Суперсиле у међународним односима, уз супериорност материјалних фактора, обележава присуство системске и доследне политичке филозофије међународних односа. Суперсила нуди свој јединствени поглед на то како тачно треба да буде уређен свет, по којим правилима треба да постоји, шта је њен циљ и зашто је управо та суперсила легитимна у својој улози. Реч је о посебном тумачењу кључних политичких појмова у односу на међународне односе – моћ, власт, правда, једнакост и сл. Такво тумачење треба да се заснива на дубокој интелектуалној традицији и сопственом практичном искуству, који аргументе предложене политичко-филозофске доктрине чине убедљивим и за себе и за друге.
Савремена руска спољнополитичка мисао прихвата да Русија данас није суперсила, али да се враћа властитој, оригиналној спољнополитичкој идеји. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров, говорећи на састанку руског председника Владимира Путина са сталним члановима руског Савета безбедности о новоусвојеном Концепту руске спољне политике, рекао је: „Ово је документ стратешког планирања који развија спољнополитичке одредбе Стратегије националне безбедности одобрене 2021. године… Концепт садржи висок степен континуитета са претходном верзијом из 2016. године у погледу основних принципа наше спољне политике, пре свега њене независности и усмерености на стварање повољних спољних услова за прогресивни развој Русије, обезбеђивање њене безбедности и унапређење добробити наших грађана.“
Путинова доктрина
У периоду садашњих „револуционарних промена у свету“, када коначно нестаје „неравноправни модел развоја“, руска будућност сада су и званично, према усвојеном Концепту нове руске спољне политике – антиамериканизам и Евроазија. Тако се Евроазија први пут помиње већ у четвртој реченици документа, а укупно 24 пута. Чешће од ње се као географски појам помиње само Русија.
Ове промене су добре за већину земаља, осим за оне које размишљају у правцу глобалне доминације и неоколонијализма, наводи се у документу, а као одговор на непријатељске акције Запада, Русија намерава да брани своје право на постојање и слободан развој свим расположивим средствима.
Уз то, један до стратешких циљева Русије је, према овом документу, пружање подршке савезницима и партнерима Русије у промовисању заједничких интереса, обезбеђивању њихове безбедности и одрживог развоја, без обзира на то да ли савезници и партнери добијају међународно признање и чланство у међународним организацијама.
Поред тога, Русија најављује да ће убудуће војно штитити своје савезнике, што је својеврсни руски еквивалент члану 5 Повеље НАТО. Истовремено, након дугог пута, то је коначна кодификација „Путинове доктрине”.
Најважније основне идеје нове руске спољне политике коју је 31. марта представио руски министар спољних послова Сергеј Лавров, а потписао председник Владимир Путин, биле су већ изложене и развијене у ранијим наступима руског председника, од марта 2014. када је Крим припојен Русији, па до годишњице уласка руских трупа у Украјину, 24. фебруара ове године. У том смислу важни су Путинови говори 2014. на скупу Валдајског клуба и на четвртој председничкој инаугурацији 2018, као и три прошлогодишња говора: онај одржан 21. фебруара о догађајима у Украјини, говор 24. фебруара о спровођењу специјалне операције у Украјини и говор 18. марта на скупу „За свет против нацизма“.
Водећи пројекат Руске Федерације у 21. веку назива се „претварањем Евроазије у јединствени свеконтинентални простор мира, стабилности, међусобног поверења, развоја и просперитета“. Како је наведено, Русија је спремна да гради односе са земљама из свих региона света, појача сарадњу са Латинском Америком и допринесе даљем развоју Африке као препознатљивог и утицајног центра светског развоја. Од посебног значаја за Русију је свеобухватно продубљивање веза и координације са пријатељским сувереним глобалним центрима моћи – Кином и Индијом.
На известан начин, овај документ, осим јасног садржаја конфронтације, пружа и руку Западу, из чега може да се разуме и понуда окончања сукоба у Украјини. У њему се изражава и нада да ће европске земље да напусте своју антируску политику и покажу већу независност од САД, што би утицало на њихову безбедност и добробит. Али Русија курс који су усвојиле Сједињене Државе сматра за „главни извор антируске политике и ризика по своју безбедност, међународни мир и уравнотежен и праведан развој човечанства“.
Обриси мултиполарног света
Како би олакшала прилагођавање светског поретка реалностима мултиполарног света, Русија, како се наводи, намерава да као приоритет стави елиминисање остатака доминације Сједињених Држава и других непријатељских држава у светским пословима, спремност да се помогне у смањењу способности непријатељских држава да злоупотребе свој монопол или доминантан положај у одређеним областима светске економије, те стварање услова за напуштање неоколонијалних и хегемонистичких амбиција за било коју државу.
Сергеј Лавров је предочио да документ „констатује незабележен ниво међународне напетости у протеклој деценији“ и „препознаје егзистенцијалну природу претњи по безбедност и развој наше земље, насталих деловањем непријатељских држава“.
„У Концепту смо изнели нашу визију принципа уравнотеженијег и праведнијег светског поретка“, изјавио је Лавров. „Међу њима су полицентричност, суверена равноправност држава, обезбеђивање њиховог права на избор модела развоја, подржавање културне и цивилизацијске разноликости света. Промовисање успостављања мултиполарног светског поретка дефинисано је као оквирни задатак за све области спољне политике.“
У Концепту нове спољне политике Руске Федерације наводи се да је Русија изворна земља-цивилизација, упориште руског света, један од суверених центара светског развоја, који игра јединствену улогу у одржавању глобалне равнотеже снага и обезбеђивању мирног и прогресивног развоја човечанства.
Русија ће своје односе са другим државама градити у зависности од њихове политике према Русији – конструктивне, неутралне или непријатељске. „Русија себе не сматра непријатељем Запада, не изолује се од њега, нема непријатељске намере према њему, рачуна на његову свест о бескорисности конфронтације са Русијом, прихватање мултиполарне реалности и верује да ће се временом вратити интеракцији заснованој на принципима једнакости и поштовања интереса“, каже се у документу. Како је наведено, Москва настоји да формира систем међународних односа који би јој обезбедио поуздану безбедност, очување културног и цивилизацијског идентитета и једнаке развојне могућности за све државе.
„Русија намерава да активно развија сарадњу у свим сферама са својим савезницима и партнерима и да заустави покушаје непријатељских земаља да ометају такву сарадњу. Истовремено, постоји спремност да се оружане снаге користе за одбијање и спречавање оружаног напада на себе или своје савезнике. Као одговор на непријатељске акције Запада, Русија намерава да брани своје право на постојање и слободан развој свим расположивим средствима“, наводи се у документу.
Али ако „заустављање монопола Запада” постане суштински нови стратешки задатак, онда се природно поставља питање – како то учинити? Алтернативу представља идеја мултиполарности, коју Кремљ промовише већ неколико година.
Мултиполарност, дакле, делује као главна и жељена промена у „организационом и структурном дизајну светског поретка” („формирање нове међудржавне структуре света”). Отуда је стратешки задатак Русије, који следи из претходног, да „постане алтернатива глобализацији“, каква се годинама намеће.
Историја промена
„Концепт спољне политике“ је документ који одражава систем погледа на садржај, принципе и главне правце спољнополитичког деловања Русије у будућности. У складу са законом, спољну политику земље одређује шеф државе, који представља Руску Федерацију у међународним односима. Припрема и имплементација Концепта поверена је Министарству спољних послова.
Након распада Совјетског Савеза, а пре последњег Концепта спољне политике усвојеног пре неколико дана, донето је пет сличних докумената, и то 1993, 2000, 2008, 2013. и 2016. године.
После распада СССР-а 1991. године, основа спољне политике Русије заснивала се на изградњи нових односа са бившим совјетским републикама и страним државама, као и интеграцији у систем међународних односа. Пре тридесет година, тадашњи председник Руске Федерације Борис Јељцин одобрио је 23. априла 1993. године „Основне одредбе концепта спољне политике Руске Федерације“.
Концепт из 2008. је најављивао изгледе да „историјски Запад изгуби монопол у процесима глобализације“, а као реакција на овај процес превиђено је интензивирање политике западних држава да обуздају Русију. Као главне претње међународној безбедности наведени су непознавање основних принципа међународног права од стране појединих држава, покушаји омаловажавања улоге суверене државе као темељног елемента међународних односа, подела земаља на „категорије различитог обима права и обавеза“.
По први пут, Спољнополитички концепт Руске Федерације бавио се евроазијским интеграцијама. Русија је проглашена за највећу евроазијску силу.
Улога меке моћи
Пре десет година председник Владимир Путин одобрио је 12. фебруара 2013. следећу верзију Концепта спољне политике Руске Федерације. Његове главне одредбе нису претрпеле значајне промене у односу на претходне документе. Концепт је први пут разматрао примену тзв. „меке моћи“ (soft power) у међународној политици, која је дефинисана као „свеобухватан алат за решавање спољнополитичких проблема заснован на способностима цивилног друштва, информационих и комуникационих, хуманитарних и других метода и технологија алтернативних класичној дипломатији“.
У Концепту је наведено да у новом систему међународних односа, који су захваћени глобалном финансијском и економском кризом, Запад губи доминантну улогу и у политици и у економији. Потенцијал за снагу и развој помера се ка истоку, пре свега у азијско-пацифички регион. Истовремено, војно-политички савези више не могу да пруже против-акцију савременим прекограничним изазовима и претњама. „Блоковске приступе“ решавању проблема требало би да замени „мрежна дипломатија“ заснована на „флексибилним облицима учешћа у мултилатералним структурама у циљу ефикасног тражења решења за заједничке проблеме“.
Уочени су и ризици деструктивне употребе концепта „меке моћи“ и људских права у циљу политичког притиска на суверене државе и мешања у њихове унутрашње ствари.
Као једна од претњи међународној безбедности виђени су и покушаји да се кризе регулишу употребом једностраних санкционих притисака и других мера силе ван оквира Савета безбедности УН. У документу се такође први пут одвојено говорило о потреби промовисања укључивања Украјине у процесе дубинске интеграције.
Три године касније, председничким декретом 30. новембра 2016. одобрен је нови концепт руске спољне политике. У документу су се појавила два нова спољнополитичка задатка: јачање позиције Русије као једног од утицајних центара савременог света и јачање позиција руских медија и масовних комуникација у глобалном информационом простору.
Концепт је идентификовао озбиљну кризу у односима Русије и западних држава, изазвану геополитичком експанзијом САД, НАТО-а и Европске уније. У документу је наведено да, задржавајући интерес за конструктивну сарадњу са Сједињеним Државама, Русија „не признаје екстериторијално вршење јурисдикције од стране Сједињених Држава ван оквира међународног права, не прихвата покушаје да изврши војне, политичке, економске или други притисак, и задржава право да оштро одговори на непријатељске акције“.
Међу регионалним приоритетима, Концепт је по први пут указао на потребу политичког решења у Сирији, очувања јединства, независности и територијалног интегритета ове земље. Одвојено, у документу се помиње и криза у Украјини. Наглашено је да је Русија, у сарадњи са свим заинтересованим државама и међународним структурама, спремна да уложи напоре за политичко и дипломатско решење украјинског конфликта.
Животни век
Зашто се руска спољнополитичка стратегија тако често кориговала? Испоставило се да је њен просечан „животни век“ пет година, што се добро уклапа у „тактичке задатке“, али очигледно не испуњава улогу стратешког документа. Маргарет Тачер је једном приликом рекла: „Ако дама инсистира да је дама, онда она није дама!“ Суштински, чини се да се ради о томе да је еволуција руске спољне политике ишла тешко, тражећи синтезу постсовјетских околности и руског традиционализма, док се најновијим концептом коначно није потпуно стало на традиционалну страну.
Анексија Крима и читав развој кризе око Украјине сведочи не само о ситуационим, кризним променама руске спољне политике, већ можемо говорити о коначном прелому који је довео до нове спољнополитичке доктрине Русије – „Путинове доктрине“. Она значи да се Русија можда неће ограничити само на припајање Крима Русији и акције у Украјини, већ да ће Москва у сличним околностима на сличан начин деловати и у другим регионима.
Развој кризе у Украјини и око ње још увек је у стању да донесе многа изненађења. У свом историјском „кримском говору” у Георгијевској дворани Кремља 18. марта 2014. Путин је већ тада јасно формулисао главне компоненте нове доктрине која сада у изоштреном виду обликује сасвим нове односе Русије са Западом.
Русија више не гледа на Запад као на кредибилног партнера. Путинове замерке и тврдње изнете у „минхенском говору” 2007. Запад није чуо и узео у обзир. Покушавајући да Украјину поново увуку у НАТО и ЕУ, „западни партнери су прешли границу“. Супротно изјавама о завршетку Хладног рата, Запад је заправо водио и настављао да води стару политику обуздавања Русије. Права политика Запада је експанзија, доношење одлука иза леђа Русије, стављање ње пред свршен чин и превара. „Русија је чак сматрала да није била опљачкана, а била је опљачкана. Од сада ће Русија полазити од тога”, рекао је Путин.
Русија себе више не сматра делом европске, односно евроатлантске цивилизације. Русија је демократија, али посебне врсте. Она је напустила комунистичке и „псеудодемократске догме“. Русија има нови идентитет, који, међутим, није лако артикулисати. Ако скоро 100 одсто руског становништва подржава анексију Крима, онда ова одлука има снажан демократски легитимитет. Путин позива народ да се окупи око нове идеологије и политике и постане јединствен организам. Русија више не верује у универзалне вредности слободе, људских права и демократије, као ни у било који други универзални модел. Свака јака земља има свој систем вредности и свој модел.
Међународно право више није систем правила или чак систем координата. Међународно право је мени из којег свака јака држава бира шта јој је од користи. Тако је за сузбијање устанка у Чеченији коришћен међународни принцип заштите суверенитета и територијалног интегритета, а за анексију Крима принцип поштовања самоопредељења народа. Јака Русија има право на „суверену демократију“. Слаба Украјина – не. Свет је поново слободна игра јаких и тражење равнотеже њихових снага.
„Путинова доктрина“ нас враћа, с једне стране, на вестфалски систем равнотеже снага и „европски концерт“, а с друге стране на Брежњевљеву доктрину „ограниченог суверенитета“.
Нови Варшавски пакт
Оквир „Путинове доктрине“ је постсовјетски простор. Оправдање – „историјско наслеђе“, „руски свет“, стратешка безбедност Русије. Суверенитет постсовјетских држава је од сада ригидно условљен, и узима у обзир интересе Русије, са изузетком три балтичке републике бившег СССР-а. У случају „преласка линије“ – увлачење у НАТО, ЕУ, покушаји размештања војних база – Русија ће деловати, што укључује унутрашњу дестабилизацију такве земље, регионалне референдуме о отцепљењу или чак приступању Русији, увођење трупа или постављање власти лојалне Москви.
Закон о праву на слање трупа у друге земље већ је на снази. Спремност да се са дипломатских опомена пређе на акцију је главна разлика између нове и ранијих доктрина, која је доказана преузимањем контроле над делом Украјине и анексијом Крима.
Спремност за деловање је по први пут показана у Грузији 2008, а сада се отишло још даље. Сада свако ко одлучи да „пређе црвену линију“ на постсовјетском простору мора да буде спреман за праву конфронтацију са Русијом, укључујући и оружану. Истовремено, нова доктрина је позив свим моћним земљама да преиспитају правила игре. Русија треба да престане да се стиди што је велика и јака земља, сматра Путин. Он је још у свом кључном чланку „Русија се концентрише“ из пролећа 2012. најавио да Русија неће само следити, већ и формирати правила игре у свету.
Новом руском доктрином модификује се главни „вестфалски принцип” – неповредивост државног суверенитета и територијалног интегритета. Сада то важи само за јаке, етаблиране државе, заштићене сопственом војском или војно-политичким блоком. Суверенитет и интегритет слабих држава (пре свега пропалих) постаје игралиште за јаке државе и њихове блокове. Државе су подељене на „највишу лигу” са гаранцијама и на „другу лигу” – без гаранција. Ако јака и одлучна држава сматра да су јој угрожени војно-стратешки, економски и политички интереси, она има право да делује и да се меша у унутрашње ствари слабих земаља, па чак и да контролише или одузима њихове територије.
Међународни поредак
Нагло је смањена улога међународних организација попут УН-а, ОЕБС-а, Савета Европе итд. У њиховим оквирима је неопходна сарадња с другим земљама, али само до тачке када почну да се мешају у заштити националних интереса, онако како су деловале САД и њихови савезници изводећи разне војне операције заобилазећи Савет безбедности УН. У овом случају, ове организације треба занемарити без оклевања.
Нова „Путинова доктрина“ проистиче из фундаментално новог односа снага у свету. Кумулативна војна, економска, хуманитарна тежина Запада драстично је опала и наставља да опада. Тежина и утицај Азије, Латинске Америке и Африке убрзано расте. Велике незападне земље (у БРИКС-у, ШОС-у, итд) биће заинтересоване за нова правила игре да би се играле, делиле и одузимале.
„Њима ће се допасти тумачење међународног права не као система табуа, већ као примамљивог ресторанског менија“, каже професор на Високој школи економије Владимир Рижков. „Да, свет ће постати опаснији и још експлозивнији; да, ризици новог лепог света ће бити неизмерно велики, али сви се надају победи у овој коцкарској игри, зар не?”
„Заокрет ка истоку“ никако није први у историји руске спољне политике — у протеклих најмање 200 година понављан је сваки пут и са завидном редовношћу, након сваке кризе или урушавања руских односа са Западом, испрва европским земљама. Али значајно је и да се Русија редовно враћала „рестаурацији“ ових односа, као у последњим „совјетским деценијама“ што је кулминирало спољном и унутрашњом политичком „перестројком“.
Тако је било у свим фазама руске историје и под свим претходним режимима. Садржај и фактори који су утицали на овакве промене у односима Русије и Запада су темељно проучавани у историји међународних односа, али овога пута постоје многи изгледи да све буде другачије. Врата Европи нису затворена, али ће њихово отварање, по свему судећи, ићи спорије него икада до сада. Због тога ће „нова Евроазија” постати оперативна политика као никада раније у руској историји.
Занимљиво је да и је документ о новој руској спољној политици објављен након сусрета руског и кинеског председника, што упућује на велику вероватноћу да је „изгланцан“ тек када је на том сусрету постало јасно да Кина прихвата евроазијску политику Русије. Поред тога, може да се наслути и да је овај документ рефлексија могућности дубље и шире војне сарадње две земље, па и, у извесним погледима, најава њиховог војног савеза. То се посебно односи на најаву војног заустављања непријатељских земаља и спречавања напада на себе и савезнике.
Извор РТС Око
Насловна фотографија: Alexander Nemenov/AFP via Getty Images
