ДОК СМО МИ СПАВАЛИ, ОДЕ СРПСКИ ЈЕЗИК: НВО јуришници настављају да нас “џендеришу“

Пише: Владимир Димитријевић

Шта се збива?

Док ми гледамо шта се дешава на Украјини и покушавамо да схватимо како то „ништа није потписано“, а Србија признаје Косово и Метохију као део НАТО пакта, НВО јуришници сатаниног сина Сороша настављају да разарају све до чега дођу. Као обрнути краљ Мида, који је додиром сваки предмет претварао у злато, они, активисти Сорошеве копрокултуре, све што пипну претворе у фекалије глобализма. Није нимало случајно да им је главни циљ убијање српског језика. И то институционално, кроз систем образовања. Добио сам мејл од једног свог пријатеља који је, са своје стране, добиом мејл од извесног инсајдера. И ево шта сазнадосмо:

„У Палати Србија под покровитељством Министарства за људска и мањинска права и друштвени дијалог одржан је 27. марта (вероватно симболично ‒ као и све што нам са Запада „приређују на одређене датуме“), први у низу „друштвених дијалога“ намењених спровођењу језичких одредаба ригидног Закона о родној равноправности. Тај закон је 2021. године узбуркао јавност због неуставне категорије „рода“ уместо „пола“ и нарочито због тзв. „родно осетљивог језика“. Овим законом направљен је преседан и у европској пракси јер се одговарајући „родно инклузиван језик“ нигде не проглашава обавезним, него се он препоручује, и нигде се његов садржај не намеће,
него се поштује мишљење струке која сугерише могућности и ограничења за његову примену. И чланови владајућих и опозиционих странака пристали су на овај закон, а нарочито нису имали примедбе на његове језичке одредбе јер су мислили да се њима дају већа права женама. Пре ће бити да они нису хтели да ризикују и остану без неких гласача, тачније „гласача и гласачица“.

Нико од њих, међутим, није се потрудио да сазна шта „родно осетљив језик“ значи и одакле он долази. А кад нема интересовања политичара, ни Уставни суд „не мора“ да реагује на поднете тужбе за проверу уставности Закона: нико то неће ни приметити у јавности. Политичарима је промакло да је под бригом за равноправност „особа женског
рода“ подметнута квир-идеологија која ће овим путем ускоро завршити и у школском систему, а медији је већ увелико користе и пре него што је наступила обавезност језичких одредаба. Уместо да се дају већа права женама, дата су ексклузивна права „бићима женског рода“. Тако је удешено да Срби прво прогутају мамац, да би им удица потом распорила стомак. Кад се наш народ буде навикао на „посебне називе за особе женског рода“, неће бити тешко да прими и „посебне називе за остале родове“, а има их, за сада, око 150! Оно што посебно пада у очи да је Европски парламент пре неколико година прокламовао „родно неутралан језик“, а наши политичко-идеолошки комесари су хтели да буду већи католици од папе, па су прописали „родно осетљив језик“. Супротно од првога и још много горе од њега! Док се за енглески језик умирују разлике међу „родовима“, за српски језик се оне распирују! Када је Закон доношен, супротставили су се Одбор за стандардизацију српског језика и Матица српска, али баш као што их је законодавац заобишао приликом одлучивања о тексту будућег закона, тако су их сви релевантни фактори у друштву игнорисали. Исто се догодило сада, када се приступило програму за примену Закона: Министарство их није позвало, као што није позвало ниједну србистичку катедру или институцију која се бави проучавањем и неговањем српског језика. Ипак, Министарство је позвало САНУ и Београдски универзитет, одакле су вероватно очекивали да ће опет добити неког нелингвисту, али се догодило да су обе установе послале управо србисте. Србисти су присуствовали састанку, изнели супротно мишљење и покушали да апелују на разум и савест учесника, али без икаквог успеха, јер то је уходана шема по којој се на ове „дијалоге“ окупљају припадници разних невладиних организација и учесници на врло исплативим српско-европским пројектима. На крају су кривотворени и закључци: саопштен је њихов текст који не одговара ставу стручњака, приказано је као да су
сви одушевљени идејом да српски језик постане „родно осетљив“ и да „епидемиологе“ замене „епидемиолози и епидемиолошкиње“, „возаче“ „возачи и возачице“, „војнике“ „војници и војникиње“. Нека нам је Бог у помоћи!“

Тако пише инсајдер, по свему судећи из Владе Србије. Има и тамо нормалних људи.

Све је већ речено

Наш проблем ( један од многих, наравно ) је непрестано кукање са позивањем на Бога и кокодакање како ништа не може да се учини. А може, наравно.

Џендерски нацизам, којим се убија српски језик, неуставан је, и Високи савет судства то је рекао још 2021. године, а Адвокатска канцеларија Радић је мишљење истог учинила доступним јавности прошле године. Да прочитамо:“„Високи савет судства сматра да је законски текст (о изменама и допунама Закона о забрани дискриминацији – прим. В.Д.) у целини противуставан и супротан другим, већ постојећим законским решењима, те стога Народној скупштини предлаже или да закон не усвоји или да га повуче из процедуре усвајања и врати предлагачу на дораду“.У образложењу овог мишљења, ВСС наводи да се тим законом уводи: „‚вербални деликт‘; да се уставне категорије не могу ограничити или суспендовати актом ниже правне снаге, какав је закон; да мањинске групе имају право да користе жељену терминологију и себе означавају онако како мисле и треба, али се суштински, путем закона и осталима жели наметнути та терминологија, уз претњу да, уколико и они не користе прописану терминологију, потпадају под казнену норму. Такво законско решење води угрожавању права већине да користи и употребљава свој језик, у конкретном случају српски, јер би морали да користе „родно неутралне“ и остале предложене термине, који нису у духу српског језика. Тако би, рецимо, судије, уколико у својим одлукама не би користиле терминологију прописану у датом закону, већ стандардизоване појмове и речи, биле кажњене као и судови у којима врше функцију. То би пак омогућило подношење групних тужби и покретање поступака што би додатно оптеретило судове и фактички присилним путем наметнуле употребу терминологије неприродне за већину становништва“.

Тако пише, јасно и гласно.

Бог ће помоћи ако има коме

Ако све то знамо, зашто се позивамо на Бога? Да ли неко мисли да Бог лично треба да смени џендеруше и џендероње, праве џелате у име „демократије и људских права“, пошто баш они, НВО нацисти, ово лудило намећу целом народу? Да неће Христос поново да силази на земљу и да спроведе Страшни суд у Министарству за људска и мањинска права и Заводу за унапређење образовања и васпитања? Није нам довољно стручно мишљење 99,9% свих наших научника – лингвиста, него чекамо да дође deus ex machina? То не бива, а ко се томе нада – у великој је заблуди. Бог чини оно што људи не могу: Он је из мртвих подигао четвородневног Лазара, али је људима наредио да склоне камен с његовог гроба. Што су могли, људи су учинили, а Христос је учинио оно што људи не могу.

Карађорђе и његови нису чекали да им се непосредно јави Бог па да устану на Турке. Нити је војвода Мишић очекивао Други долазак да би тукао аустроугарску багру. А мајор Драгутин Гавриловић није чекао да му Бог брани Београд док он седи „на душеку све дуван пушећи“.

Суштина наше борбе је у Његошевом стиху:“Наде више нема ни у кога – до у Бога и у своје руке“. Молимо се Богу, али употребимо и своје руке.

Ако то не схватимо, ништа нисмо схватили. А инсајдеру из Владе Србије хвала на достављеним чињеницама. Што рече онај:“Имаћемо те чињенице у виду кад прораде врљике!“

Више текстова Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда