Људска цивилизација и њена супротност: Где је Србија у новом свету равноправних

Србија и Русија су вековима главна мета Запада, од крсташких ратова, преко Првог и Другог светског, до садашњих – првог европског (против Срба) и другог европског рата (против Руса)

Русија и Кина данас предводе људску цивилизацију, која је на путу тријумфа над својом супротношћу, оличеноj у нелегитимној злочиначкој олигархији коју често зовемо „Запад“.

Тај тријумф који је већ наступио, али је мало одложен због рата у бившој Украјини, можемо звати „Нови свет“ или „Свет равноправних“, јер ће бити ослобођен од неправде и злочина. Нови свет карактеришу духовно-моралне вредности, љубав и сарадња, док у антицивилизацији све то нема значаја, или само представља параван, а једини стварни принцип је власт помоћу злочина и обмане.

Ако посматрамо Европу, вековима је православни свет главни носилац цивилизације, односно духовно-моралних вредности, у континуитету од Ромејског, Душановог и Руског царства, до савремене Русије и Србије. Србија и Русија су стога вековима главна мета Запада, од крсташких ратова, преко Првог и Другог светског, до садашњих – првог европског (против Срба) и другог европског рата (против Руса).

Немогућност да се раније и адекватније одупремо произлази из суштинске разлике цивилизације и антицивилизације.

Oпаснa илузијa

Агресивни и лукави, пре свега англосаксонски Запад је пет векова био економски и војно најмоћнији део света, намећући свима опасну илузију да је управо западна друштвена и политичка мисао најбољи начин да се разуме свет.

Данас знамо, и ми и Руси, да то није тако.

То знање смо скупо платили, али оно је омогућило Русији да заузме садашњу водећу позицију у свету. Нови свет је претекао Запад у свему, јер је сарадња, а не злочин – темељ стваралаштва. У прави час, јер једино тријумф новог света у свему, може спречити Запад да покрене нуклеарни рат. Када би злочиначка олигархија била сигурна да ће она преживети, заједно са довољним бројем своје послуге, не би се либила да уништи човечанство.

Србија је била претеча, весник новог света. Наш отпор НАТО агресији није био очајнички, већ духовно и морално супериоран и зато 19 западних земаља нису успеле да нас победе.

Први Косовски бој, 1389, који нисмо изгубили, учинио је крај Душановом, последњем реалном сукцесору Ромејског царства. Тек после тога се уздигло Руско царство. Други Косовски бој, у коме је Слободан Милошевић пострадао попут Лазара Хребељановића, такође нисмо изгубили. Он је отворио пут уздизања Путинове Русије. Може се рећи да други Косовски бој, или његов епилог, још увек траје и да нису случајно главне полуге западног притиска на нас управо захтеви да признамо независност Косова и уведемо санкције Русији.

Покушај стварања Балканског савеза

Рат против Југославије, односно против Срба, почео је, не случајно, одмах после распада Совјетског Савеза. Србија је била духовно и морално дорасла искушењу пред којим се нашла. У најтежим околностима, у Србији су јачали православље, независна економија и социјална правда. Иако без подршке великих, парирало се и на геополитичком плану.

Непосредни повод за раније планирани терористички прокси рат на Косову и Метохији 1998. и директну НАТО агресију 1999. био је самит земаља Југоисточне Европе на Криту 1997, на коме су Милошевић и албански премијер Фатос Нано договорили мирно решавање проблема КиМ. Био је то у ствари савремени покушај стварања Балканског савеза, којим би се одстранио деструктивни западни утицај. НАТО то није могао да поднесе.

У априлу 1999. Савезна скупштина је донела одлуку о приступању СР Југославије Савезу Русије и Белорусије. Иако због Јељциновог страха није остварен, то је био највећи искорак у остваривању вековних духовних и историјских тежњи српског народа.

Сутрадан, после почетка агресије, 25. марта, Савезна влада СРЈ је донела одлуку о прекиду дипломатских односа са САД, Великом Британијом, Немачком и Француском, као најодговорнијим државама у НАТО агресији. Тај предлог је, на јутарњем проширеном колегијуму савезног министра, изнела моја маленкост.

„Посредници“ у мировним преговорима

Није случајно што је ових дана Русија одбацила иницијативу Волфганга Ишингера да баш ове четири државе буду „посредници“ у мировним преговорима Русије и Украјине. А да је после 5. октобра наше обнављање дипломатских односа са ове четири земље било исхитрено и преурањено, а свакако у случају САД и Британије, доказује и недавна одлука Републике Српске да прекине дипломатску комуникацију са ове две земље.

Још су два крупна примера из тог доба, који доказују величину политике Србије, док је била у пуној мери суверена. У фебруару 2000, на 4. Конгресу СПС, Слободан Милошевић је затражио да се ускрати гостопримство „срамној мисији“ међународне заједнице на КиМ, под чијим окриљем је настављен геноцид и етничко чишћење Срба.

У оквиру истог конгреса, одржана је велика међународна конференција са представницима више од 100 партија из целог света, у чијем сам организовању непосредно учествовао. Конференција је својим геслом „За свет равноправних“ афирмисала главно питање данашњице и антиципирала настанак Новог света.

Савез са Русијом, дистанцирање од САД и Британије (бар док темељно не промене своју политику), одустајање од чланства у ЕУ, ослобођење Косова и Метохије, стварање новог Балканског савеза и све то у новом свету равноправних, који предводе наши пријатељи Русија и Кина, биле би одреднице спољне политике истински слободне и суверене Србије, на шта нас обавезују и наши пали хероји и цивилне жртве НАТО агресије.

Други европски рат, који Русија у бившој Украјини води против НАТО, Запад је покренуо по истој историјској формули и обрасцу као први европски рат против Срба. У ствари, та два рата су један исти рат – епилог другог Косовског боја, односно егзистенцијални, васељенски рат, како каже Нарочњицка.

И зато морамо бити заједно са Русијом.

Када ће бити могуће повући који конкретан потез у политичкој, економској и другим сферама, треба пажљиво извагати, али ово мора бити наша стратегија, јер то је услов нашег опстанка и спасења.