Непозната, важна књига о страдању Срба у НДХ и Југославији

Француски новинар и обавештајац Жан Изар објављује свој ратни дневник и геостратешку студију „Југославија 1939-1944“, настале током светског рата на простору Југославије а која се у Швајцарској појавила 1945. Жан Изар:  «Серијски масакри, потпуна екстерминација насеља са српском популацијом. Шпанска инквизиција, немачки масакри у Пољској, чак и кинеска тортура, изгледају као дечја игра у поређењу са оним што је усташка окрутност смислила против те несрећне српске популације». «У партизанским редовима налазио се велики број Павелићевих усташа. Они су напустили Поглавника након немачке катастрофе испред Стаљинграда». Како је могуће да, «на крају, велика победа Савезника донесе најтежи историјски пораз Србима и Србији након храброг прихватања тако неравноправне борбе коју ниједан други народ у Европи није тако отворено повео против Немачке».

Пише: Проф. др Бошко И. Бојовић

 

Жан Изар, Југославија 1939-1944, Алфа папир, Слатина, Чачак 2022. – Jean Hussard, Vu en Yougoslavie 1939-1944, Genève 1945.

Крајем Другог светског рата француски новинар и обавештајац Жан Изар објављује свој ратни дневник и геостратешку студију настале током светског рата на простору Југославије. Врсни познавалац Балкана и највише прилика у Југославији он се издваја не само знањем и далековидошћу него посебно тиме што воли и поштује Србе и Југословене, придајући им одлучујући значај за стабилност Балкана и целокупне Европе. Његово виђење рата и ратних страхота на простору Југославије, као и геостратешких последица и значаја Југославије и Балкана за eвропску безбедност, до те мере се разликује од интерпретација савремене историографије и геостратегије на које смо навикнути, да је од највећег значаја за време наглих промена и турбуленција са којима се суочава Европа и Србија. Обавештеност, документарност, луцидност и бескомпромисне осуде масовних злочина окупаторских и осталих ратних злочинаца до те мере су аутентични и далековиди да отварају очи и делују отрежњујуће на савременике најновијих збивања затечене урушавањем света и Европе насталих на исходишту светског рата. Стога потресно и визионарско сведочење ове заборављене и готово сасвим непознате књиге захтева неупоредиво већу дифузију и доступност што широј научној, културној и најширој читалачкој публици. Не само на српском језику него и франкофонској публици под утицајем владајуће стереотипије коју књига Жана Изара демантује, разобличава и оспорава по свим основама.

Агенција AGEFI за економију, финансије и политику из Париза шаље Жана Изара као дописника у Београд 15. децембра 1939, да би остао у Југославији све до капитулацијe Италије 1943 године. После рата Изар се настањује у Швајцарској где оснива часопис AGEFI за Швајцарску, који излази до данас на француском језику, имајући 12.000 претплатника, као и електронско издање.

Жан Изар помно прати збивања у предратној Југославији користећи своје веома разгранату мрежу у дипломатским круговима, као и у деловима београдске владине, политичке, војне, универзитетске, новинарске и административне елите. Тако поред осталих збивања у свом дневнику описује заплете који претходе потписивању пакта 25. марта, као и пуча 27. марта. Пре тога описује предају Милана Стојадиновића британским агентима на југословенско-грчкој граници, недељу дана пре потписивања пакта. Режим кнеза Павла је испоручио Британцима бившег председника владе у страху да би он после потписивања пакта са нацистичком Немачком могао бити наметнут од стране Немачке за председника владе. Као веома добро обавештен посматрач и непосредни сведок даје потресни опис нацистичког бомбардовања Београда и трагичне судбине хиљада његових становника, потом описује збивања током кратког Априлског рата. Детаљно извештава о евакуацији дипломатског кора од Београда, преко Врњачке Бање, Ужица, Никшића и Херцег Новог, потом бежанију преко Дубровника до Сплита у коме, као италијанској окупационој зони, проводи највећи део времена све до капитулације Италије септембра 1943. године.

Као и увек изузетно добро информисан преко бројних сусрета и одабраних контаката, Жан Изар даје верну слику окупиране Југославије, у првом реду Далмације и Хрватске, као и Босне али и Србије. Прати савесно и аналитички трагична збивања на терену, сложене политичке прилике, диверзије и сукобе, масовне злочине усташа над незаштићеним српским цивилним становништвом и Јеврејима. Жестоко осуђујући масовне злочине усташа, које процењује на стотине хиљада невиних жртава, користи реч ”екстерминација” – истребљење српског становништва у НДХ, будући да реч геноцид улази у употребу тек после рата у току Нирнбершког процеса нацистичкој врхушци. Његово сведочење које садржи и појединачне случајеве са именима и презименима жртава, даје имена и неких џелата и злочинаца, међу којима посебно издваја чланове хрватског католичког клера као инспираторе, заговорнике и организаторе најбестијалнијих масовних злочина, чију моралну и материјалну одговорност за незамисливе злочине приписује католичкој цркви на свим хијерајхијским нивоима, као стратешки предумишљај планског уништења православног становништва на целокупном простору нацистичке творевине НДХ.

Несхватљива луцидност и далековидост, до визионарства, која се заснива на оштроумним запажањима, обиљу информација и непристрасним анализама, даје јединствену вредност сведочењу и интерпретацијама Жана Изара трагичних ратних збивања на простору окупиране Југославије. Његов неупоредиви допринос историји може се сматрати преокретом и наличјем идеологизиране интерпретације ратне прошлости настале и непрекидно одржаване на траговима ратне пропаганде и политичке индоктринације која заменом теза, прећуткивањем најважнијих збивања и фалсификовањем највећих ратних тајни одржава деформисану слику амнестирајући највеће злочине, њихове починиоце, налогодавце и инспираторе, све до данас. Допринос који има садржај оптужнице и сведочења за недела и геноцид за који је председница владе Србије, напокон нашла за сходно да изјави, како Србија неће више прећуткивати масовне злочине над српским становништвом у ближој и у даљој прошлости.

Под насловом ”Колективна несигурност” (стр. 162-229), извештаји и анализе настали између маја 1941. и септембра 1939. године пружају највише података, имајући најизворнију документарну вредност, јер су најближи ратним и политичким збивањима, људским трагедијама и масовним злочинима.

”Сплит (Спалато) 28. мај 1941. године”:

”Хрватска издаја Југославије и сарадња са нацистичким силама оног доба и у овим различитим интерпретацијама (текстовима) остаје изгледа као идеал и за будуће хрватске генерације”, 163.

”5. јун 1941. година”

”Трагедија која се одигравала у Хрватској, Босни и Славонији била је ужасна. Серијски масакри, потпуна екстерминација насеља са српском популацијом. Ти градови су данас руине и заједничке гробнице хиљада унакажених лешева набацаних један на други! Слушајући их, имали смо утисак да сви ти региони пливају у крви. Људски разум одбија да поверује у очигледну и преживљену тортуру. Шпанска инквизиција, немачки масакри у Пољској, чак и кинеска тортура, изгледају као дечја игра у поређењу са оним што је усташка окрутност смислила против те несрећне српске популације. Неурачунљива бестијалност је запљуснула један напуштен незаштићени народ који није могао да умакне џелатима. Шта да кажем и како да опишем оно чега се као човек стидим?! Поменућу то овде”. 166.

– Следи опис незамисливих бестијалности.

Априлски рат и муњевити слом Југославије под ударом надмоћне агресије добија далекосежну ако не и одлучујућу геостратешку димензију почев од настанка источног фронта и напада Немачке на СССР.

”26. јун 1941. године”.

”…Осовина је морала да пребаци своје снаге у Југославију, а тиме је Русија добила у времену да се учврсти”, 176.

19. август 1941.

– ”У Сплиту, италијански и немачки официри, у пролазу и сами, љутито препознају и признају да су садашњи забрињавајући резултати Немачке у Русији, у ствари, последица ратног похода у Југославији”

Као први војнички покрет отпора у окупираној Европи герилска иницијатива српских војника и официра који нису положили оружје добија посебно место у ратној драми.

19. август 1941. године.

”Док се одвија опсежна акција против локалног насиља у Сплиту, из Хрватске и Босне стижу вести о устанку Срба против усташког бандитизма. Догодило се неизбежно… Тај покрет је настао од војних бегунаца који су избегли масакр бежећи у шуме и планине. Тамо су пронашли безнадежне непопустљиве Србе који су напустили куће и поља након немачке окупације. Међу њима је било југословенских официра, поносних и честитих људи, који су бежећи у шуме желели да сачувају свој национални понос и свој живот (…) Под називом четник јавља се побуна Срба… Пуковник Дража Михаиловић, окружен штабом и официрима који нису прихватили пораз Југословенске армије, припремају план и организују позиције (…) Осовина је регуларну, међународно признату југословенску армију третирала ка побуњеничке трупе, а хрватску војску је у међувремену признала и третирала као регуларну армију”. 178-179.

Између војничке гериле и партизанских диверзија које почињу после напада нациста на СССР, Жан Изар даје предност покрету отпора под командом Драже Михаиловића. Југословенство које се одржава у Далмацији стиче сву његову подршку.

7. септембар 1941.

”…кад се у региону чују одјеци комунистичких бомби и када пратимо јуначке подухвате људи око Драже Михаиловића (…) Срби су монархисти исто онако колико су и верници – више вођени смислом за правду него мистицизмом. Више традиционалисти него комформисти (…) Било је необично што је пуно Далматинаца католика дошло и придружило се тој интимној манифестацији, која је добила изглед колективне почасти (прослава рођендана краља Петра, 6 септембра)… Сваки пут кад Србија и њен национални култ славе неки празник, слободни духом, Далматинци и понеки странци, труде се да својим присуством искажу солидарност са патњама Срба”, 183.

15. јануар 1942.

”… треба се подсетити да је Југославија била најмирнија земља у поређењу са њеним суседима. Код нас није било терора као у Италији, Немачкој и Мађарској. Није било ни убистава као у Бугарској, Румунији или у Грчкој… Упркос свему, у Југославији је политички живот био инспирисан сигурним редом. За разлику од тог периода, данас је државни апарат у ”Слободној Хрватској”, поплављен крвљу, даје најдрастичнији пример онога што никад не би требало радити”… 194.

Аутор се све више упушта у сложеност грађанског рата и вишеструке односе снага између супротстављених покрета отпора, вишеслојне окупације, сарадње с окупаторима, бруталним репресалијама и компромисом са усташким терором.

25. април 1942.

”Да би се боље проценио став Драже Михаиловића, потребно је знати да у Србији постоје истински савезници Осовине. То су генерал Недић и његова Влада у Београду, Љотић, који је оперисао углавном у централној Србији са својом малобројном националном гардом, генерал Рупник, који је био командант Беле гарде у Словенији, словеначки дисиденти, који су се налазили у четницима са својим командантом Новаком, који је касније смењен од стране генерала Михаиловића и, на крају, генерал Ђукановић у Црној Гори, који је био директан агент Италијана”, 212.

”На почетку Михаиловићеве борбе против усташа, италијанске трупе су биле скоро неутралне. Међутим, њих је касније нападао Дража Михаиловић у више наврата. Сви ти изненадни напади су Италијане коштали мноштво људи и ратног материјала. Четнички упади су увек имали снабдевање као реални циљ. Ометање борбама за пацификацију Далмације у моменту кад је избио рат у Русији, италијански командант је успео да са четницима закључи толерантно примирје. Италијани су били на расположењу да им гледају кроз прсте откако се Дража Михаиловић усмерио на усташе и, у извесним околностима, на Немце. Италијански став се објашњава стриктно војничким разлозима. Толеришући Дражу Михаиловића, они су дозвољавали и да се снабдева материјалом. Италијани су једноставно показали да им личне бриге намећу неку дозу слабости према четницима. Ипак, не потпуну”, 213.

”Италијанска влада је тражила бар неки елемент као ослонац за далматинску политику, па је помислила да га је нашла у намученој српској мањини коју покушава да придобије за своју ствар. У ствари, Рим је већ уочио суштину Павелићеве перфидности, којим усташки поглавник, након што је издао сопствену земљу, сад издаје и своје сараднике фашисте у корист нових заштитника који су следбеници нацизма. (…) Зашто онда Дража Михаиловић не би извукао неку корист у овим повољним околностима? Зар неутралисање противника није задатак сваког војника, нарочито кад му недостају оружје и материјал?”, 213.

”Поделити непријатеља – да ли то можемо да осудимо? Партизани који се боре да ослободе територију могу у Дражи Михаиловићу имати партнера. Међутим, партизани који пре свега славе комунизам не могу рачунати на његову понуду, а још мање на сарадњу.

Партизански покрет је настао у Србији након уласка Русије у рат. Са друге стране је настао и покрет Драже Михаиловића који се појавио три месеца раније у истој области”, 214.

”Недостатак политичке директиве након хапшења господина Мачека, мржња према освајачима и зебња од српске освете за почињене злочине јесу доминантни токови који усмеравају део Хрвата према партизанима-комунистима. Поред тих разлога, постоји и непопустљивост у погледу српске доминације и опозициони дух у погледу свих компромиса који би обавезали Хрвате да поднесу последице за своје грешке у погледу бивше Југославије и масакра који су починили над Србима. Тај опозициони дух се уједињује са оним усташким духом и са Мачековим десничарима који су у истој мери забринути за преокрет који ће створити сутрашњица са комунизмом и због одговорности за слабо осветљене делове хрватске прошлости”, 214.

”Учлањењем у партизане-комунисте, Хрвати су желели да успоставе уравнотежен однос снага и утицаја који је до сада био на страни српских трупа Драже Михаиловића док се он споразумевао са одређеним групама дисидената ојачавајући свој утицај у Црној Гори и Босни”, 215.

”Покушајмо да, у међувремену, изблиза погледамо позицију Хрватске која је данас најнеобичнија и најчуднија у Европи. Савезница Осовине, подржава својом регуларном армијом, помаже партизанске саботаже у случају искрцавања Савезника на Балкан, борећи се против Срба (након што је масакрирала на стотине хиљада припадника тог народа). Хрватска чува утемељену наду да ће победа, без обзира одакле долазила, више ићи њима на руку него Србима”, 215-216.

Усташки масовни терор и ”екстерминација” српског становништва у НДХ, уместо још увек непознатог термина за геноцид, привлаче велики део пажње ужаснутог хроничара ”коначног решења” хрватског националног питања путем истребљења Срба и Јевреја. Саучесништво и подстицај католичког клера у крвавој драми на простору НДХ најдубље потреса савест, изазива ужаснути револт и осуду француског католика.

25. мај 1942.

”Председник општине у Вараждину, ноторни усташа, поставио је објаву на зидовима општине: Ми би требало да будемо поносни! Оборили смо све рекорде у уништењу српства. У нашем граду не постоји ниједан живи Србин”, 219.

”Ови хрватски покољи су изазвали фаталне репресалије…, …тешко је објаснити чињеницу да су се и бројни католички свештеници уплели у такве покоље и тако својим фанатизмом отпали од Христовог учења. Шта рећи о католичким свештеницима у Ливну који су охрабривали и подстицали усташе на покоље Срба! О фра Леу Петровићу, гвардијану Мостарског самостана, који је и сам организовао усташке групе?! Или о католичком свештенику у Глини који је охрабривао Павелићеве следбенике да спаљују Србе у православној цркви у истом градићу (…) да ли данас, у двадесетом веку, правдање злочина од странe Божјих представника може бити схваћено у контексту историјских околности (…) Осећамо моралну обавезу да се запитамо да ли је католицизам као религиозна догма заиста крив за ове страшне догађаје који му се приписују ако је хрватско-усташки дух намеравао да оствари свој циљ помоћу католицизма, односно да изврши екстерминацију Срба?”, 220.

”Да ли су католички свештеници, који су одговорни за злочине или који су били усташки саучесници, деловали као представници једног политичког правца или су били под утицајем католичког духа који је непопустљив, оптерећен посебношћу, секташки усмерен и који у православној религији види неосвојивог противника, непрелазни бедем за католичко-римску експанзију?”, 220-221.

”Када је 1941. године разбијена Југославија, католички клер у Хрватској се свуда појављивао заједно са усташама као учесник и промотер масакра Срба (…) како да објаснимо ћутање Ватикана ако су се фантазми Хрватске цркве и бивши хабзбуршки менталитет појавили у свим злочинима католичких свештеника против православних Срба?”, 223.

”Ево, већ је више од годину дана како у масакру над Србима од стране Хрвата увиђамо флагрантну кривицу католичких свештеника. Рим одаје утисак да није нарочито потресен тим злочинима. Не само да врховни поглавар католицизма није изговорио ниједну реч против злочина већ је и одбио да одговори на, са свих страна пристигле, молбе за папску помоћ у корист десеткованих Срба.

На тај начин, Сарајевски надбискуп господин Шарић активно подстиче на масакрирање Срба, док Загребачки надбискуп Степинац присуствује свечаном отварању Павелићевог Парламента не изговарајући ни једну реч против усташког режима у свом говору. Папа Пије 12 прима Павелића у званичну аудијенцију… Ватикан дели индулигенције све до игнорисања незамисливих злочина”, 224.

”…у диоцези Горњи Карловац покрај Загреба где је живело четири стотине шездесет хиљада Срба православаца, две стотине осамдесет хиљада је убијено, педесет хиљада је побегло у шуме и планине, око педесет хиљада је избегло у Србију. Осталих четрдесет хиљада душа је било принуђено да се покатоличи. Како онда да не поверујемо да је Католичка хрватска црква најзад победила непопустљиво православље и да је, захваљујући неком виду прећутног одобрења од стране Ватикана, срећна што је коначно срушила зид који већ вековима стоји на њеном путу?”, 224-225.

”У току садашње драме, Православна црква је похитала да помогне свом народу да га заштити и да, ако треба, са њим и умре… никакво страно уплитање нема утицаја на њену мисију. Католицизам никад неће моћи да учини нешто против овакве моралне снаге (…) Ти Хрвати почињу да се питају да ли је извесно да ће сутра, једна федерална Хрватска са псеудодемократским тенденцијама, настојати да од злочина из своје прошлости направи табулу разу за своје будуће генерације ако католицизам, како је практикован од стране њихових прелата у току рата, не подлеже репресалијама и осуди од стране победника након рата”, 226.

”Хрватска католичка црква је одговорнија за верску мржњу него сам католицизам (…) Хрватски католицизам би требало да буде први који тако нешто одобрава јер је, скривен иза насиља и диктатуре, у извесним моментима поистовећивао судбину своје земље са плановима Осовине. Греси хрватских свештеника ограничили су простор њиховог утицаја на народ”, 227.

Југославија

Поглавље посвећено Југославији, њеној одрживости после несагледивих масовних злочина и вишегодишњег систематског геноцида према српском и јеврејском становништву настаје у Швајцарској као наставак ратне хронике и у овом делу спољњег посматрача продужетка ратне драме. Аутор је присталица одржања Југославије иако је свестан да је опстанак те земље под тешком хипотеком стотина хиљада српских жртава хрватског католичког злочиначког безумља. Скептичност према АВНОЈУ као антисрпској опцији, федерализму којим се распарчава српски етнички простор, наилази на његову забринутост и осуду, као и на предвиђање будућих неминовних раздора и трагедија.

Женева, октобар 1943.

”…хрватско антисрпство је било основни разлог за распад Југославије”…

”Срби ће остати да живе на територији Хрватске као таоци неког новог српско-хрватског разрачунавања и будућих сукоба.

Да ли је могуће да се сви Срби из бивше Југославије групишу на тако ограниченој територији која им је остала након потписивања споразума?”, 236.

”Хрвате, прикривено али постојано, подржава Титова и Рибарова доктрина да будућа Југославија постане федерална и да се посебно рачуна на мањине… Сви ови народи би могли бити употребљени у напорима и плановима за стварање антисрпске коалиције што је, у ствари, реалан циљ и намера тог новог Титовог федерализма”, 337.

”Како ће се онда један Мађар, Немац или Албанац осећати Југословеном?! Таква држава је већ у свом настанку осуђена на распад (…) Да ли у таквим условима можемо говорити о правној једнакости – тој идеји тако драгој Хрватима”, 238.

”…док ће српска мученичка популација, можда, захтевати да католички свештеници, као саучесници и усташки предводници, буду кажњени без икакве олакшавајући околности (…) Ако би хрватски католицизам, упркос свему, испољио амбицију да се инфилтрира у српске масе, он би наишао испред себе на раздражено православље, способно да се заштити и да затражи подршку Православне цркве у Москви”, 240.

Женева, јануар 1944.

”Ето, уместо да и вође (генерал Михаиловић и Тито) по сваку цену теже међусобном приближавању, они су изабрали да буду увучени у ту политичку борбу и ривалство које је допринело да се одлуке о будућности земље доносе у иностранству. Од сада, будућност Југославије није више у њиховим рукама (…) Због тога нам чудније изгледа Михаиловићев став који, не само да није успео да придобије за своју ствар западне демократије већ их је окренуо против себе (…) Упркос незадовољству и неодобравању Савезника, он је прихватио неравноправну борбу са бројним непријатељима: Немцима, усташама, Титовим партизанима”, 241.

”Оно што такође забрињава јесте да у том Националном комитету за ослобођење (Тито-Рибар – АВНОЈ) нема ниједног сељака упркос чињеници да 75% становништва у Југославији чине сељаци. Међутим у том Комитету видимо и препознајемо, поред комунистичких руководиоца, познате конзервативне елементе ултра-Хрвате, усташе и анти-Србе”, 244.

”Титови партизани су се жестоко борили против Срба, додуше, нешто мање крволочно од усташа. Они су, у међувремену, само брутално наставили са екстерминацијом, наводно, српских националиста и српског сељаштва. У партизанским редовима налазио се велики број Павелићевих усташа. Они су напустили Поглавника након немачке катастрофе испред Стаљинграда”, 245-246.

”Национални комитет за ослобођење (АВНОЈ) увелико је преузео хрватске боје да би могао бити тако лако прихваћен од стране Срба. Ниједан признати српски политичар, ниједан познати војсковођа, ни духовни великан нити универзитетски професор, који би сутра евентуално могао утицати на народно мнење, није био члан тог комитета. Политички програм тандема Рибар-Тито (обојица су били Хрвати) био је оно што је додатно иритирало српски патриотизам и у крајњем случају шовинизам. Потребно је још поменути да је овај програм претерано инспирисан и протежиран из иностранства”, 246.

”На крају једног оваквог прорачуна – да ли Срби имају или немају право да се уједине? Какав су грех они учинили (осим што су најбројнији) да би им неко укинуо то право. Извесно, постоји у српском федерализму мишљење о доминацији, али онда се можемо питати да ли је таква политичка амбиција компензована њиховим правом на сигурност након ратног искуства (…) Питају се како је могуће да, на крају, велика победа Савезника донесе најтежи историјски пораз Србима и Србији након храброг прихватања тако неравноправне борбе коју ниједан други народ у Европи није тако отворено повео против Немачке”, 246-247.

Стратешка конвергенција интереса Хрвата и АВНОЈ-а, усташа и комуниста, подстиче осуду и зле слутње аутора који одрживост Југославије не може замислити без помирења, нагодбе, разумевања и толеранције између Срба и Хрвата, што је за њега незамисливо без признања колективне кривице од стране Хрвата и католичке црква, као и неминовних гаранција за будућу безбедност преосталих Срба.

Аутор визионарски осуђује и западни цинизам и себичност према балканским народима који неминовно води у све веће раздоре и трагедије. Све оно што је довело до крвавог расплета током каснијег коначног распада Југославије садржи се у анализама Жан Изара.

Јун 1944.

”Независно од савезничког циља (укључујући и Русе), сигурни смо да више не може бити речи о томе да се на Балкану, а нарочито у Југославији и Грчкој, практикује политика мешања и утицаја без искреног договора са народом (…) Можемо ли на време одстранити оне који замишљају да је за неке балканске земље довољно да их усрећимо неким стандардним обрасцем стављајући их у фабричке калупе или на једнократну употребу у том провереном људском дењку?”, 258.

”Патње које Срби већ четири године подносе (патње за које је и комунизам делимично одговоран) подстичу их да се заштите снагом која их никад није издала – националном Армијом и Православном црквом (…) Срби с правом стрепе да ће у федералној (комунистичкој) Југославији Хрвати успети да се правно ограде од почињених злочина за које би требало да плате јер је много учињених недела према бившој Југославији, а нарочито према Србима”, 259.

Октобар 1944.

”Кад су Срби 27. марта 1941. године, извели државни удар који је допринео да Југославија уђе у рат на страни савезника, нико у Београду није помислио да ће тај политички акт једног дана довести до тога да у град уђу трупе под командом једног Хрвата (…) иако се за Србе данас реч Хрват не може заменити идејом о борби против усташа и партизана.

Борба између српског националног отпора и партизана постала је толико жестока у последње време да је талас терора запљуснуо читаву земљу”, 267.

”…борба је настављена не само да би се заштитила популација коју су партизани нападали без престанка (више су се борили против Срба него против Немаца)…”, 269.

”Дефинитивно, југословенски проблем је добио аспект који нас је превазилазио. Кад је на Техеранској конференцији генерал Михаиловић жртвован… на чије место су желели да нам поставе три Хрвата: Тита, Рибара и Шубашића”, 270.

”Тако је српско питање остало незаобилазно у срцу Балкана, много дубље него што предпостављамо”.

”…спремни смо да подржимо једно такво неприродно помирење (са Хрватима – прим. Приказ.), али само под условом да тај сукоб престане (да би Европа била мирна) и да Југославија сутра не би постала замља раздора”, 271.

”Претпостављамо да је потчињеност наметнутој партизанској доктрини привремена, али да она скрива мрачне и одлучне пројекте (…) Хоће ли она успети да се одржи у потресима, мада помирења Срба и Хрвата као њеног темеља нема? Да ли ће ова нова Југославија опет бити изложена владавини једнопартијске диктатуре да би се, упркос свему, одржала. Да ли ћемо, у случају да се појаве нереди (до њих ће доћи неминовно кад диктатура буде укинута), поново видети те велике западне нације како долазе овде да би силом наметнуле своју медијацију завађеним југословенским народима. Историја је ту да потврди. Ако односи на Балкану никада нису могли бити решени, то је зато што су стране силе увек и превише користиле систем заштите и заштићених (…) Ми се морамо запитати да ли уједињење Срба у будућности представља опасност за мир на Балкану или, супротно од тога, њихово уједињење служи миру; да ли подела Срба, усвајањем ексецивног федерализма служи миру на Балкану или га, напротив угрожава”, 272.

Праведно решење српског националног питања после холокауста стотина хиљада Срба и Јевреја, са одрживим границама као гаранцијом безбедности, најважнији су предуслов за стабилност Балкана која је узрочно-последично везана за безбедност и стабилност Европе и најважнија гаранција њене будућности. Готово све оно што доводи до противуречности од којих настаје безизлаз који води у данашњи суноврат Европе на њеним најосетљивијим просторима Жан Изар је наслутио или предвидео. Његова визионарска упозорења заслужују сву одговорност и пажњу, сваким даном све више, док их све ближи и извеснији нови ратни вихор не превазиђе и учини гласом вапијућег у наступајућој безумној индоктринацији и мржњи, све неминовнијој неповратној и несагледивој пустоши.

Предговор Владимира Димитријевића (5-15), даје преглед садржаја изузетно вредног сведочења Жана Изара, док поговор истог приређивача (279-315), даје преглед на тему геноцида над Србима у НДХ – још увек недоречене тематике у српској историографији.

Преводилац Раденко Ћурчић даје укратко основне податке о аутору (317), што је и број страница ове јединствене заборављене књиге која се први пут објављује у српском преводу.

Београд, 13. октобар 2022.