Владимир Умељић: КАДА НАЈБРЖИ ТРКАЧ ТРЧИ У СМЕРУ СУПРОТНОМ ОД ЦИЉА

На данашњи дан, 04.04.2023. Финска улази у НАТО, чиме се граница западног војног савеза са Русијом увећава за 1.340 км и тиме више него удвостручује. НАТО при томе подвлачи да не може бити говора о некаквом опкољавању Русије, јер дужина њене границе износи више од 20.000 км, тако да сада „само“ 2.545 км додирне линије са Западом не играју неку посебну улогу.

Да ли је то тако? Ко су губитници а ко добитници овог развоја ситуације? 

 

Немачки медији јављају:

„Финска данас свечано улази у НАТО. То је јасан знак неуспеха Путинове политике, која је желела да постигне мање присуство НАТО-пакта у Европи и управо добила супротно од тога.

Финска армија је одлично обучена, располаже са 60 најмодернијих борбених авиона Ф-35, око 100 модерних Леопард 2 тенкова, неколико стотина артиљеријских оружја, 19.000 активних војника и 238.000 резервиста. НАТО је, дакле, несумњиво ојачао. (Штерн, Хамбург, 04.04.2023.)“.

Све је то тако, бројеви су непоткупљиви, но то међутим још увек не пружа иоле задовољавајући одговор на питање – ко су губитници а ко добитници овог развоја ситуације?

Ко значи добија више а ко мање проблема?

По питању добитника, то се у односу на Финску прилично јасно може констатовати, она је овим добила један енормни проблем, који до сада није имала а то је, да у случају да било које усијане главе заиста испровоцирају оружани сукоб НАТО-Русија, она постаје легитимна мета руских оружаних снага.

Тада то, додуше, постају и Вашингтон, Тексас и Небраска, али…

Они немају 1.340 км дугу заједничку границу са Русијом. Тај сукоб је још увек прилично невероватан, али једина предност приступања НАТО-у би била у случају руског напада на Финску, што је још много невероватније.

Да ли је, дакле, Финска добитник?

Да, још једном, али пре свега овог новог и тешког проблема. Улогу таоца једне све неурачунљивије политике САД играју сигурно и сви њихови савезници у Европи и шире, но да ли је то заиста нека утеха?

Да ли је и у којој мери Русија губитник, да ли је сад више угрожена капацитетом финске војске? Русија, са својим конвенционалним војним снагама, са 151.641 оклопљеним возилом, 6.575 комада самоходних и 4.336 комада вучених артиљеријских оруђа, 3.887 самоходних ракетних бацача, око 1.200 борбених авиона и преко 1.700 војних хеликоптера, о дроновима да и не говоримо а камоли о броју војника? Одговор на то питање заиста стиже „самоходно“.

Да ли САД припадају добитницима?

Да, у сваком случају, јер су управо таргетирале још једну не-америчку територију (и народ) као барем малени додатни пуфер, где ће у случају случаја пре падати бомбе и експлодирати ракете него у Небраски или Тексасу.

Но на сву срећу је тај стравични сценарио, који само може да се заврши финалним нуклеарним ратом и вероватним Армагедоном читавог човечанства, још увек прилично невероватан.

Један други добитак за САД (и губитак за човечанство) је, међутим, да је учињен још један корак ка каквом/таквом проширењу (5.500.000 Финаца) и хомогенизацији западног блока и ка максимализовању поларизације а у врло реалном очекивању новог и мултиполарног светског поретка, који неминовно и све изгледније ускоро долази.

Бедеми се подижу и учвршћују, ровови све више продубљују не би ли постали непремостиви понори, савезници се све више огољују као оно што заправо све време и јесу, наиме, све безнадежније зависни вазали „Великог брата“ и његове незајажљиве тежње за владавином светом.

Његове дословце „Немогуће мисије“, са или без Том Круза.

Коме се може допасти један тако раскољени свет, учаурен у вештачке коконе? Сигурно не ни Американцима, али ко њих заиста пита? Јер њима се утувљује у главу да су они најбржи тркач у историји и да је њихов циљ, односно шта више мисија да усреће остатак света.

Без, наравно, да питају остатак света за његово мишљење.

Не, енормни потенцијал САД, који би заиста био у стању да енормно, битно допринесе стварању једног бољег и мирнијег, сигурнијег и богатијег света (зло)употребљава се од стране њиховог политичког, финансијско-економског, војног и медијског естаблишмента у сасвим погрешне (и безизгледне) сврхе.

Да ли је могуће да они сматрају свет својим Холивудом? Да амерички председник себе види као непобедивог Једи-витеза, шеф Пентагона себе као Рамба а милијардери Волстрита себе доживљавају као далеко боље режисере и сценографе од Спилберга и Тарантина?

Док је сваки медијски могул барем чаробњак Гандалф из Толкиенове епопеје о Хобитима или у најмању руку оригинални чаробњак из Оза. И да се сваки њихов филм и свака епизода њихових „сапуница“ завршава бајковитим заласком сунца и не са речју „крај“, већ са „срећни крај“?

Другим речима, ако је то и најбржи тркач, он трчи у смеру супротном од иоле жељеног циља. А дотле он препушта ту улогу малима, данас Финској, сутра можда и Шведској, при чему се та листа поприлично исцрпљује.

Добродошли у врли нови свет, у коме ће у најбољем случају врло велики проценат човечанства припадати губитницима.

Али није све безнадежно.

Ко би пре само тридесетак година рекао, да ће Кина постати највећи добитник развоја ситуације, да ће Русија успети да се отргне из „загрљаја“ Запада и поново продише, да ће Сауди Арабија, Индија, Бразил, Јужна Африка, Индонезија, итд. одрећи до сада скоро безусловно следбеништво Западу?

И почети да заступају сопствене интересе?

А да ће велика, богата и перспективна ЕУ бити сведена на колонијалну поданичку масу и при томе свесно радити у корист сопствене штете? То сигурно није оно, чему су својевремено Де Гол и Аденауер, Франсоа Митеран и Хелмут Шмит тежили и на чему су тако упорно и консеквентно радили.

Али и најбржи тркач губи трку, када трчи у смеру супротном од циља. Но Финцима је за пожелети све најбоље, иако они очигледно нису схватили да свет није њихов национални еп Калевала. Са бајковитим заласком сунца.