ЋИРИЛИЦА „ПРОПАДА“ НА НАШЕ ОЧИ: Савет за српски језик основан, а радост помућена

Шта је од језичких активности политичара на корист, а шта на штету српскога језика

Мало ко данас не зна да су Скупштина Републике Србије и Скупштина Републике Српске на Дан српског јединства (15. септембра 2021) усвојиле Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма, и да је он ступио на снагу 15. марта 2022. године.

Шест дана по усвајању овог закона „добродошлицом“ смо га поздравили баш на овој страници Културног додатка „Вечерњих новости“, наводећи да „овај Закон треба схватити и прихватити као први корак у заштити српског језика и ћирилице“ и да он „представља крај убеђивања с политичарима да морају да увиде колико је значајна одбрана српског језика и ћирилице као основних српских идентитетских критеријума“.

Данас можемо рећи да су те поруке, макар и са закашњењем, стигле до Владе Србије, која је безмало на годишњицу ступања на снагу овога закона (16. марта 2023), усвојила Одлуку о образовању Савета за српски језик, предвиђеног датим законом. Савет броји девет чланова, од којих је пет лингвиста изабраних на предлог Одбора за стандардизацију српског језика (тројица редовних професора: Срето Танасић, Милош Ковачевић и Александар Милановић, и двоје виших научних сарадника: Марина Спасојевић и Владан Јовановић), док су четворица културни посленици, углавном књижевници, изабрани на предлог Владе (Владимир Пиштало, Селимир Радуловић, др Зоран Аврамовић и Миодраг Кајтез). Законом прописани задатак Савета за језик јесте „да прати и анализира стање у области употребе српског језика у јавном животу и спровођења мера ради заштите и очувања ћириличког писма као матичног писма“, као и „да даје препоруке, предлоге и стручна мишљења ради унапређења стања у области употребе српског језика у јавном животу“.

Иако је Закон ступио на снагу пре годину дана, у пракси и није било његове примене. Као да се чекало да се формира Савет за језик, па да он иницира и потпуну примену Закона. Нико није очекивао да ће у време формирања Савета бити политичких активности које ће још више погоршати ионако врло тешко стање српског језика. А управо се то догодило.

Готово истовремено са формирањем Савета за српски језик Влада Републике Србије, односно њено Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог, организује – у сарадњи са Агенцијом Уједињених нација за родну равноправност и оснаживање жена у Србији (УН Wомен) и Европске уније – 27. марта 2023. године својеврсни стручни округли сто, назван Друштвени дијалог, на тему „Како до родно осетљивог језика?“. Округли сто има две секције. За прву сесију предвиђена су „Уводна обраћања“, чији су учесници шесторо политичара: троје министара – просвете (Бранко Ружић), културе (Маја Гојковић), и за људска и мањинска права (Томислав Жигманов), потом председник Народне скупштине РС (др Владимир Орлић), па координатор Женске парламентарне мреже Скупштине АП Војводине (Стојанка Лекић), и двоје странаца: Франсоаз Жакоб, стални координатор Канцеларије УН у Србији, и Емануел Жиофре, амбасадор Делегације ЕУ у Србији.

Друга секција названа је „Струка има реч“, и планирано је седам излагача, с тим да није сигурно да ли ће бити представника САНУ и Ректората Универзитета у Београду, док су остали излагачи нестручњаци за српски језик са Универзитета одбране, са Факултета политичких наука, са Универзитета Сингидунум, и са Радио-телевизије Србије. Ту је као двоструки изузетак др Свенка Савић, професор емеритус са Филозофског факултета у Новом Саду. Осим Свенке Савић, чији је став о родно осетљивом језику супротан готово унисоном ставу Катедру за српски језик у Новом Саду, за овај „Друштвени дијалог“ организатори нису позвали ниједног србисту, нити представника иједне катедре за српски језик, а њих је шест у Србији (у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Косовској Митровици и Новом Пазару), нема у програму ни оног једног србисте из САНУ, није позван нико из Одбора за стандардизацију српског језика, нити из Института за српски језик, нити из Матице српске, нити из Друштва за српски језик и књижевност, нити из Интеркатедарске србистичке конференције, нити из ЗУОВ-а. И нормално, нема ниједног од чланова, ни лингвиста ни књижевника, које је Влада изабрала у Савет за српски језик.

Онда се поставља више него логично питање шта значи назив секције „Струка има реч“, јер је очито да није у питању србистичка струка, јер су заобиђене све србистичке институције. А зашто је то тако, није много тешко закључити. Српски политичари, посебно они владајући, више него добро знају да сви србисти, држећи се егзактних лингвистичких критеријума, без обзира на то кога су пола, сматрају да је примена родно сензитивног језика погубна за српски језик, да она руши темеље његове граматичке, нормативне и стилистичке структуре.

Тако се ове две временски готово подударне активности Владе Републике Србије – образовање Савета за српски језик и одржавање скупа о родно осетљивом језику – у својеврсној супротности, као да једна другу искључују. Јер у члану 7 Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма, где се набрајају мере које улазе у „систем заштите и очувања српског језика и ћириличког писма“ као једна од мера, дата под тачком 6, наводи се и „заштита српског језика од утицаја идеолошких и политичких покрета на његову стандардизацију“. Тешко да може постојати бољи пример „утицаја идеолошких и политичких покрета“ на стандардизацију српскога језика – од насилног наметања закона о родној равноправности који би да разори не само његове критеријуме стандардизације него и његову граматичко-лексичку структуру.

Зато ће међу првим задацима Савета за српски језик морати бити одбрана српског језика од погубних последица примене Закона о родној равноправности, у делу који се тиче „родно осетљивог језика“. Ни у једном друштву, ваљда српско неће у томе бити изузетак, политика није негирала да су два и два четири, чему је еквивалентно: закон о родној равноправности јесте закон против српског језика и српске културе уопште. Надајмо се да ће Савет за српски језик успети аргументима убедити бар српске политичаре шта је од њихових језичких активности на корист, а шта на штету српскога језика. И да схвате и прихвате да то србистика као наука о српском језику зна и мора знати боље од политике.