Елена Кондратјева: РАСПЕЋЕ БЕЗ КРСТА

У прећутном надметању великих „умова“ хришћанства оборен је нови рекорд. Или дно. Или плафон. Како је коме је удобније.

Чувена фраза папског легата, који је очајнички покушавао да у једном покољу одвоји жито од кукоља и католике од јеретика, па је зато дао зелено светло да се сви побију, „Господ ће своје препознати“ – надмашена је иницијативом једне скромне православне цркве у француском залеђу.

Легат је право да идентификује добро и лоше, своје и туђе ипак признавао Господу. Скромна црква из француског залеђа сама је одлучила коме да се моли, а коме да ускрати приступ Господу.

На улазним вратима свог светлог храма, из најчистијих мисли и поштених побуда, оронули месни свештеник, вођен за лактове својим помоћником, свештеником прозирних водених очију, поставио је овакву објаву (види слику 1):

Некада чести, а већ неко време малобројни туристи, који случајно или намерно доспеју у уску улицу, чија се егзотика налази искључиво у овој неочекивано тихој православној цркви, вребајући међу моћним католичким лепотицама, читају овај „кредо“ са запрепашћењем или са интересовањем, након чега, слежући раменима, погледају унутра или прођу, са истом равнодушношћу са којом су и дошли.

Ретки Руси тачно тако слежу раменима, не изражавајући ни одушевљење ни огорчење. Дуго сам седела у заседи под поузданим покрићем да бих посматрала реакцију и стекла утисак како се овако специфично тумачење Јеванђеља комбинује са перцепцијом сасвим другачије, ничим посебним иделогизоване јавности.

Посебно се сећам једног младог пара Француза који очигледно није опседнут религијом, који је наглас прочитао оно што је написано и проговорио ту, не удаљавајући се од врата: али зашто је то тако? Да би – шта? На улазу у цркву вас упозоравају за кога да се молите? Као у предизборној кампањи – за кога је исправније гласати? Где су онда партијски програми? Где су спискови заједничких достигнућа? Где су аргументи странака? Зар црква није модератор у изборној трци? Или вам се нуди да унапред пристанете на мачку у џаку, верујући на реч ко је добар а ко лош?

Након тога, млади брачни пар, слежући раменима, као и сви претходни, одлучио је – „нама такав хокеј не треба“ и кренуо даље низ улицу, а да није ни погледао у политички најкоректнију од православних заједница француске провинције.

И ја ћу сада наставити даље, не гледајући унутра, без сређивања односа и без започињања бесконачног препуцавања библијским цитаттима. Нећу ни да почињем да подсећам на познате натписе о томе када је и коме било забрањено да седи на клупама на трговима и кога и када нису послуживали у продавницама. Зашто, ако ионако нико ништа није заборавио, а можете плести асоцијације колико год и од чега год хоћете.

Нема потребе да болесна машта замишља болницу на чијем улазу ће вас дочекати натпис: „Ова медицинска установа подржава Украјину и лечи све оне који су за мир у тој земљи.

Или универзитет са мермерном плочом: „Ова образовна установа подржава Украјинце и подучава оне који доприносе миру у њиховој земљи“.

Ако се побуните и направите скандал, бићете одмах и бахато нападнути: у чему је ствар, да ли вам је помоћ одбијена? Да ли вам је било забрањено да уђете унутра? Једноставно сте упозорени да се овде лече и уче правилни људи, по друштвеном рејтингу и кадровској листи – услуге, предавања, операције.

И даље, свуда:
„Овај ресторан подржава Украјинце и храни оне који…”
„Овај барбишоп шиша присталице Украјине…“
„Ова пекара пече за пријатеље Украјине…”
„Ова перионица пере веш…”
„Ово Министарство културе брине о…”

На овом месту, будилник звони и дрско лишава све пријатеље Украјине могућности да наставе дуготрајну ноћну мору. Стража! Срамота! У ствари, свака од последње три речи је превише пространа за тако мали фељтонски заплет.

У ствари, заплет није у хипотетичкој пекари или перионици, па чак ни у скромној православној цркви, која је самовољно преузела мисију да препозна своје.

Радња говори о онима по којима је Точак среће тако љупко прошао, док су се смејали давно прошлој, али још увек незаборављеној и напрасно запамћеној „проклетој Совјетији”, са њеним лудим новинама и смешним партијским вођама, и стара дечија истина о томе „кога тако зову, и сам се тако зове“, заједно са реченицом „не копај другоме рупу“ глатко је текла са друге стране овог точка.

Уосталом, они нису приметили да се све жуто-плаве заставе и заставице на већницама европских градова и музеја, све табле са „слава Украјини“, разбацане тамо и овамо по европској стварности, не разликују од слогани совјетског периода, који су у своје време били обилно исмејани, чији је садржај анегдоталан онолико колико је и њихова суштина реална.

Саопштење у Француској православној цркви, по суштини и обиму, ни по чему није инфериорно истинитом случају који се догодио мом оцу, младом инжењеру раних 70-их, који је отишао на службени пут у једну од совјетских република, где је тајно му је показана највреднија атракција – локални затвор, са шареним транспарентом „Лењин је са нама!“ („Само немој никоме рећи, јер ће то снимити!“)

А жуто-плаве заставе, где год да дођу, потпуно су исте као и слоган железаре која је некад скандалозно засветлела – „Наша снага је у нашем топљењу!“

А ваша слава је у вашим изменама. Толико глупо и безобзирно покушавате да „завладате“ околном стварношћу – од исправног гласања до правилних молитви, да сав апсурд и туга ситуације више нису доступни вашем разумевању.

Ви се више ничим не разликујете од организатора забране седења на клупама и служења у радњама које псујете, од „само за белце” и од „црнцима чији су животи важни”, од „Über alles“ и од „Васјин тата је непријатељ народа”. Све ово практикујете заједно и све посебно, али то више не можете да разумете.

А за све размере великодушно спроведене специјалне операције „само за пријатеље Украјине“, после осам дугих година и осам месеци интензивних искрено срцепарајуће пропаганде, уморни западњак на улици има један просечан одговор и резултат је исто „слегну раменима” и „прођу”, за својим пословима.

Искрено ми је жао оронулог свештеника, опијеног тамјаном политичке коректности толико да је помешао Јеванђеље са Кју Клукс Кланом.

И жао ми је мале тихе цркве. Па чак и младог „политички писменог“ свештеника, водњикавих очију. Па чак и ако сви они знају шта раде. Што ни ја не искључујем.

***
Чини се да асоцијација, као и несрећа, никад не долази сама: у нашој машти распаљени догађајима, они се нижу једна за другом и подржавају се. Одмах након мог успешног и тако значајног открића на улазу у православну цркву у француском залеђу, поново сам имала среће са налазима: пронашла сам један необележени гроб на старом француском гробљу. Гроб је био толико стар да је на фрагментима плоче постало немогуће разликовати датуме или слова у имену сахрањених. У распећу изнад плоче није остао ни крст. Крст је нестао, а тело Распетог је очишћено, офарбано уљаном бојом и јако причвршћено за остатке ливеног гвожђа на коме је крст некада почивао. Једним великим завртњем, право кроз пупак. Грубо, али поуздано.

А изнад њега, преко неба без дна после кишне чистоће и рајског плаветнила, великодушно су се распршили свежи облаци, јасно имитирајући Млечни пут. А под њим су се расули жалосни подсетници на заборављене и непокајане, занесене и преостале, осуђене и победоносне, оне који су се предали и оне који су се супротстављали. И само је морални закон у нама монотоно поништавао добре намере пријатеља светлог и доброг, као и јунака са славом, понављајући равнодушно: натерај безумника да се помоли Богу и чело ће му се разбити. И њему, и онима који су с њим, и онима који се за њега моле. Могло би се рећи, једним великим завртњем, право кроз пупак. Грубо, али поуздано.
Као на слици 2.

(politconservatism.ru; превео Ж. Никчевић)