Годишњица почетка битке за Кошаре – Димчевски: КиМ и дан данас окупирана територија

Пролази 24 године од једног Великог петка и крвавог Васкрса на југословенско-албанској граници.

Од Великог петка изјутра па до Васкрса, на надморској висини од преко 1.000 метара, одвијаће се епски призори, када је српска војска за јединог савезника на Проклетијама имала само Бога.

Памтимо и не заборавимо да су током битке на Кошарама припадници војске СР Југославије 67 дана бранили државну границу и спречавали копнену инвазију терористичке УЧК из Албаније на територију Србије и сви до једног су знали да нема назад, иза је била Србија, и били спремни да положе свој живот за добро ближњих својих и Свету српску земљу Метохију и Косово.

Сећања на те дане не бледе. Војници са Кошара понели су се исто као шест векова раније српски кнез Лазар и његови витезови на истом томсрпском  Косову и Метохији.

„Од почетка копнене агресије која се десила 9. априла 1999. године у рејону карауле Кошаре главним снагама, а помоћним снагама на рејону карауле Морина прошло је 24 године. Иако је много година прошло, та битка и дан данас није завршена, ни за мене као ни за моје саборце.“ каже за портал ИН4С пензионисани потпуковник Војске Југославије и заменик команданта 53. граничног батаљона током битке на Кошарама, Драгутин Димчевски.

„Та битка је кренула много раније, 1998. године, па 1999., а траје и дан данас. Данас се боримо да та битка буде у уџбеницима, као што смо успели да буде у уџбеницима за осми разред. Боримо се да буде снимњен и филм о битки на Кошарама, да могу преживели борци да се пронађу у том филму, а не да чекамо 100 година да би се снимио филм.“ каже Димчевски.

У раним јутарњим сатима, између пет и шест часова, по положајима одбране у рејону карауле Кошаре дејствовали су авијација НАТО-а и артиљерија из Албаније.

„Битка је почела копненим снагама из правца Републике Албаније на рејону карауле Кошаре. На том рејону, у моменту напада, било је око 123 војника и седам старешина. Често се говори о томе да нас је било мало. По мојим проценама, није било мало. По мирнодопској формацији , када још није било објављено ратно стање, имали смо 40 војника граничара и двојицу старешина (официр, командир и заменик), међутим, како се ситуација 1998. године погоршавала, команда је предузела низ мера, а једна од мера је била и повећање бројног стања од 100 до 200 посто на караулама, тако да смо ми били спремни.

Нас тај напад није изненадио, јер је, као што је познато, 24. марта почела агресија на СРЈ. Од 24. марта па све до 9. априла ниједна наша караула у одсеку одговорности 53. граничног батаљона који износи 69,9 километара није нападнута или бомбардована од стране НАТО агресора. Ипак, деветог априла кад је кренуо тај напад, онда су све карауле безброј пута бомбардоване и уништене. То је било 9 сталнопоседнутих и 4 летње, од 13 караула. Од тих караула остале су само зидине.“ наглашава Димчевски.

„Свакодневно сам, пре напада, обилазио све моје војнике, борце, младиће, по караулама, сагледавао стање, вршио процену на лицу места, указивао… Тако да су наши војници и старешине били у потпуности припремљени и нису били изненађени нападом.
Подизали смо, присуством старешина, морал војницима. Морал је један од главних елемената у борби. Морал и обука. Уколико си обучен, а борбени морал је низак, онда џаба ти обука. Ја увек борбени морал стављам на прво место.

Војници су напад дочекали неизненађено, дакле сачекали су непријатеља, иако је нападало негде од 1000 до 1500 (како сам ја тада проценио) међутим било је и више терориста, плаћеника, добровољаца са територије Албаније, такође подржани артиљеријом Албаније и подршком из ваздуха НАТО агресора.

Копнена агресија почела је у раним јутарњим часовима, а ја сам одмах (пошто сам био на командном месту у Ђаковици) кренуо на саму караулу где су се водиле борбе од раног јутра, стигао сам негде око 20 до 7, па сам, као најстарији по чину и положају преузео сам команду над јединицама које су моје, оне које су ми придодате и јединици која ће доћи.“ Даље, додаје Димчевски и наставља:

„Када сам отишао горе, нисам ни знао шта ме очекује, нисам знао да је такав напад. Био сам са својим војницима, на првој линији одбране, у рововима. Много значи ако је старешина ту са вишим чином, са искуством, знањем..

Када су војници видели да сам са њима, да је старешина дошао да буде са њима у рову, да их подржава и стручно и морално, војници су добили већу снагу и подигли борбени морал.“ говори Димчевски.

Циљ напада УЧК, потпомогнуте НАТО, Војском Албаније и страним плаћеницима, био је копнени улаз преко карауле Кошаре и пресецање комуникације између јединица Војске Југославије у Ђаковици и Призрену, и потпуно преузимање комуникација између Косова и Метохије.

Напади на верске празнике

Посебну тежину има и то што нас, кроз векове, непријатељ најчешће напада у празничне дане.

„Најчешће су нас нападали на верске празнике, то се дешавало и 1998. године, која је за нас била углавном ратна година, јер је било доста граничних инцидената, о каквим је требао да расправља, по мом мишљењу и СБ УН и да се осуди и Албанија која је у том моменту отворено подржавала, јер је она још 1998. своју териротију апсолутно препустила шиптарско-терористичким снагама који су осим са КиМ, долазили и из западних земаља, који су их обучавали, а нису осуђени за то, иако су требали да буду.

Димчевски се, на тренутак, присећа и тренутака који су касније били занимљиви за препричавање. Нарочита на догађајима у којима се, и дан данас, сусрећу, како би се присећали дана са карауле и одбране отаџбине.

„Сећам се, у Пожеги смо имали састанак, и један бивши војник ми каже -Господине, гледамо Ви стојите поред нас и вичете зашто се нисте укопали, а Ви стојите усправно. Па ми мислимо или сте храбри или сте луди, а не смемо ништа да вам кажемо.“ кроз смех говори Димчевски.

Најтежи тренуци

„Најтежи тренуци су ми били тих првих три дана, 9.10. и 11. априла, када је било бити или не бити. Да нисмо успели да задржимо ту борбену линију и да нисам отишао горе, Кошаре ми данас не би имали уоште. Велики је био допринос који је дала моја јединица, мој 53. гранични батаљон.

Тешки су били дани када смо имали губитке, када твоји борци, ти младићи, који још нису ни засновали породицу, дају свој живот, остају на граници да чувају вечно ту нашу отаџбину.“ каже наш саговорник.

Повлачење

„Тренутак повлачења за мене је био веома тежак и непријатан. 78 дана од почетка НАТО агресије, а 67 од почетка копнене агресије на Кошарама, успели смо да одолевамо и зауставимо непријатеља на граници, да му нанесемо губитке и да не дозволимо продор у дубину. Тај осећај је врло непријатан, ти си се већ уживео у ситуацију, иако сам ја имао искуство и од раније, био сам и у Хрватској 1991., 1992. За војнике је била радост што иду својим кућама, али и тескоба јер су се борили, дали допринос, сачували своју отаџбину, и одједном ту отаџбину препуштамо, не као побеђена страна, него на основу политичког споразума препуштамо територију окупатору.

Јер, сада је наше Косово окупирано. Ми можемо да причамо шта хоћемо, али за мене то је окупација.“ наглашава Димчевски.

„Не заборавимо оно што се дешавало, да нам се не би поновило. Будимо истрајни у изношењу истине, не само о борбама на Кошарама, Паштрику, него на територији целог Космета и унутрашњости СРЈ.“ закључује Димчевски.

После Кумановског споразума повукли су се граничари, а 53. гранични батаљон је угашен 2000. године. Потпуковник Димчевски је пре три године одликован Оредном белог орла са мачевима другог степена.