Да се бар душа смири: Потресни документ о језивим злочинима над Србима са КиМ

Не знам да ли ће филм „Жута кућа“ покренути неку судску истрагу која ће довести до онога што породице несталих чекају 23 године – да пронађу тела својих најмилијих. Али, оно што можемо да урадимо филмом јесте да причамо о тим људима, о њиховим судбинама. Јер, ако не причамо о њима, ти људи ће поново нестати.

Овим речима Слађана Зарић, ауторка филма „Жута кућа“ коментарисала је своје остварење које је прво приказивање имало у четвртак увече у Палати „Србија“ уочи обележавања годишњице НАТО агресије над СР Југославијом. Филм „Жута кућа“ наставак је серијала „Досије Косово“.

Атмосфера на приказивању била је све осим свечаности на којој се славио филм. Уместо тога, публика је улазила у салу која је некада носила име „Југославија“ тихо, чак и аплауз по завршетку пројекције био је скроман. Не зато што се филм публици није допао. Напротив, Зарићева је успела верно да дочара оно што се дешавало на КиМ по потписивању Кумановског споразума и повлачења југословенске војске и повлачење српске полиције из јужне покрајине.

Успела је у томе само користећи документе међународних истражних органа, који су истраживали отмице Срба и Албанаца у лето 1999, када су терористи „Ослободилачке војске Косова“ имали одрешене руке да на КиМ раде шта хоће. Чак и да тргују органима отетих и убијених. Сцене реконструкције догађаја урађене су уверљиво, до нивоа хорора.

Поново проживљена агонија

Рођаци, браћа и родитељи несталих, који су присуствовали пројекцији из сале излазе видно потресени. По изразима лица види се да агонију из 1999. поново проживљавају.

Драгана Мајсторовић, Гордана Ристић и Будимир Миленковић говоре у филму, али сада су га први пут погледали. Нико од њих се не осећа добро.

Будимировог оца терористи ОВК убили су задавивши га столњаком наочиглед осмогодишње Будимирове братанице, а брата су му отели.

„Како да вам кажем, осећам се много тешко. Све то што смо видели подсећа нас на нашу муку“, прича једва се суздржавајући да не заплаче.

„Свако подсећање ми тешко пада. Нека ми неко већ неко каже шта је са братом. Где је? Нека се изјасне“, каже он.
Гордани Ристић и Драгани Мајсторовић терористи ОВК отели су синове.

„Катастрофа, још ми је горе после филма. Сад кад видим шта је моје дете доживљавало… Много тешко. Можда је добро да ово виде сви, али за нас, за мене као мајку, јако тешко“, прича кроз плач Гордана.

Учествујући у филму поново сам све преживљавала, прича Драгана.

„Стално се преиспитујете да ли сте могли да урадите нешто да до тога не дође и да ли сте довољно урадили да бисте помогли свом детету да се врати. Све што је било у нашој моћи ми смо учинили, али изгледа да није било довољно. Сада тек видим да у мојој моћи није било ништа. Свима смо пријавили нестанак, али нико ништа није урадио. Мислили смо да ће КФОР да изврши неку рацију, или да ће бити размењени, као што су нам говориле наше комшије Албанци“, каже она.

Горак је укус после филма, али постоји нада да ће он утицати на покретање истраге или да неко каже породицама несталих где су завршили њихови ближњи, каже Драгана Мајсторовић.

Немогуће је задржати дистанцу када се ради овакав филм

За Спутњик Слађана Зарић каже да је рад на филму био јако тежак.

„Било је тешко у новинарском смислу. Први пут седим и сатима ко ми даје информације које су, или полупроверене, или делимично тачне, а да не можеш никога да натераш да то јавно каже. Било је јако тешко наћи саговорнике, било је јако тешко урадити драматизацију“, прича Зарићева.
Врло је тешко, како каже, преживљавала и приче које је слушала – како судбину жртава, тако и приче породица несталих.

„Мислим да су то били људи који су остављени сами себи. У оно време, РТС је јављао да је ситуација у Приштини нормална, да се људи враћају. Разумем, било је потребно вратити људе на Косово. Али, управо у том тренутку дешавају се убиства, отмице… После 2000. долази друга власт која има приоритет да прикаже злочине које су починили Срби, где се заборавља на злочине почињене над Србима. Нико не не пита где су нестали“, истиче она.

Породице су саме покушавале да дођу до информација – дају новац, протестују, свакога ко би нешто могао да зна о њиховим најближима који су нестали хватају за рукав… Давдесеттри године породице несталих живе у агонији.

„Уз све то добијају приче да су их секли, касапили… Можете ли да замислите једну мајку која чека свог сина са свим тим причама у хаосу у којем живе. Филм се завршава реченицом која је, по мени кључна – да се моја душа смири – то каже једна од мајки и то ми је било јако потресно – дупла агонија – агонија жртве и агонија породице“, наглашава Зарићева.

Када се ради овакав филм, новинарска дистанца је немогућа, јер онда је немогуће пренети причу на платно, закључује она.