претпоставимо да Америка није на најнижим гранама од свог оснивања, да ли Запад и западноцентрични умови могу до краја да разумеју логику која стоји евроазијског поретка чијем рађању сведочимо?

За почетак, да ли се може разумети да свет не иде ни према каквој „блоковској подели“. Међу најгласнијим противницима такве логике је управо министар Џаишанкар, који вешто балансира између стратешког партнерства са Русијом, осетљивих односа са Кином и индо-пацифичке иницијативе, у оквиру које Индија блиско сарађује са САД.

„Ко је најбољи дипломата свих времена“, питао је Џаишанкар на једном предавању. „Многи ће рећи Метерних, а ја ћу рећи Господар Кришна“. Кисинџер јесте један од најбољих познавалаца Метерниха на свету, али шта то знање вреди ако не познаје Махабхарату, спев који описује истоимени рат који је Кришна, „најбољи дипломата свих времена“, покушавао да спречи?

Када је рат избио, Кришна (реинкарнација бога Вишнуа) је пристао да буде кочијаш једног од зараћених господара, па тако у самом сукобу није учествовао као ратник. Шта ако Индија у рату за нови поредак не жели да учествује као ратник, него као кочијаш? Да ли је то рацио иза Џаишанкарове решености да не прекида ни по коју цену односе са Русијом, истовремено одговарајући на притиске са Запада речима: „Погледајте себе – Европска унија за поподне увезе енергената из Русије колико Индија за цео месец!“

Другим речима, да ли све ово значи да Индија неће улазити у рат („блоковску поделу“), али ће куповином енергената од Русије у рубљама, рупијама и дирхамима врло радо држати узде кочија које ће се у западни лагер закуцати у пуном јуришу?

Напослетку, сама чињеница да министар спољних послова посеже за дипломатским умећем описаним у миту делује потпуно страно актуелном западном сагледавању света. Замислимо Аналену Бербок како инспирацију за своје дипломатске „бравуре“ налази у Одисејевом лукавству?! Пре ће бити да их налази у Полифемовом слепилу!

Јер треба бити далековид и разуман као киклоп Полифем, па не схватити епохалност свега што се десило у последњих годину дана, и нарочито за последњих месец дана.

Земље АСЕАН-а разматрају избацивање евра, америчког долара, јапанског јена и британске фунте из оптицаја, док индонезијски председник прети прогоном Визи и Мастеркарду, из предострожности према систему чија се природа обелодањује у западним санкцијама Русији. Кина и Бразил су договорили трговину у својим валутама. Индија доследно држи до својих веза са Русијом, отварајући пут руској роби преко Међународног коридора Север-Југ до „топлих мора“. Истина, пут од Москве до Мумбаја је много дужи него од Одесе до Цариграда, али иде преко Ирана. Преко Ирана, некада британске зоне интереса, који се под окриљем Москве и Пекинга измирио са Саудијском Арабијом, некада америчком зоном интереса. За то време, Сирија, земља-грб Евроазије, враћа се руском руком вођена у арапску лигу, док Израел обнавља своје везе са Суданом, а израелски  министар националне сигурности поручује америчком председнику да: „Израел није још једна звезда на америчкој застави“.

Неко ће, наравно, поставити питање да ли зближавање руске, кинеске, персијске, арапске и индијске цивилизације уз свесрдну подршку Латиноамериканаца, може „провинцијализовати“ Запад. Одговор се крије у самом питању.

Године 2017, на самиту Индије и Русије, америчка модераторка Мегин Кели је унакрсно интеврјуишући председника Путина и премијера Модија у Петрограду, питала индијског премијера како коментарише наводно руско мешање у америчке изборе 2016. године. На премијера Модија питање је деловало као комични одушак, па је набројавши имена председника Трампа, Хилари Клинтон, канцеларке Меркел и самог руског председника, пародирајући стереотип о оријенталној скромности саркастично одговорио да „није подобан адвокат у односима међу тако великим људима“.

Да ствар не остане недоречена, председник Путин се умешао: „Кад причате са Индусом, причате са хиљадама година њихове филозофије“. Колатерална жртва провинцијализације Запада тада је била Мегин Кели. Данас је жртва долар.

Да би се разумела тенденција евроазијског простора да се интегрише, точак историје се мора вратити у праскозорје наше цивилизације. Као и свака велика светска прича, и прича о Евроазији је потекла са Балкана. Пре 1.700 година, наши земљаци са југоистока Србије, Агријанци, јахали су раме уз раме са Александром Великим до Индије, и видели индијске филозофе док је њихова мисао још била млада. Тада је скована Евроазија.

Прича о последњој Евроазији почела је са, Дугин би рекао, „евроазијских Термопила“ – Кошара. Дугинову поруку смо разумели, а сада треба да покушамо и да разумемо да се враћа свет у коме „немачка медицина није најбоља на свету“. Враћа се свет једног од очева оснивача медицине, Хелена Галена из Пергама. Άξιος!