Владан Вукосављевић: Референдум-дум

Довољно је било да неко брзоплето лансира идеју о одржавању референдума у вези са тзв. немачко-француским предлогом за „решавање“ косовског проблема, па да се пословично конфузна и лакомислена српска јавност одмах подели на присталице и противнике те концепције.

Да не околишам, уверен сам да је такав предлог лош и самим тим неприхватљив и да представља потенцијалну клопку намењену трајном наношењу штете српским интересима.

Ево и зашто.

Сва је прилика да се власт у Србији, екстензивно оличена у председнику државе, одлучила за потпуни стратешки прелазак на страну политичког Запада, а то су углавном САД и десетак њихових највернијих савезника и исто толико слепо послушних вазала.

Многе од тих држава, у политичком и војном смислу, традиционални су историјски непријатељи српске државне идеје на Балкану, увек када Срби пожеле да изађу из преуских оквира преткумановске Србије а често и без тога. Довољно им је страшно то што Србе доживљавају, с разлогом или без, као „мале Русе“ на Балкану. О томе данас наши људи већ довољно знају.

Овај, већ започети стратешки маневар српске власти, из дана у дан добија на убрзању и прети да произведе несагледиво велике штетне последице по српске националне, економске, територијалне, културноисторијске, образовне и све друге интересе.

У позадини рата у Украјини, а заправо сукоба НАТО-Русија, одвијају се тектонски поремећаји на глобалној сцени, који свету доносе промене које дуго нису виђене и које човечанство воде ка новој прерасподели снага, реструктурирању свега постојећег, успостављању сасвим новог светског поретка и нажалост, можда и ка сукобима чије последице могу да обесмисле све што је људски род до сада постигао.

У том прологу судбинске драме човечанства, председник Вучић и његова власт одлучују се за ризичан и вероватно нелегитиман маневар предавања Србије али самим тим и српског народа на Балкану, на милост и немилост Западу.

Француско-немачки споразум, тек је део те стратешки свеобухватне операције, али и њена најотровнија пилула за гутање у овој фази.

Сама идеја тог Споразума, заправо његово биће, има у себи преварну радњу и обману као битан елемент.

Вишевековна пракса Запада у области прављења безбројних мировних и сличних уговора, који су углавном за циљ имали војно и економско потчињавање некога или довођење друге, слабије стране, у положај економског ропства или пристанка на отимање сопствене територије, а најчешће све заједно, створила је завидну вештину манипулативне правне учености, једну малигну и преварантску јуриспруденцију која служи испуњавању силеџијске суштине заоденуте у лепршави и сладуњави привид права и пре свега правде.

Управо на тим темељима смишљен је и француско-немачки споразум, направљен (врло могуће и у дослуху са српском и албанском „страном“) тако да за његово прихватање и пуну имплементацију потписи заправо и нису потребни, већ све споразумом предвиђене правне и политичке последице настају и настајаће само изјавом о прихватању од стране преговарача а уз присуство и гаранцију посредника.

С друге стране, за српску јавност, то све може да послужи као прикладан анестетик, јер ето, Боже мој, Србија „није ништа потписала“ и самим тим никакве штетне последице из тога не могу да проистекну. „Преговараће се још, некако ћемо се већ сналазити“, тутње медији блиски власти, а то су, у вези са предметним проблемом, сада већ заправо сви медији.

Јасно је дакле да је Споразум неприхватљив за нас, будући да представља јасан пристанак Србије на давање тзв. албанском Косову свих атрибута државности и њихово пуно поштовање. То је управо оно што политички Запад и жели. Не само да смо вам Косово противправно отели, варварском војном агресијом уз почињене бројне ратне злочине, већ сте нас ви сами амнестирали од сваке одговорности, тако што сте „добровољно и без притисака“ сами прихватили све атрибуте државности тог нашег пројекта и тиме се, за векове векова, сами одрекли своје сопствене државне територије.

А ево и зашто је референдум неприкладан и неприхватљив алат за одбијање уласка у ову клопку:

– референдумско питање смислиће власт и оно свакако неће да гласи „Да ли сте за то да Србија прихвати независност КиМ и тиме прихвати отимање своје заветне територије и постојбине од стране Запада и албанских терориста“ или слично томе. Сва је прилика да ће да буде обмањујуће-сугестивно и да ће много више личити на нешто попут „Да ли сте за прихватање споразума који ће Србију потпуно приближити пуноправном чланству у ЕУ, за трајни мир и за даљи пуни економски просперитет и напредак свој и своје деце“.

Уз предвидиву медијску халабуку, појачану за ову прилику до максимума, тешко би било да грађани разумно процене право стање ствари и смисао значењских клопки и обмане садржане у питању. Да не говорим овде о томе какву би пропагандну помоћ Запад и ЕУ пружали овако замишљеном процесу.

– формално малобројна национално оријентисана опозиција и многобројни национално свесни грађани не би могли, у датим околностима и атмосфери, нити да обезбеде довољан број лојалних посматрача процеса гласања, нити фер бројање гласова, то ваљда свако запажа.

– Србија има свој устав и ако треба да га мења, нека терет тих покушаја сносе они који, из својих противзаконитих и неморалних мотива то буду желели да раде, када и ако их буде и ако се осмеле.

До тада, отпор злокобном споразуму може се пружати на друге начине, јавним деловањем и окупљањима, али пре свега захтевом за ванредне изборе, чија би главна тема требало да буде српска национална и државна стратегија у вези са КиМ.

Ово би подразумевало потпуно идејно и програмско уједињавање око тог питања, свих национално свесних политичких странака, институција, установа, организација и појединаца који ни под каквим околностима, претњама, притисцима и уценама не би дозволили комадање Србије и отимање КиМ, која год форма или изговор да буду нуђени, у блиској будућности или било када.

Наравно, прича о било каквом одрживом српском јединству и слози, увек изазива оправдану скепсу и разумну сумњу.

Партикуларизам је наша најгора особина, то знамо ми али и знају и наши душмани и до сада су га безброј пута успешно против нас користили. Књига о нашим братоубилачким сукобима дебела је и тешка, она о српском јединству када је најтеже, танка је али ипак и она постоји.

Можда нам баш сада провиђење нуди добру прилику да и овај данашњи, пометени, уморни и збуњени нараштај људи, у тој мањој књизи испише неке од најважнијих страница српске историје и подигне је на олтар нашег идентитета и части.

Зато, памет у главу, храброст у срце и перо судбине у руке.