Максим Соколов: ДУДА И МОРАВЈЕЦКИ КОД РУСКИХ КЛАСИКА

Године 1909, циониста Владимир (Зеев) Жаботински написао је чланак „Рускa наклоност“, узевши као епиграф стих из романтичне баладе А. С. Пушкина „На моја врата је покуцао презрени Јеврејин“. У чланку, Жаботински је истакао познати парадокс: руска класична књижевност, којој су приписивали универзалну осетљивост, није ту осетљивост проширила на Јевреје.

Године 1827, изгубивши 1.600 рубаља од хусара на станици Боровичи, Пушкин је на следећој станици Залази видео службено спровођеног путника – „Човек са црном брадом, у сукненом шињелу, наизглед прави Јеврејин – сматрао сам Јеврејином, а нераздвојни појмови Јеврејин и шпијун произвели су у мени уобичајени ефекат“. Како се испоставило, неосновано. Затвореник није био ни Јеврејин, ни шпијун, већ Пушкинов лицејски друг В. К. Кјухелбекер, пријатељи су се срдачно загрлили. Али прва реакција је импресивна.

Други примери руске наклоности – весели описи погрома у „Тарасу Буљби“, разни одломци мрачног генија Ф. М. Достојевског итд. – такође су навели ционисту на лоше мисли о доброти наших класика.
Али ако са јеврејске пређемо на пољску тему, такође откривамо дугу и снажну традицију ове нежности. Јасно је да су се Пољаци веома трудили да побуде руску љубав према себи. У 19. веку су била два пољска устанка, а историчар Франтишек Дучински, популаран у Краљевини Пољској, писао је: „Московљани не само да нису Словени, него ни хришћани у духу Словена и других индоевропских хришћана. До Дњепра! До Дњепра! У Кијев! О народи Европе! Тамо је ваша сагласност, јер се тамо малоруси боре против Москве, штитећи своју европску цивилизацију“.

Међутим, правде ради, треба приметити да ни руски културни делатници нису остали дужни. Још пре пољског устанка 1831. године, руски Валтер Скот М.Н. Загоскин написао је 1829. године роман „Јуриј Милославски, или Руси 1612. године“, који је одушевио све руске читаоце – све до супруге и ћерке начелника А. А. Сквозника-Дмухановског. Пољску је у роману представљао кукавица и дрзник пан Копичински, који је покушао да окуси туђу гуску. Након тога, бојарин Милославски, уперивши у њега пиштољ, натерао је пана да поједе целу гуску. На крају романа, Копичински завршава своју каријеру као кловн који забавља Московљане.

А 1836. године, у првој националној опери „Живот за цара“ (либрето барона Е. Ф. Розена), у почетку су пољске јуначине у паузама игре овако певали:

„Како се усуђују да одбију Владислава!
Како се усуђује да одоли ова држава,
Над којом виси наша војничка слава,
Као Дамоклов мач који спрема освету!“

„Пољска моћ ће све победити,
Ево смо позвани да све решимо!
Хајде да Михаила заробимо
Да пољска част у Москви зацари!“

После овог ентузијазма који не уступа полету Дуде-Моравјецког, они су у последњој сцени прилично малодушни:

„Једнолична мећава покрива шуму,
Последња слаба светлост иза стабала нестаје,
Већ гладни гавран кружи над нама,
И бела смрт нас одасвуд окружује.“

Почетком 1860-их, антинихилистички роман Н. С. Љескова „Нема се куд“ такође не пролази без пољске интриге. Пан Казимир Рациборски тамо рачуна да ће искористити нихилистичке будале да би повратио величину Пољске.

А Достојевски у „Браћи Карамазовима“ приказује подједнако арогантну и непријатну (чак и физиономски) господу Мусјаловича и Врубљевског – „Помало млохаво, скоро већ четрдесетогодишње лице паново са врло малим носићем, испод кога су се видела два танана брчића, нафарбана и дрска… врло бедна перика, сибирска, са врло глупо зачешљаним зулуфима” итд. Подли жиголо, који касније моли Грушењку за три рубље, али до неподношљивости „велеуважени“.

Време је пролазило, дошла је Велика октобарска социјалистичка револуција. Али чак и у новој ери, под пером нових писаца (М.А. Шолохова, Н.А. Островског, А.А. Суркова) Пољаци су престављани у истом незгодном облику, као да је још увек 19. век, а у Зимском дворцу и даље живи и влада цар Николај Павлович. „Пшеклентый большевик“, „Радзивилловский ублюдок“, „Помнят псы-атаманы, помнят польские паны“ и тако даље. Ретка доследност.

Једини период кад је у нашој земљи примећена добра воља према Пољској био је период од 1945. године до краја Брежњевљеве златне јесени. Притом, тада су се поклопиле ауторитарна добра воља – било је потребно ојачати социјалистички табор, ради чега су брисане и замагљиване текуће и некадашње противречности – и либерално-фрондерска добра воља – Окуџава, Вајда, „Варшавска мелодија“, највеселија барака у социјалистичком лагеру.

Међутим, ништа добро не траје дуго, па је са доласком наше и ваше слободе непријатељство поново почело да расте.

У Брежњевљево мирнодопско време изгледало је да руска нежност према Пољацима умногоме превазилази чак и естетске границе, да је то већ било сасвим превише. Пан Мусјалович и пан Врубљевски у „Браћи Карамазовима“ су већ некакав тотални подсмех, карикатура. Притом, то изругивање композицијски уопште није обавезно. Да у тексту уопште није било Пољака, роман не би ништа изгубио.

Али ево, дошли су пан Дуда и пан Моравјецки, испоставило се да све то није било изругивање и карикатура, већ најтврђи, па чак и фотографски реализам. Мора да су и руски писци 19. века комуницирали са тадашњим дудама/моравјецким, па је то оставило траг у њиховом стваралаштву.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)