Банкарство је трик поверења. Финансијска историја испуњена је јуришима на банке, из једноставног разлога што нема банке која може да опстане уколико довољно депонената жели да буде исплаћено у исто време. Трик се, стога, састоји у осигурању да клијенти никада немају разлог да повуку свој новац. То је онај трик који шефови Банке Силицијумске долине (СВБ), некада шеснаестог највећег америчког зајмодавца, нису успели да изведу у кључном тренутку.

Пад СВБ, четрдесетогодишње банке која је установљена да опслужује калифорнијску технолошку сцену, потрајао је мање од четрдесет часова. Дана 8. марта, зајмодавац је навео да ће издати више од две милијарде долара акционарског капитала, делимично да би покрио губитке обвезница. Ово је изазвало темељни надзор његовог биланса стања, што је открило да су отприлике половину актива чиниле обвезнице са дугорочним приспећем, од којих су многе слабо стајале. Као одговор уследило је повлачење 42 милијарде долара депозита, што је четвртина укупних депозита банке. У подне 10. марта регулаторна тела објавила су да је банка пропала.

Могућност ширења

То је могао бити изузетак. Посао ове банке – пружање услуга технолошким фирмама – био је необичан. Већина клијената биле су фирме које су депоновале више од 250 хиљада долара, што је највиши износ депозита који осигурава регулаторно тело Федерална корпорација за осигурање депозита. Кад банка пропадне они покривају губитке. А Банка Силицијумске долине користила је депозите да купује обвезнице са дугорочним приспећем на врхунцу тржишта. „Неко би могао да претпостави да је Банка Силицијумске долине добар кандидат за пропаст без опасности од ширења“, рекао је Лари Самерс, некадашњи министар финансија. Међутим, захтеви за повлачење депозита у другим регионалним банкама наредних дана показали су да „заправо постоји знатна могућност ширења“.

Отуда је дошла интервенција власти. Пре него што је почела трговина 13. марта, Федералне резерве и Министарство финансија објавили су да је Сигначур бенк (Signature Bank), зајмодавац из Њујорка, такође пропала. Они су објавили две мере усмерене против даљих колапса. Први, сви депоненти Банке Силицијумске долине и Сигначур банке су у потпуности и безусловно осигурани. Други, Федералне резерве су креирале нови инструмент за позајмљивање у случају нужде, Програм банковног финансирања (Bank Term Funding Programme). Ово ће омогућити банкама да депонују високо вредну имовину обвезница Министарства финансија или хипотекарне обвезнице које имају гаранције владиних агенција, а да заузврат унапред добију готовину у износу номиналне вредности имовине а не њене тржишне вредности. Банке које су се ослањале на обвезнице чија је цена падала тако би биле заштићене од судбине Банке Силицијумске долине.

Тешка питања

Ови догађаји намећу тешка питања о америчком банкарском систему. Регулација после финансијске кризе требало је да накрца банке капиталом, повећа њихове резерве готовине и ограничи ризике којима могу да се изложе. Федералне резерве требало је да имају инструменте потребне да осигурају да солвентне установе остају у послу. У критичним случајевима, оне су зајмодавац којем се прибегава у нужди, и које су кадре да замене готовину за добар колатерал уз пенал који се креће у оквирима „дисконтног оквира“ (discount window). Деловање у својству зајмодавца у случају нужде је једна од најважнијих функција било које централне банке. Као што је Волтер Беџхот, некадашњи уредник Економиста написао пре сто педесет година у Ломбардијској улици, посао централне банке јесте „да позајми током било какве панике на основу било које текуће хартије од вредности, или било које друге врсте [хартија од вредности] на основу које се новац уобичајено и често позајмљује“.

Интервенције Федералних резерви и Министарства финансија биле су онакве какве се обично очекују у кризним ситуацијама. Оне су фундаментално преобликовале америчку финансијску архитектуру. A ипак, на први поглед, делује да је проблем у слабом управљању ризиком у појединачној банци. „Или је ово била неодбрањива претерана реакција, или су ствари у америчком банкарском систему много више труле него што ми изван токова поверљивих надзорних информација можемо уопште да знамо“, рекао је Питер Конти-Браун, финансијски историчар са Пенсилванијског универзитета. Стога – шта је у питању?

Како бисмо одмерили различите могућности, важно је разумети како су промене у каматним стопама утицале на финансијске институције. Банчини биланси стања су огледало њихових клијената. Оне дугују депонентима новац. Зајмови које им људи дугују чине њихову активу. На почетку 2022, када су референтне каматне стопе биле близу нуле, америчке банке имале су 24 хиљада милијарди (билиона) долара активе. Од тога је око 3,4 билиона била готовина на располагању за исплате депонентима. Око шест билиона су биле обвезнице, углавном оне Министарства финансија или хипотекарне обвезнице. Још 11,2 билиона били су зајмови. Америчке банке финансирале су ову активу са великом депозитном базом, вредном 19 билиона долара, од којих отприлике једну половину осигурава Федерална корпорација за осигурање депозита, али другу половину не осигурава. Како би се заштитили од губитака своје активе, банке држе два билиона „прворазредног капитала“ највише вредности.

Ишчезавање капитала

Онда су референте каматне стопе скочиле на 4,5 одсто. Пад СВБ привукао је пажњу на чињеницу да је вредност банковних портфолија опала као последица раста референтних каматних стопа, и да овај удар није био назначен у билансима. Федерална агенција за осигурање депозита известила је да, укупно, америчке финансијске институције имају 620 милијарди долара нереализованих губитака на тржишту. Могуће је, као што су многи и учинили, упоредити ове губитке са капиталом којим банке располажу и последично осетити панику. Укупно гледано, ударац од десет одсто на портфолио банака у обвезницама би, уколико би се реализовао, обрисао више од четвртине капитала банака. Финансијски систем је можда био добро капитализован пре годину дана, наводе заговорници овог аргумента, али добар део ове капитализације ишчезао је због виших каматних стопа.

Ова рачунска вежба постаје још алармантнија када се други сегменти активе прилагоде вишим каматним стопама, што су урадили Ерика Јанг са Универзитета Јужне Калифорније и њени коаутори. На пример, нема стварне економске разлике између десетогодишњих обвезница са купонском стопом од два одсто и десетогодишњим зајмом са фиксном каматном стопом од два одсто. Уколико вредност обвезница падне за 15 одсто толико ће пасти и вредност зајма. Нека имовина су зајмови са варијабилном каматном стопом, где стопе расту у складу са тржишним каматним стопама. Срећом, подаци које су истраживачи прикупили деле зајмове на оне са фиксном и на оне са варијабилном каматном стопом. Ово је омогућило ауторима да анализирају само зајмове са фиксном каматном стопом. Резултати? Имовина банака би вредела две хиљаде милијарди долара мање него што је извештено – довољно да збрише цео капитал америчког банкарског система. Иако би се могло заштитити од дела овог ризика, то је скупо и није вероватно да су банке урадиле много тога да се заштите.

Стварни губици

Али као што су госпођа Јианг и коаутори указали, проблематично је овде стати са анализом: потребно је преиспитати и вредност противтежне депозитне основе. А она је такође много, много вреднија него пре годину дана. Финансијске институције типично не плаћају ништа за депозите. Они су такође прилично стабилни с обзиром да депоненти држе годинама новац на рачунима. У међувремену, захваљујући повећаним стопама, цена десетогодишње обвезнице са нултом купонском стопом је опала скоро 20 одсто од почетка 2022. Ово имплицира да вредност могућности да се позајмљује по стопи од нула одсто на десет година (што заправо омогућују статичне, јефтине депозитне базе) вреди 20 одсто више него прошле године – што је више него довољно да надокнади губитке имовине банака.

Прави ризик по банке стога зависи и од депозита и од понашања депонената. Када стопе расту потрошачи могу да преусмере свој готов новац у финансијско тржиште или штедне рачуне са високим прираштајем. Ово повећава цену финансирања банака, иако типично то увећање није велико. Понекад – уколико банка западне у велике потешкоће – депозити могу да ишчезну преко ноћи, као што је то окрила Банка Силицијумске долине. Банке са великим, статичним, јефтиним депозитима не би требало да много брину о нереализованој тржишној вредности своје имовине. Насупрот томе, банке са неуобичајеним депозитима би требало поприлично да се забрину. Као што је рекао Хју ван Стенис из консултантске куће Оливер Виман: „Губици на папиру, кад се искристалишу, постају стварни губици“.

Спора смрт

Колико банака се ослањало на хартије од вредности, или је дало много зајмова са фиксном каматном стопом и колико их је неугодно изложено несигурним депозитима? Осигурани депозити су најстабилнији зато то су заштићени уколико ствари крену по злу. Стога су госпођа Јианг и коаутори обратили пажњу на неосигурани кеш. Они су утврдили да уколико би половина ових депозита била повучена, преостала имовина и капитал 190 америчких банака не би био довољан да покрије остатак њихових депозита. Ове банке тренутно држе 300 милијарди долара у осигураним депозитима.

Новоустановљена могућност да се имовина размењује по номиналној вредности, према Програму банковног финансирања, барем чини лакшим за банке исплату депонената. Али чак је и ово само привремено решење. Пошто је и сам по себи новоуспостављени инструмент Федералних резерви трик поверења. Програм ће одржати банке које грцају само док депоненти верују да хоће. Позајмљивање путем овог инструмента обавља се по тржишној каматној стопи од 4,5 одсто. Ово значи да уколико су каматне стопе по којима банка зарађује од своје имовине ниже од тога – и уколико се јефтини депозити повуку – институције ће једноставно одумирати спором смрти кроз квартални губитак нето прихода од камата, уместо да брзо пропадну услед јуриша на шалтере.

Прва домина

Ово је разлог зашто је Лари Финк, шеф Блекрока, велике фирме за управљање имовином, упозорио на „споро настајућу кризу“. Он очекује да ће ово обухватати „још заплена и затварања“. Високе каматне стопе разоткриле су неусклађеност између имовине и обавеза што је срушило СВБ и што је, по његовим речима, „цена коју плаћамо за деценије лаког новца“. Господин Конти-Браун са Пенсилванијског универзитета указује да постоје још неке историјске паралеле, најочигледније су пале банке које су се гомилале током осамдесетих када је Пол Вокер, генерални гувернер Федералних резерви у то време, подизао каматне стопе.

Више каматне стопе прво су показале проблеме са портфолијом обвезница, пошто су тржишта у реалном времену приказивала како ова имовина губи вредност док расту каматне стопе. Али обвезнице нису једина врста имовине која носи ризик када се мења монетарна политика. „Разлика између ризика који носе каматне стопе и кредитног ризика може бити прилично суптилна“, запажа господин Конти-Браун, пошто ће растуће каматне стопе на крају притиснути и зајмопримаоце. Током осамдесетих година прве банке које су пропале биле су оне чија је вредност имовине опадала са растом каматних стопа – али криза је такође на крају изложила лошу имовину америчких штедионица, специјализованих потрошачких банака. Стога су песимисти забринути да је пропадање због повећања каматних стопа само прва домина на путу ка колапсу.

Превелике средње банке

Последица свега овога јесте да је банкарски систем много крхкији него што се чинило да јесте – регулаторима, инвеститорима и можда самим банкарима. Јасно је да мање банке са неосигураним депозитима морају брзо да обезбеде додатни капитал. Торстен Слок из Апола, приватне инвестиционе фирме, указује да трећину имовине америчког банкарског система држе банке мање од СВБ-а. Све оне ће сада пооштрити услове позајмљивања у покушају да ојачају своје билансе.

Да су банке средње величине можда исувише велике да би се допустило да пропадну јесте једна од лекција коју би регулатори требало да науче од СВБ-а. Ова епизода призвала је још нека паралеле из времена после финансијске кризе. „Након 2008. године инвеститори су мислили да су депозити безбедни, и да је тржишно финансирање ризично. Такође су мислили да су обвезнице Министарства финансија биле безбедне а да су зајмови били ризични“, наводи Ангел Убиде (Angel Ubide) из хеџ фонда Ситадел. „Сви посткризни правилници написани су на овој основи. Сада делује да је тачно управо супротно“. Једно поређење, међутим, остаје неупитно. Приблеми у финансијском систему никада не потичу са оних места на која се највише обраћа пажња.

Превео Милош М. Милојевић/Нови Стандард

Извор The Economist

Насловна фотографија: Brittany-Hosea Small/Reuters