Шестоаприлско бомбардовање 1941: Један народ, један век, једна библиотека

У нацистичком бомбардовању Народне библиотеке 6. априла 1941. уништен је готово целокупан национални библиотечки фонд, око пола милиона књига

Извођењем „Ниња сили небесније“, најпознатије и најдуже песме првог српског композитора Кир-Стефана Србина, започео је уметнички програм свечаног отварања нове зграде Народне библиотеке Србије у здању и на адреси где се и данас налази.

Као што није случајно нова зграда Народне библиотеке отворена 6. априла 1973. године, тако није случајност ни што је свечаност започела певањем композиције кир-Стефана Србина.

Око пола милиона књига, безмало цео национални библиотечки фонд, изгорео је у бомбардовању зграде Народне библиотеке на Косанчићевом венцу 6. априла 1941. године. Међу небројеним српским културним благом које је заувек нестало био је и оригинал најстаријег српског познатог музичког рукописа из друге половине 14. века: „Ниња сили небесније“ – небеске силе.

Бомбардер из правца Великог ратног острва

Нацистичко бомбардовање Београда почело је у зору 6. априла 1941. године и посејало терор међу цивилним становништвом: око половине Београђана побегло је из града пред налетима немачких бомбардера који су неколико дана засипали град бомбама.

Према историјским записима национална библиотека гађана је у три налета тог 6. априла: у раним јутарњим сатима, око поднева и поподне. Тај трећи налет, када су бомбардери дошли из правца Великог ратног острва био је погубан.

На библиотеку је бачена запаљива бомба која је разгорела пожар унутар зграде у којем је уништено све што се у фондовима чувало. Један од житеља Косанчићевог венца Сава Величковић причао је касније да је пред његовом кућом на броју 26 у пола ноћи било „светло као у подне“ од пожара Народне библиотеке на броју 12.

Пожар је данима гутао књиге и вредну грађу. Зграда је била закључана, а покушаји житеља Косанчићевог венца да дозову ватрогасце, уђу у зграду и покушају да спасу што се спасти могло, нису уродили плодом. Скрхан и очајан чувени управник Музеја Српске православне цркве Радослав Грујић описао је у својим сећањима како је два дана беспомоћно долазио на Косанчићев венац и окамењен гледао како гори библиотека узалуд покушавајући да нађе неког да помогне у спасавању грађе и гашењу пожара.

Трећег дана „када сам дошао на згариште, већ је све било изгорело и видела се само велика наслага од жара народног духовног блага, скупљаног и чуваног у Народној библиотеци више од једног века“.

Национални фонд нестао у пламену

У извештају стручне комисије из јануара 1942. године о томе шта је све уништено у нацистичком бомбардовању Народне библиотеке наводи се да су уништене све збирке, осим музикалија и сви инвентари на основу којих би могла да се процени штета. Речју, никада није у потпуности установљено шта је све нестало у пожару.

О годишњицама, као што је ова, подсећа се да је у овом културциду, како га је прошле године на овај дан назвао данашњи управник Народне библиотеке Србије Владимир Пиштало, уништен скоро читав национални фонд.

А он је почетком 1941. обухватао око 345.000 наслова монографских публикација у око 500.000 свезака, 1.365 рукописа, 226 раних штампаних књига, око 6.260 бројева часописа и новина, око 3.770 писама и 1.447 јединица картографског материјала, графика и фотографија.

Између осталог, заувек су изгубљени рукопис из прве половине 15. века који је садржавао „Слово љубве“ деспота Стевана Лазаревића, дела старе српске књижевности, збирка турских докумената о Београду и Србији, рукописи са коректурама писаца, међу њима „Зона Замфирова“ Стевана Сремца и „Приче“ Боре Станковића, као и писма Карађорђа, Доситеја Обрадовића, Симе Милутиновића Сарајлије, Вука Караџића, Ђуре Даничића. Стручњаци кажу да је избрисан и траг о српском новинарству у Краљевини Србији јер је изгорео велики број комплета новина и часописа који су излазили од 1880. до 1941. године.

Овде треба ставити три велике тачке јер је списак предугачак и никада неће моћи да буде до краја закључен.

Највећа ломача књига

Бомбардовање Народне библиотеке 6. априла 1941. године највећи је појединачни ратни злочин над културним наслеђем током Другог светског рата који никада није санкционисан нити правно квалификован.

Указујући на ово, дугогодишњи управник Народне библиотеке Србије, историчар Дејан Ристић, који је грађу и сведочења о страдању библиотеке на Косанчићевом венцу преточио у своју књигу „Кућа несагоривих речи“, истиче да је овим чином начињена ненадокнадива штета српском културном наслеђу и нашем идентитету, али не само њему.

„Имајући у виду да се у фондовима и збиркама Народне библиотеке чувало не само оно што је било српске провенијенције, мада је пре свега било то, већ и шире југословенске и с друге стране европске, штета је причињена и ширем европском културном наслеђу. Ломача која је запаљена 6. априла горела је до 9. априла и била је највећа ломача књига коју су нацисти запалили било где у Европи“, истиче Ристић за РТ Балкан.

Он додаје да је читав град био прекривен пепелом насталим на згаришту Народне библиотеке Србије, највећом, најбогатијом и најзначајнијом збирком покретног културног наслеђа српског народа.

„Нешто попут спаљивања моштију Светог Саве крајем 16. века у симболичком смислу, када је тај пепео са ломаче светитеља био развијен не само широм Београда, већ у симболичком смислу и широм српских земаља“, каже Ристић.

120 лимених сандука

Данас се наводи да је ломачу књига, пуким случајем, избегао тек мали део фонда, остаци остатака – Збирка музикалија која је била у библиотеци Музичке академије и једно житије из друге половине 14. века које је било на позајмици.

Тужно је и упозоравајуће да су у бомбардовању Народне библиотеке највероватније последње страдале највредније књиге и рукописи – они који су се налазили у подруму библиотеке. Бомба је пала на кров здања и ватра се одатле ширила на доње спратове. Да је библиотека била откључана, да је било ватрогасаца, можда би барем део културног блага могао бити спасен. Али то није био случај.

Као што ни највреднија грађа спакована у 120 лимених сандука и спремна за евакуацију никада није измештена на безбедну локацију.

Министар просвете и црквених дела Милош Трифуновић је 3. априла наредио обустављање мера евакуације не само када је Народна библиотека Србије у питању, већ и Државни архив Србије, Етнографски музеј, Народни музеј Србије и Књижевна штампарија, указује Ристић.

„Тог 3. априла Трифуновић позива директоре националних институција да им наложи обустављање евакуације, а када су они кренули да протествују, он изговара ону срамотну реченицу: ‘Метните у подруме, збрините како знате’. И фактички грађа је само чекала да буде уништена“, напомиње наш саговорник.

Он истиче да је без икакве сумње примарна одговорност на нацистичкој Немачкој, али да део одговорности сносе и југословенске власти које се нису старале о Националној библиотеци у међуратном периоду.

„Трећи ниво одговорности, најмањи, али постоји, то је неорганизација унутар саме Народне библиотеке, да се оно највредније, што је могло да се дислоцира претходних недеља или месеци, јер је било јасно шта ће доћи, да буде дислоцирано на безбедне локације. Оно највредније је могло да буде измештено на време упркос игнорантском и неодговорном ставу и југословенских власти“, истиче Ристић.

Желели да униште културни идентитет народа

Генерал-пуковник нацистичке авијације Александер Лер у првом истражном исказу датом официрима Народноослободилачке војске Југославије средином маја 1945. године навео је да му је лично Хитлер издао наређење за потпуно разарање Београда, као и да је у првом налету требало да униште Народну библиотеку.

На питање зашто баш библиотеку, одговорио је: зато што чува оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа.

У појединим медијима и на друштвеним мрежама може се наћи извештај који потире ову тврдњу и наводни оригинал записа са саслушања у којем Лер каже да није имао наређење за бомбардовање објеката који нису ратни и цивилног становништва.

Народна библиотека би, према томе, била некаква „колатерална штета“.

Неважно је да ли је исказ генерала Лера о небомбардовању цивилних објеката прави или лажан. Последице бомбардовања Београда 6. априла 1941. године показују јасну и недвосмислену намеру.

Само првог дана бомбардовања на Београд је бачено 218 тона експлозива, током тих неколико априлских дана укупно око 440 тона. Оштећена је готово половина целокупног стамбеног фонда града, односно 9.365 зграда, а потпуно су уништена 682 објекта. Међу њима је била и Народна библиотека на Косанчићевом венцу: редак злочин над идентитетом и културним наслеђем једног народа.

Да Народна библиотека није била случајан циљ, показује и то што је гађана у три налета. Штавише, то чак и није био први пут да је бомбардована. Била је на мети Аустроугарске и током бомбардовања Београда у Првом светском рату.

Тада се налазила у Капетан-Мишином здању и део њеног фонда је већ био евакуисан, па размере уништења нису биле тако неповратно катастрофалне као непуних тридесет година касније.