ЉУБЉЕНИ МОЈИ:  О ИЗДАЈИ, О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ , не могу ћутати, не можемо ћутати!!!

 

Задобивши благодатни дар свештенства, прво од блаженог покоја Епископа Милутина ђаконски чин, а онда од блаженог покоја великог Митрополита Амфилохија свештенички чин, љубио сам и желео да служим, мисионарим и да се радујем у Васкрслом Господу.

Радовао сам се да преносим  другима радост победе живота над смрћу .

Господ је, створивши свет и човека из љубави, подарио човеку слободу као највећу љубав. Нема веће љубави од оне којом Господ љуби свет и човека, а она се огледа и у слободи коју нам је Господ стваралачки и подарио. И опет, љубав и слобода се крунишу у Христу, а ми кроз Христа и у Христу. Место и догађај љубави и слободе јесу Црква и Света Литургија. Тако ми православни хришћани разносимо те дарове слободе и љубави у свету и свет гледамо литургијским очима.

Ми Срби јесмо, пре свега, православни. Има нас и католичке и исламске вероисповести, али смо пре свега православни. Тај наш народни идентитет је некако нераскидиво повезан за духовним, православним идентитетом. Ради тога нам је тешко и помислити да нам неко руши цркве и манастире, присваја их и својата их, желећи  плус да откине срце и душу нашег рода, а то је Косово и Метохија. Ради те љубави и слободе дариване нам од Господа, не смемо олако предати наших 1300 манастира и цркава, који се налазе на Космету. Чува их око 150 хиљада Срба, на челу са монаштвом и свештенством, који живе у веома тешким условима и уз велика искушења.

Подсетимо се речи Светог нам Патријарха Павла: ’’Бог је човеку поред разума, срца и воље даровао и дар слободе. Та слобода неминовно укључује и одговорност. Бог жели да се сви спасу, али никога на силу не спасава. Он нас неће гурати у грех, али ни онемогућити да грех чинимо. Али, дочекаће свако од нас да нам Бог плати по делима.“

По Светом Василију Великом, оно што разликује доброг човека од злога, светог од грешног, јесте то што добар човек употребљава на добро оно што му је Бог на добро даровао, а зао човек оно чиме га је Бог обдарио за добро, употребљава то на зло.

„Ако већ мора бити да страдамо, несравњиво је боље да страдамо на путу Божијем, на путу правде, него на путу злочина. Страдање Сина Божијег осмишљава сва наша страдања на путу истине, правде и свега оног што је добро“, расуђивао је Патријарх Павле, омиљени српски првојерарх, чија је епископска служба три и по деценије била везана за свету српску земљу .

За разлику од начина живота монашког, где се молитвословље и преданост Богу остварују у послушању игуману или духовном руководитељу, у световном животу има много више слободе и избора.

Јер, ако је не би било, онда би се питали: Шта је онда “Љубав Божја”(Јн, 15-12)?

Дубоко уверен да је слобода, како учи вера наша, “харизма и божанска датост”, која неминовно укључује одговорност, тога ради, човек не може бити глув и нем на дешавања и околности које нас окружују.

А то је најбезобзирнија приватизација, издаја и предаја Косова и Метохије, под плаштом решавања „косовског проблема“, од стране врха наше политичке и владајуће елите.

Исто тако, годинама врло чести гласови, који долазе са разних позиција и положаја, о томе да треба да ћутимо, да “му” не помињемо име, да се понашамо као да “он” не постоји, као да “он” није издао и потписао(и много раније има тога-потписа), као да је све дивно, бајно, и као да “он” јесте и сам лав који се лавовски бори за Космет..

Шта би још, поред ове ситуације која је задесила наш српски корпус, непријатељ и враг могао пожелети!?

Мислим, ништа боље за врага нам, а ништа погубније за нас.

Тражио сам , тражим и даље, какво- такво оправдање за ћутање. Своје ћутање и свих других. Али, не видех и не видим.

Потражих одговоре од мудријих, чији се земни век збио не тако давно. Дођох до извода из писма Светог Епископа Варнаве (Настић) упућеног Преподобном Ави Јустину(Поповић) из Сарајава 04.октобра 1947.године. Речи мудраца које бих вашој пажњи препоручио…

Тада су комунизам и титоизам  били проблеми, развијала се србомржња и чињено штошта на штету Срба. Црква, са својим свештенством и монаштвом, нашла се на удару, као што је кроз векове често бивала.

Топло препоручујем ове речи утехе Светог Варнаве сваком православном вернику и свима нама црнорисцима.

“Почевши од највишег места у нашој Цркви, малтене до најнижег, слушао сам савете, молбе, опомене, застрашивања и злослутна прорицања, сведена на један једини савет и опомену: „У својим беседама од сада, њихово име не спомињи, о њима ништа не говори, понашај се као да њих на свету уопште и нема! „Дивно“! Замислите, мили Оче, шта би било од Еванђеља да је Господ Својим ученицима, кад их је послао у свет, рекао: „Шаљем вас у свет да победите свет. Светом, истина, влада ђаво, али Ви у својој проповеди његово име никад не спомињите, о њему немојте никад ништа говорити и владајте се тако [као] да њега у свету уопште никако и нема!“ Шта би још, поред овога, ђаво могао пожелети? Ја мислим, савршено ништа. Слушао сам те савете, размишљао и искрено покушавао да им нађем бар какво-такво оправдање. Али, у томе напору нисам успео, јер страдање, које је требало да буде централно и главно оправдање тих савета, никако нисам могао да примим као оправдање. Није ли баш страдање, оно највеће и најболније, централно и главно оправдање наше љубави према Њему?! Ја мислим да ћемо ми Срби једнога дана морати дати једно тешко признање: да смо ми подносили страдања много мање за „крст часни“, него за „слободу златну“. Понекад, кад размишљам о овоме односу, задрхтим од страха и стида. Ваше речи биле су једини мелем на рану“..

(Преузето из књиге “ Писма II” …САБРАНА ДЕЛА АВЕ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА)

И шта друго, него поновити речи Светог Патријарха Павла:“Ако већ мора бити да страдамо, несравњиво је боље да страдамо на путу Божијем, на путу правде, него на путу злочина. Страдање Сина Божијег осмишљава сва наша страдања на путу истине, правде и свега оног што је добро“.

Јер, Бог жели да се спасемо и живимо у истини правди и љубави, о чему пише ватрени Христов проповедник Свети апостол Павле: „Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1Тим. 2,4)

 

(ФБ страница свештеника Александра Ђурђевића)